Pišu: Ognjen Radonjić, profesor Univerziteta u Beogradu; Jasmina Paunović, tužiteljka u penziji; Jovan Rajić, advokat
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je svoju posetu Kini i Si Đinpingu od 24. do 28. maja. U tom kontekstu, član Anketne komisije, profesor Vladimir Obradović, početkom maja ove godine izneo je tvrdnju da poseduje informaciju kako je predsednik Vučić istog dana kada je pala nadstrešnica u Novom Sadu, 1. novembra 2024, kontaktirao sa kineskim ambasadorom i obećao da niko od kineskih izvođača radova neće biti procesuiran. Stoga, postavlja se pitanje da li kineske kompanije angažovane na infrastrukturnim projektima u Srbiji faktički uživaju status iznad domaćeg pravnog poretka.
U odgovoru na ovo pitanje, oslanjamo se na dostupne i nesporne činjenice koje ukazuju na obrazac ponašanja koji podrazumeva ozbiljna kršenja ugovornih obaveza, sistematsko zaobilaženje principa konkurencije i transparentnosti, kao i indicije o postojanju krivičnih dela – od zloupotreba u izboru podizvođača do potencijalne poreske utaje i pranja novca.
Ono što dodatno zabrinjava nije samo priroda tih krivičnih dela, već činjenica da uprkos njihovoj učestalosti i težini, izostaje adekvatna reakcija nadležnih organa. Upravo u tom raskoraku između evidentnih problema i institucionalne pasivnosti otvara se prostor za sumnju da pojedini akteri, makar u praksi, deluju van domašaja srpskih zakona.
Uvidom u same ugovorne aranžmane moguće je prepoznati osnovne mehanizme koji su otvorili prostor za sistemsko zaobilaženje domaćih zakona i identifikovati potencijalnu krivičnu odgovornost kineskih izvođača radova CRIC-CCCC. Konkretno, ugovorni aranžmani u pitanju su Komercijalni ugovor i aneksi Komercijalnog ugovora koje su potpisali predstavnici Republike Srbije i glavnog izvođača, kineskog konzorcijuma.
Dokumenti potvrđuju da izbor domaćih podizvođača od strane kineskih podizvođača nije izvršen uz poštovanje ugovorenih načela konkurencije, transparentnosti i javnog odabira. Isto tako, prema ovom članu Komercijalnog ugovora kineski konzorcijum CRIC-CCCC bio je dužan da angažuje jasno ograničen broj podizvođača sa sedištem u NR Kini (ne više od 54%)
Podsetimo, avgusta 2013, potpisan je Ankes 2 međudržavnog ugovora o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture sa Kinom. Članom 5. određeno je da ugovori „… ne podležu obavezi raspisivanja javnog nadmetanja za obavljanje poslova investicionih radova i isporuku roba i usluga, osim ako nije drugačije određeno u komercijalnom ugovoru…“
Upravo Komercijalni ugovor za rekonstrukciju pruge na deonici Novi Sad-Kelebija uvodi odredbe kojima je trebalo da se obezbedi javno nadmetanje. Tačnije, članom 16. predviđeno je da se prilikom izbora podizvođača poštuju načela konkurencije, transparentnosti i javnog odabira.
Izbor bez javnog nadmetanja
Nemamo informacije, niti dostupnu dokumentaciju koji govore u prilog tome da je kineski konzorcijum kineske podizvođače izabrao u procesu javnog nadmetanja. Takođe, dokumenti potvrđuju da izbor domaćih podizvođača od strane kineskih podizvođača nije izvršen uz poštovanje ugovorenih načela konkurencije, transparentnosti i javnog odabira već na osnovu „prijateljskih konsultacija“. Isto tako, prema ovom članu Komercijalnog ugovora kineski konzorcijum CRIC-CCCC bio je dužan da angažuje jasno ograničen broj podizvođača sa sedištem u NR Kini (ne više od 54%).
Protivno tome, konzorcijum je celokupan posao (dakle ne do 54 %), bez javnog nadmetanja dodelio kineskim podizvođačima (CCECC Balkan, CRCC11, CRDC, CRCEBG), a pre svega kompaniji CCECC Balkan za radove na staničnoj zgradi železničke stanice u Novom Sadu. Ne manje važno, član 16. predvideo je da za angažovanje podizvođača koji nemaju sedište u NR Kini glavni izvođač dobije saglasnost Republike Srbije. Na osnovu dostupne dokumentacije znamo da nisu svi domaći podizvođači dobili saglasnost Republike Srbije.
Sve navedeno pokazuje dosledan obrazac: kineski konzorcijum je, uz prećutnu saglasnost domaćih službenih lica, predstavnika Vlade zanemario ugovorena načela konkurencije, transparentnosti i javnog odabira, i praktično obesmislio ograničenje da najviše 54 % podizvođača može biti iz NR Kine. Umesto toga, celokupan posao dodeljen je povezanim kineskim firmama, bez javnog nadmetanja i bez adekvatne kontrole izbora domaćih podizvođača. Ovakvo postupanje ne predstavlja samo povredu ugovora, već ukazuje na krivičnu odgovornosti i kineskih izvođača i domaćih funkcionera koji su takve aranžmane odobrili ili tolerisali.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, moguće je ustanoviti da su odgovorna lica kineskog konzorcijuma CRIC–CCCC, sa umišljajem, iako su znala da je takvo postupanje zabranjeno, pristala da, u dogovoru i zajedno sa službenim licima Republike Srbije, prekorače granice svojih ovlašćenja. Postupali su protivno članu 16. Komercijalnog ugovora, koji ograničava učešće podizvođača sa sedištem u NR Kini na najviše 54%. Umesto toga, bez javnog nadmetanja, celokupan posao (100% podizvođačkih radova) poveren je firmama iz NR Kine, pri čemu su službena lica finansijera i investitora ovakav izbor prećutno odobrila, iako su znala ili morala da znaju da je ovakav aranžman protivpravan i suprotan ugovorenim načelima transparentnosti, konkurencije i javnog odabira.
Celokupan posao dodeljen je povezanim kineskim firmama, bez javnog nadmetanja i bez adekvatne kontrole izbora domaćih podizvođača. Ovakvo postupanje ne predstavlja samo povredu ugovora, već ukazuje na krivičnu odgovornosti i kineskih izvođača i domaćih funkcionera koji su takve aranžmane odobrili ili tolerisali
Na ovaj način naneta je šteta budžetu Republike Srbije i pribavljena protivpravna imovinska korist kineskim pravnim licima, podizvođačima, u najmanjem iznosu od preko milion i petsto hiljada dinara. Stoga se stiču osnovi sumnje da su odgovorna lica kineskog konzorcijuma, u saizvršilaštvu sa službenim licima finansijera i investitora Republike Srbije, izvršila krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica.
Prećutno odobravanje
Nadalje, odgovorna lica kineskog konzorcijuma su, sa umišljajem i u dogovoru sa službenim licima Republike Srbije, propustila da izvrše svoju ugovornu obavezu iz člana 16. Komercijalnog ugovora, time što nisu pribavila obaveznu saglasnost nadležnih organa za angažovanje podizvođača koji nemaju sedište u NR Kini, niti su obezbedila proveru njihovih profesionalnih referenci i kompetencija za obavljanje podizvođačkih poslova. Službena lica Republike Srbije su ovakvo postupanje prećutno odobrila, iako su znala ili morala da znaju da je pribavljanje saglasnosti jedan od uslova za izbor podizvođača koji nemaju sedište u NR Kini, kao i za primenu načela transparentnosti, konkurencije i javnog odabira.
Na taj način naneta je šteta budžetu Republike Srbije i pribavljena protivpravna korist ovako izabranim podizvođačima koji nemaju sedište u NR Kini, u najmanjem iznosu od preko milion i petsto hiljada dinara. Stiču se osnovi sumnje da je kineski konzorcijum, u saizvršilaštvu sa službenim licima Republike Srbije, izvršio krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica.
Ovakav način izbora svih podizvođača opravdano otvara osnov sumnje na postojanje korupcije u privrednom poslovanju pri realizaciji ovako velikog infrastrukturnog projekta. Istovremeno, ovakvo postupanje, pre svega domaćih službenih lica koja su učestvovala u zaključivanju i sprovođenju ovog pravnog posla, ukazuje na to da se prilikom zaključenja i realizacije Komercijalnog ugovora postupalo suprotno odredbama Zakona o javnim nabavkama, Zakona o obligacionim odnosima i drugih relevantnih zakona koji se odnose na izvođenje građevinskih radova.
Naneta je šteta budžetu Republike Srbije i pribavljena protivpravna korist ovako izabranim podizvođačima koji nemaju sedište u NR Kini, u najmanjem iznosu od preko milion i petsto hiljada dinara
Zaobilaženjem Zakona o javnim nabavkama, Zakona o obligacionim odnosima i drugih sistemskih propisa otvara se prostor da se naknadno zaključuju aneksi Komercijalnog ugovora. Takvi aneksi, potpisivani u toku izvođenja radova, dodatno institucionalizuju sistemsku korupciju koja je obeležila ovaj projekat i na kraju kulminirala tragedijom.
Jedan od najilustrativnijih primera takvog „upravljanja“ Komercijalnim ugovorom krije se upravo u načinu na koji su uređeni takozvani „ostali radovi“. Konkretno, članom 5 Aneksa 2 i članom 4 aneksa 3 i 4 Komercijalnog ugovora predviđaju se posebna pravila za stavku „ostali radovi“ ukupne vrednosti 18,6 miliona dolara. Za ove „ostale radove“ predviđeno je da, umesto glavnog izvođača, podizvođače direktno biraju Republika Srbija, dok kineski konzorcijum za njihov rad ne snosi odgovornost, već mu je uloga svedena na to da, poput protočnog bojlera, novac povučen od kineske banke i iz budžeta Srbije prosleđuje navedenim podizvođačima. Za tu uslugu kineski konzorcijum naplaćuje proviziju od 5 procenata ugovorene cene, dok je za arheološke radove država odobrila još povoljniji aranžman za kineske kompanije, proviziju od čak 12 procenata od ugovorene cene.
Izvođač kao posrednik za preusmeravanje novca
Takva konstrukcija „ostalih radova“ ne dovodi u pitanje samo smisao Komercijalnog ugovora, već i način na koji je država birala one koji će te radove izvoditi. Suprotno načelima konkurencije, transparentnosti i javnog odabira podizvođača definisanim članom 16. Komercijalnog ugovora, potpuna je nepoznanica kojim postupkom su nadležni organi Republike Srbije izabrali ove podizvođače, pa je izgledno da su i ovi radovi bili predmet neposrednih i „prijateljskih konsultacija“.
Dodatno, u pojedinim stavkama „ostalih radova“ država direktno krši Komercijalni ugovor, jer se on, a samim tim i aneksi 3 i 4, odnosi isključivo na radove na trasi od Novog Sada do Kelebije. Uprkos tome, Aneksom 4 predviđeni su radovi na relaciji od Beograda do Stare Pazove, konkretno u Altini, Zemun Polju, Kamendinu i Batajnici, kao i izrada projektno-tehničke dokumentacije za putničku prugu do budućeg kompleksa za Ekspo 2027, na relaciji od Zemun Polja, pored Aerodroma „Nikola Tesla“, do budućeg Nacionalnog stadiona.
Suprotno načelima konkurencije, transparentnosti i javnog odabira podizvođača definisanim članom 16. Komercijalnog ugovora, potpuna je nepoznanica kojim postupkom su nadležni organi Republike Srbije izabrali ove podizvođače, pa je izgledno da su i ovi radovi bili predmet neposrednih i „prijateljskih konsultacija“
Ovakav aranžman, u kojem država sama bira podizvođače, istovremeno oslobađa glavnog izvođača odgovornosti za njihov rad i obezbeđuje mu proviziju je u direktnom raskoraku sa uobičajenom raspodelom odgovornosti kakvu predviđaju Zakon o planiranju i izgradnji i Zakon o obligacionim odnosima. U tim okvirima izvođač je dužan da sam bira podizvođače koji ispunjavaju propisane uslove i da za njihov rad odgovara naručiocu kao da ga je sam izvršio.
U analiziranom slučaju, glavnom izvođaču je omogućeno da se ponaša kao posrednik koji preusmerava novac, bez stvarne odgovornosti za kvalitet i bezbednost radova, dok se provizija naplaćuje na poslove vredne desetine miliona. Istovremeno, činjenica da su podizvođači birani bez otvorenog postupka i konkurencije, u režimu „prijateljskih konsultacija“, ukazuje da su zaobiđena osnovna pravila iz Zakona o javnim nabavkama o transparentnom nadmetanju i jednakom tretmanu ponuđača.
Upravo ovakav spoj, pogodovanje unapred odabranim firmama, razvodnjavanje odgovornosti izvođača, prebacivanje rizika i štete na budžet i ignorisanje pravila javne nabavke, sadržinski odgovara obrascu koji Krivični zakonik prepoznaje kao zloupotrebu položaja i pogodovanje određenim privrednim subjektima. Kako u ovakvim aranžmanima učestvuju i odgovorna lica u kineskom konzorcijumu i domaća službena lica, reč je o zajedničkom delovanju koje po svojoj prirodi ima obeležja saizvršilaštva: više aktera, svako u svojoj ulozi, doprinosi ostvarenju istog cilja da se javni posao i javni novac usmere ka ograničenom krugu firmi, mimo pravila.
Kada se tome dodaju prethodni slučajevi projekata sa kineskim kompanijama, u kojima su ugovori zatvoreni za javnost, a primena domaćeg prava vidljivo potisnuta, teško je ove događaje posmatrati kao niz nepovezanih incidenata. Umesto toga, oni ukazuju na obrazac u kojem se pravni okvir Republike Srbije sistematski relativizuje kada je reč o strateškim aranžmanima sa kineskim partnerima, uprkos jasnim obavezama koje proističu iz Zakona o javnim nabavkama, Zakona o planiranju i izgradnji, Zakona o obligacionim odnosima i Krivičnog zakonika.
Pored toga, AK je došla do dokumentacije koja ukazuje na to da je beogradski ogranak kineske firme CCECC Balkan koristio mrežu sumnjivih „ljuska“ firmi u Srbiji da putem poreske utaje ošteti budžet Republike Srbije za najmanje sedam miliona evra. Jedna od ovih ljuska-firmi je Nima Construction koja je bila je angažovana i na rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu. Postoje i indicije da se novac izvučen na ime utaje poreza ozakonjuje, odnosno pere preko novih fiktivnih ugovora, pozajmica ili usluga prema povezanim licima, podizanjem gotovine od strane fizičkih lica, kao i uplatom ovih sredstava u kripto menjačnice.1
U uobičajenoj sudskoj i poreskoj praksi, svaki račun i svaka isplata moraju biti potkrepljeni stvarno izvršenim radovima ili uslugama. Bez toga, faktura postaje fiktivna, a tok novca dobija karakter izvlačenja i prikrivanja prihoda
Jasno je da ove radnje ukazuju na obrazac koji po svim obeležjima odgovara klasičnoj poreskoj utaji. Krivično pravo jasno obuhvata situacije u kojima se lažnim fakturama ili potpuno neprijavljenim prihodima namerno izbegava plaćanje poreza i drugih javnih dažbina, posebno kada je reč o visokim iznosima za koje su predviđene višegodišnje zatvorske i novčane kazne prema Krivičnom zakoniku.
U uobičajenoj sudskoj i poreskoj praksi, svaki račun i svaka isplata moraju biti potkrepljeni stvarno izvršenim radovima ili uslugama. Bez toga, faktura postaje fiktivna, a tok novca dobija karakter izvlačenja i prikrivanja prihoda. U ovom slučaju, za značajan deo faktura ljuska-firmi koje je angažovao CCECC Balkan, prema raspoloživoj dokumentaciji, nema verodostojnih dokaza o stvarno obavljenom poslu, što je tipičan indikator poreske utaje, a uz preusmeravanje sredstava preko fiktivnih ugovora, gotovine i kripto menjačnica i mogućeg pranja novca, u smislu propisa o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma.
U takvim okolnostima, bilo bi za očekivati da tužilaštvo, na osnovu Krivičnog zakonika i poreskih propisa, najmanje proveri postojanje realnih usluga iza isplata i, ako se utvrdi da ih nema, pokrene postupke protiv firmi i njihovih odgovornih lica. To što se to ne dešava, uprkos jasno uočenim šemama i šteti za budžet, teško je objasniti kao previd već pre ukazuje na selektivnu primenu prava i faktički status „nedodirljivih“ koji deo partnera ove vlasti uživa.
Važno je naglasiti da krivična odgovornost ne pada samo na fizička lica već krivično mogu odgovarati i sama preduzeća koja su učestvovala u ovom projektu, za sva dela sa koruptivnim elementom, za zloupotrebe u javnim nabavkama, kao i za propuste povezane sa izvođenjem građevinskih radova. U tom smislu, svako pravno lice uključeno u ovaj projekat može, zajedno sa svojim odgovornim i zakonskim zastupnicima, snositi posledice za štetu nanetu budžetu i za posledice koje su, kroz niz ovakvih praksi, dovele do urušavanja nadstrešnice i gubitka ljudskih života
Važno je naglasiti da krivična odgovornost ne pada samo na fizička lica već krivično mogu odgovarati i sama preduzeća koja su učestvovala u ovom projektu, za sva dela sa koruptivnim elementom, za zloupotrebe u javnim nabavkama, kao i za propuste povezane sa izvođenjem građevinskih radova
U zbiru, radnje kineskog konzorcijuma i domaćih službenih lica ne svode se na niz tehničkih propusta, već iscrtavaju obrazac potencijalno krivičnih dela: od zloupotrebe položaja i saizvršilaštva u pogodovanju odabranom krugu podizvođača, preko sistematskog zaobilaženja pravila javnih nabavki i ugovorne odgovornosti, do poreske utaje i mogućeg pranja novca kroz mrežu „ljuska“ firmi, fiktivne ugovore, gotovinske isplate i kripto-transakcije. Ovakav sklop koruptivnih praksi ne ostaje u sferi apstraktnog „lošeg upravljanja“, već ima svoje vrlo konkretne posledice. Isti akteri kojima je omogućeno da zaobiđu zakone i izvuku javni novac bez odgovornosti radili su i na projektu na kojem se urušila nadstrešnica, usmrtivši 16 ljudi i teško povredivši još jednu osobu. U tom svetlu, tragedija u Novom Sadu nije nesrećan incident, već tragični epilog sistema u kojem se korupcija, nekažnjivost i ignorisanje zakona plaćaju ljudskim životima.
1 https://radar.nova.rs/ekonomija/pranje-para-kinezi-oprali-7-miliona-evra/
