Iskustva svih tranzicionih zemalja koje su ušle u EU pokazuju da se jedan od najsloženijih problema i najvećih izazova odnosi na izgradnju modernog tržišta i trgovine. Radi se o veoma složenom procesu koji je nerazdvojan od zahteva za izgradnjom modernog, demokratskog društva i razvijene i konkurentne privrede.
Otpori tim procesima leže u svim strukturama privrede i društva u celini, ali i nedemokratskih, autokratskih vlada i vladara koji pretenduju da kontrolišu i usmeravaju sve tokove u državi, uključujući i ekonomske. Ovo naročito dolazi do izražaja u našoj zemlji, u prethodnih desetak i više godina, u kojima institucije slabe i nestaju, i gde se, sve više, i iz straha za poziciju, egzistenciju, traži mišljenje, odobrenje, saglasnost „sveznajućeg makroplanera“, pasioniranog čitača istraživanja javnog mnjenja, glavnog i odgovornog urednika medija i dežurnog ekonomsko-političkog analitičara, kreatora svih mera i akcija i prezentera istih.
Bez ishitrenih odluka
Opšte je poznato da je trgovina „ogledalo“ privrede i ukupnog ekonomskog razvoja. Ona svojim mehanizmom delovanja ulazi u sve ekonomske i političke pore svake države. Trgovinska politika je izuzetno osetljiva tema kojoj treba pristupati pažljivo, bez ishitrenih odluka, kako posledice ne bi nosile cenu koja se teško ili nikako ne može platiti. Trgovina pruža podsticaj razvoju privrede samo ukoliko je zakonski regulisana i na tržišnim osnovama uređena.
Zašto se vlast bavi samo maržama u sektoru maloprodaje hrane i kućne hemije, a ne i maržama u trgovini nameštajem, tekstilnim proizvodima, farmaceutskim proizvodima i suplementima, kozmetike, bele tehnike, goriva, automobila
Ovom prilikom, usprkos mnoštvu ekonomskih deformiteta i nelogičnosti, zadržaću se samo na analizi aktuelnih ekonomskih mera koje treba da doprinesu „sankcionisanju“ trgovaca kroz ograničenje i smanjenje njihovih marži (čitaj zarade), a time i boljitku „stalno rastuće kupovne moći i životnog standarda“ građana Srbije.
Koliko se trenutnim, ad hoc administrativnim merama može uticati na ispravljanje sistemskih deformiteta bilo koje privredne delatnosti, pa tako i onih koji se odnose na trgovinu?
Prve analize aktuelnih mera, nakon mesec dana primene, i kažnjavanja „nepoštenih“ trgovaca, kojima je prethodno omogućena trenutna pozicija, ne daju čak ni kratkoročne rezultate. Ideja u formi pokušaja da se ograničavanjem marži pomogne socijalno ugroženim slojevima stanovništva (koji prema zvaničnoj statistici broje preko 2 miliona ljudi), saplela se na samom početku primene. Trgovci su, kao prvi odgovor na mere države, ukinuli ili dramatično smanjili akcijske prodaje proizvoda, kao i tzv. lojaliti programe.
Po informacijama iz jednog od vodećih trgovinskih lanaca, u tri dana u mesecu, kada se sprovodila akcijska prodaja npr. jabuka domaćeg porekla, prodavalo se više nego u tri nedelje redovne prodaje istog proizvoda po redovnoj ceni.
Ne smatram da država treba da se bavi maržama trgovaca, ali bi, i te kako, mogla da se pozabavi na primer, akcizama zbog kojih je cena goriva u Srbiji jedna od najviših u Evropi.
Dakle, efekat predmetnih mera izostaje iz istih razloga kao što je izostao i kada su tema bila jaja od 11 dinara po komadu ili saga o parizeru i majonezu u četvrtini hleba. To nije ekonomska politika.
Rast cena
Sa druge strane, cene komunalnih i energetskih usluga rastu, a te cene najdirektnije utiču na standard posebno najsiromašnijih građana. Ni tu nema nikakve ekonomske ni socijalne politike. Konstantan rast poreza na imovinu, kao posledica nerealnih cena stambenih i poslovnih kvadrata sve više predstavlja nepodnošljiv teret za vlasnike nekretnina u kojima žive ili posluju. Nema odgovora na pitanje zašto se po istoj stopi poreza na imovinu oporezuje „prvi“ stan ili nekretnina u kojoj vlasnik sa porodicom živi i druge nekretnine koje su izvor prihoda, najčešće i profita.
Sistemsko rešenje za trgovinu i nivo cena bi predstavljalo stvaranje uslova za razvijanje konkurencije kroz omogućavanje ulaska novih investitora u trgovinski sektor i pojačavanje borbe na tržištu, borbe za potrošače i dobavljače. Samo stalno rastuća konkurencija na tržištu donosi niže cene, veće zadovoljstvo potrošača i bolje ekonomske rezultate privrede. Takođe, nove investicije u sektor trgovine doprinose i ravnomernom ekonomskom razvoju u smislu dostupnosti i kvaliteta ponude na čitavoj teritoriji Srbije.
Efekat mera izostaje iz istih razloga kao što je izostao i kada su tema bila jaja od 11 dinara komad ili saga o parizeru i majonezu u četvrtini hleba. To nije ekonomska politika. Sa druge strane, cene komunalnih i energetskih usluga rastu, a te cene najdirektinje utiču na standard posebno najsiromašnijih građana
Više od 10 godina ni jedan veliki evropski trgovinski lanac nije ušao na tržište Srbije. Lidl je bio poslednji, a sve posle Lidla su beznačajni i neuspešni pokušaji. Nije bilo ni merdžera ni akvizicija među trgovinskim lancima, što se dešava već godinama u sektoru bankarstva i finansija.
Zašto u prethodnih 10 i više godina ni jedan ozbiljni trgovinski lanac nije investirao u Srbiju? Zašto u svim zemljama u okruženju posluje, u proseku sedam do 10 velikih evropskih trgovaca, a u Srbiji tek Delez, Lidl, grupacija oko bivšeg Agrokora (Idea, Roda Merkator), Metro (samo u cash & carry formatu), DM i nekoliko manjih domaćih trgovaca. Zašto u Srbiju nisu došli francuski trgovci (Careffour, Cora, Auchan), nemački (Aldi, Rewe, Edeca, Billa), austrijski (Spar), britanski (Tesco), italijanski, holandski lideri trgovinskog sektora?
Zašto u Srbiji nema novih, modernih trgovinskih formata koji takođe, zaoštravaju konkurenciju na tržištu i doprinose nižim cenama i većoj satisfakciji potrošača kao što su: prodajno-skladišni klubovi, superete, hard diskonti?
Zašto se vlast bavi samo maržama u sektoru maloprodaje hrane i kućne hemije, a ne i maržama u trgovini nameštajem, tekstilnim proizvodima, farmaceutskim proizvodima i suplementima, kozmetike, bele tehnike, goriva, automobila?
Pa odgovor na sva postavljena pitanja je logičan. Preovlađujući deo naroda ne može sebi priuštiti gotovo ništa izvan plaćanja računa za struju, vodu i ostale komunalije i hranu, što je tek puko preživljavanje. Administrativnim snižavanjem visine marži se neće ništa suštinski postići. Da budem potpuno precizan, ne smatram da država treba da se bavi maržama trgovaca, ali bi, i te kako, mogla da se pozabavi na primer, akcizama zbog kojih je cena goriva u Srbiji jedna od najviših u Evropi. A znamo svi da sniženje cene goriva i transporta mora da utiče na cene gotovo svih proizvoda na tržištu.
Lanac marži
A kad se vlada, usprkos svemu, osmelila da administrira na tržištu morala je i da ima u vidu da je marža trgovaca „kruna“ lanca marži od primarne proizvodnje, prerade, gotovih proizvoda, distribucije i logistike, u kojima su neki igrači u lancu, na nivou marži od 30 do 50, pa za neke proizvode i 70 odsto. Ne može se spustiti opšti nivo cena isključivo ograničavanjem marži trgovaca, ukoliko se ne uspostavi praćenje i kontrola marži od primarne proizvodnje do trgovine kao zadnje karike lanca snabdevanja potrošača.
Takođe, logično bi bilo da se „neko“ nadležan u vladi Srbije zapita da li dramatično nerealan kurs dinara, koji već dugo stimuliše uvoz, a destimuliše izvoz ionako retkih finalnih proizvoda široke potrošnje iz Srbije, uništava i ono malo srpskih brendova koji su prepoznati od potrošača u zemlji i regionu. I da li će ovo nemušto „mešanje“ u tržišne zakonomernosti dovesti do izmeštanja proizvodnje „PL“ robnih marki iz srpskih fabrika u industijske pogone u zemljama u regionu.
Iako se kao tržišno orijentisani ekonomista zalažem za princip da tržišnih sloboda treba da bude što više ili koliko je maksimalno moguće, a državne intervencije tek kada je i koliko minimalno neophodno da sistem ne bi otišao u entropiju, delegiram kao predlog za rešavanje novonastale situacije model „progresivnog oporezivanja“ trgovinskih marži. Budući da već dve decenije imamo PDV porez, poreska uprava može, relativno lako, da iskontroliše marže trgovaca i da progresivnom stopom oporezuje ekstra zarade.
