Dva je puta predsednik Srbije Aleksandar Vučić priznao da je tuđe spoljnopolitičke interese pretpostavio interesima građana Srbije. Prvi put u maju 2022, kada je izjavio da bismo „deset puta bolje živeli da smo uveli sankcije Rusiji“, te da bi se u naš budžet slile milijarde evra stranih investicija, a drugi put nedavno. „Pošto nisam pristao da dam svoju reč Amerikancima da će Naftna industrija Srbije biti nacionalizovana, (američke) sankcije su danas stupile na snagu“, rekao je 9. oktobra, čime se okončala saga oko kompanije koja se od 2009. nalazi u većinskom vlasništvu ruskog Gasproma. To što su one prethodno osam puta odlagane, po svoj prilici je više bio ustupak hrvatskoj kompaniji za transport sirove nafte JANAF-u negoli rezultat pregovaračkih umeća zvaničnog Beograda. Uostalom, ko traži plodove spoljne politike SNS-a, neka se zadrži na sledećem: s jedne strane se dugo znalo da Rusi neće odustati od svog vlasničkog udela u NIS-u, a s druge se još od Bajdenove administracije znalo da Amerikanci neće odustati od uvođenja sankcija. Šta su srpske vlasti za sve to vreme radile, možda je bolje i da ne saznamo. A šta će raditi sad, prema rečima ministarke rudarstva i energetike Dubravke Handanović Đedović, znaće se posle Vučićevog sastanka sa članom UO Gasproma Aleksandrom Đukovom, odnosno zamenikom ruskog ministra energetike Pavelom Sorokinom. Drugim rečima, o nama samima ćemo kako drugi kažu, a predsednik će da nam prenese.
Iako nije prvi put da vlasti Srbije moraju da golim rukama vade kestenje iz vatre kraj koje su se dugo grejale, sudbina NIS-a zapravo je samo obelodanila dve previđene činjenice – SAD i te kako igraju važnu ulogu u Srbiji, a odnosi zvaničnih Beograda i Vašingtona, za 143 godine od njihovog uspostavljanja, bili su niži verovatno samo tokom devedesetih.
Uostalom, Kancelarija za kontrolu strane imovine Ministarstva finansija SAD već je stavljala srpske pojedince i preduzeća pod sankcije. NIS se tako našao u društvu Vučićevog lojalnog operativca Aleksandra Vulina, ministra bez portfelja Nenada Popovića, trgovca oružjem Slobodana Tešića, Luke Karadžića, brata Radovana Karadžića, sive eminencije severa Kosova i organizatora incidenta u Banjskoj Milana Radoičića, ali i kompanija poput Novi Pazar – put i Inkop Ćuprija koje se nalaze u krajnjem vlasništvu Zvonka Veselinovića… sve to ne računajući Srbe iz BiH, sa tamošnjim političkim prvacima Željkom Cvijanović i Miloradom Dodikom na čelu. A lista sankcionisanih nije jedini pokazatelj da ljubav ne cveta.
Neko se uči na tuđim greškama, neko ne nauči ni iz svojih
Nije uvek tako bilo. Spoljnopolitički komentator Boško Jakšić je, nedugo nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma u septembru 2020, izjavio da je dobro što SAD ponovo iskazuju interesovanje za Balkan, pa i Srbiju, jer su neki problemi Srbije bez učešća Amerike nerešivi. Gde smo danas?
„Lekcije koje su bile ponuđene tim sporazumom Beograd nije razumeo, ili nije hteo da ih razume. Ticao se normalizacije odnosa Srbije i Kosova preko ekonomskih stimulansa, omiljene spoljnopolitičke alatke predsednika SAD Donalda Trampa. Na kraju nije sproveden, ali je zato Izrael priznao Kosovo, a Srbija se obavezala da će kao u tom trenutku jedina evropska zemlja preseliti ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim. Neki se možda sećaju zbunjenog pogleda predsednika Vučića kada su mu dali papire na potpisivanje. Pet godina je bio dovoljan period za izvlačenje pouka o interesima koje Amerika može i želi da ostvari u Srbiji“, kaže sada Jakšić za Radar.
Tada je Tramp pred domaćom publikom dobio oreol mirotvorca, a SAD su ubrzo potom srpsko-kosovsku glavolomku u velikoj meri ponovo prepustile Evropskoj uniji. Makar je Vučić iz Bele kuće poneo papir, olovku i ključeve. Poklone je, kako je rekao, dao svojoj deci.
Produkcija NIS-a je u okviru produkcije Gasproma veoma mala. Gest dobre volje ruske strane bio bi da pristanu na neki vid dogovora kako bi Srbija izbegla sankcije. On je izostao. Verujem da rade na tome da se Vučić dodatno sukobi sa Zapadom, ne bi li onda kao zrela kruška pao u naručje Istoka
Boško Jakšić
Prema rečima Ivana Vujačića, profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu i nekadašnjeg ambasadora Srbije u Vašingtonu, Trampova administracija veoma je nepredvidiva – iz Stejt departmenta je, primerice, otpušteno oko 1.300 ljudi koji su se bavili analizama, naročito istočnoevropskih zbivanja – pa je nemoguće uočiti njene spoljnopolitičke trendove, osim jednog, onog transakcionog.
„Pre Gaze i Irana kao gorućih pitanja, na redu je trebalo da bude dogovor kojim bi se primirio ili okončao trgovinski rat Kine i SAD. Pa opet, iako je Tramp krajem oktobra trebalo da se susretne sa Si Đinpingom na samitu Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje, nedavno je Pekingu pripretio stoodstotnim sankcijama. Vučić je sam rekao da je najveći deo njegovog sastanka s državnim sekretarom Markom Rubiom u Njujorku bio posvećen upravo NIS-u, a sada se kaže da razgovora po tom pitanju više neće biti. Pretpostavljam da se srpska strana uzdala u to da će Tramp i Putin sarađivati oko okončanja rata u Ukrajini i da će sankcije NIS-u moći da se zaobiđu, ali svako ko je pratio razgovore predsednika Rusije i Amerike mogao je da nasluti da se to neće desiti“, kaže Vujačić za Radar i dodaje da sumnja da je Rubio tražio da se sastanak održi, kako je Vučić prvobitno rekao.
Trampe, Srbine… ovaj, Amerikanče!
Bilo kako bilo, sudeći po protrampovskoj kampanji u Srbiji uoči predsedničkih izbora u SAD potkraj prošle godine, neko naivan bi možda i pomislio da su srpske vlasti zaista bile spremne na njegov drugi dolazak. Ne samo u Belu kuću, nego i u Srbiju, na Kosovo, u BiH… svuda gde se Bajdenova administracija tumačila kao neprijateljska po interese srpskog naciona. Balon entuzijazma brzo se izduvao.
„Početkom njegovog drugog mandata, bilo je nagoveštaja da postoji prostor za poboljšanje bilateralnih odnosa. Ipak, čak i u jeku najava Strateškog dijaloga dve zemlje, koji se sad predviđa za do kraja godine i koji će nesumnjivo biti od veće koristi Beogradu nego Vašingtonu, znalo se da su sankcije NIS-u sasvim izvesne. Tramp je želeo da se Rusi u značajnoj meri eliminišu sa srpskog energetskog tržišta, gde faktički drže monopol, a da se ta rupa popuni kupovinom tečnog prirodnog gasa iz Amerike. Time bi se pokazalo da je Vašington dovoljno spretan i jak da jednu drugu zemlju ’odveže‘ od Rusije. To je u strateškom smislu ujedno bila i jedina stvar koju je Srbija Americi mogla da ponudi“, nastavlja Jakšić.
Slučajno ili ne, u septembru 2024, šef srpske diplomatije Marko Đurić i podsekretar SAD za ekonomski rast, energetiku i životnu sredinu Hose Fernandes parafirali su Sporazum o strateškoj saradnji u oblasti energetike, što je ujedno bio jedini međudržavni sporazum dve zemlje potpisan u dugo vremena. Đurić je rekao da će „sporazum rezultirati pouzdanijim i dugoročno stabilnijim snabdevanjem“ Srbije. Njegove reči sada, svega trinaest meseci kasnije, zvuče i smešno i tužno.
Debakl na Floridi
Ne koliko je to bio gaf iz maja prošle godine, doduše, toliko veliki da bi ga neko maštovit možda i pretočio u farsu, kad ne bi bilo mučno. Predsednik Vučić tada je prvobitno najavio važne sastanke s Trampom na Floridi, iako su zaključci Vlade Srbije o poseti državnika drugim zemljama, obavezni i pred zvanične i pred neformalne posete, prethodno izostali. Dakle, za nju se ili nije znalo, ili su diplomatsko-državni mehanizmi opasno zakazali. Na koncu, javnost Srbije je umesto fotografija dvojice državnika dobila informaciju da se predsednik Srbije usled zdravstvenih tegoba vraća za Beograd – hitno, desetočasovnim letom. Navodno mu se slošilo kad mu nije bilo dozvoljeno da kao fizičko lice prisustvuje konvenciji Republikanske partije, na kojoj su se prikupljala sredstva donatora. Američki zakoni prisustvo zvaničnika drugih država na takvim dešavanjima izričito zabranjuju. Jedini sastanak bio je s Rudolfom Đulijanijem, bivšim gradonačelnikom Njujorka. Ričard Grenel, Trampov i Vučićev intimus, kratko je na mrežama prokomentarisao da se nada da je sve u redu i da mu je žao što se nije susreo s Vučićem. Ne Tramp, već Grenel.
„Čini mi se da su se predsedniku Srbije tada raspršili snovi da može da američkom kolegi postane omiljen koliko je to Viktor Orban. Nisam siguran da je tada želeo da mu ponudi Generalštab. Značaj tog projekta bio bi tek simbolički, a možda ni to. Jer, koliko god ti hoteli koštali, reč bi bila o maloj kapi u finansijskom moru, kako Trampa, tako i njegovog zeta Džareda Kušnera“, objašnjava Jakšić.
I Vujačić smatra da se pitanje Generalštaba pogrešno tumači u ovdašnjoj javnosti.
„Ako su predstavnici Srbije zaista računali na takvu kupovinu nečije naklonosti, to govori o uvredljivom gledanju na onoga s kim se dogovarate i pregovarate. Mi jednostavno nismo u fokusu Amerike. Uostalom, Tramp je nedavno tvrdio i da je sprečio rat između Kosova i Srbije, rat za koji ama niko ovde nije čuo. Pa ipak, o tome ga iz Srbije niko ništa nije pitao, niti se na drugi način reagovalo“, kaže naš sagovornik.
Slikoviti dokaz zatvorenih vrata Bele kuće – ni poklon-ključevi neće moći da ih otvore – video se na nedavnoj generalnoj skupštini UN, kada Vučić nije pozvan u grupu od 145 lidera različitih zemalja koji su se protokolarno slikali i rukovali s predsednikom SAD. Po Jakšiću, poruka više nego jasna.
Ambicije i mogućnosti
Nevolja je što će pred tim vratima po svoj prilici ostati i čitava Srbija.
„Strateška greška naše spoljne politike je što nominalno težimo EU, a ne obraćamo joj se. Vučić je možda naivno, ali svakako pogrešno, kalkulisao da može da zaobiđe Uniju – naročito otkako se u Evropskom parlamentu sve češće čuju kritike na račun njegove politike u Srbiji, iskoristi transatlantski raskol i da zapadnog saveznika nađe u Americi, kako bi mogao da i dalje balansira s Rusijom i Kinom. Ali njegove mogućnosti su nedorasle njegovim ambicijama. Setite se – nudio se da posreduje između Rusije i Ukrajine ili oko rata na Bliskom istoku, ali prava mera njegovih megalomanskih težnji je Ekspo 2027. Čim se oprobaju napolju, Srbija doživi krah spoljne politike“, kaže Jakšić.
Slikoviti dokaz zatvorenih vrata Bele kuće – ni poklon-ključevi neće moći da ih otvore – video se na nedavnoj Generalnoj skupštini UN, kada Vučić nije pozvan u grupu od 145 lidera različitih zemalja koji su se protokolarno slikali i rukovali s predsednikom SAD
Osim sankcija NIS-u, koji su kazna zbog odnosa s Rusijom, Srbija se susreće i s američkim carinama od 35 odsto – najvišim u regionu i među najvišim u grupi od devedeset targetiranih zemalja – i to zbog prevelike oslonjenosti srpske privrede na kineske investitore, koji su godinama unazad najveći ovdašnji izvoznici.
Niz pogrešnih poteza po sebi ne bi bio malčice smešan, da Vučić upravo u Trampu nije video potencijalno najbližeg saveznika koji mu može omogućiti produžetak „sedenja na četiri stolice“.
Uz to, ne treba sumnjati da će istočne velesile u nekom trenutku iskoristiti ranjivosti Srbije.
Jeste se Vučić sve vreme trudio da se ne zameri ni Rusiji ni Kini, kojima se čak zahvaljivao na upozorenjima o „obojenoj revoluciji“, a od ruskog FSB-a je onomad dobio i nespretno prevedenu potvrdu da 15. marta nije korišćen zvučni top. Ipak, pitanje je da li je time predupredio eventualna neprijatna iznenađenja iz Moskve i Pekinga…
„Da se razumemo, produkcija NIS-a je u okviru produkcije Gasproma veoma mala. Gest dobre volje ruske strane bio bi da pristanu na neki vid dogovora kako bi Srbija izbegla sankcije. On je izostao. Verujem da rade na tome da se Vučić dodatno sukobi sa Zapadom, ne bi li onda kao zrela kruška pao u naručje Istoka“, kaže Jakšić.
Mi jednostavno nismo u fokusu Amerike. Uostalom, Tramp je nedavno tvrdio i da je sprečio rat između Kosova i Srbije, rat za koji ama niko ovde nije čuo. Pa ipak, o tome ga iz Srbije niko ništa nije pitao, niti se na drugi način reagovalo
Ivan Vujačić
Kao preostale faulove srpske spoljne politike, koji će na naplatu doći kada nekome moćnijem bude odgovaralo, Jakšić navodi odnose s Turskom – čijem je predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu, donedavnom prijatelju, naš predsednik oštro zamerio prodaju dronova – kao i odnose s Izraelom.
„Vučić se hvali izvozom naoružanja u Izrael u vreme kada i najveći saveznici Tel Aviva uvode restrikcije. Prkosno se sastaje s Netanijahuom u vreme kada mnogi s njim izbegavaju i usputni susret. Srpska delegacija ostaje u sali dok Netanijahu izlazi za govornicu Generalne skupštine UN i dok stotine delegata iz protesta tu istu salu napuštaju. Beograd posećuje šef izraelske diplomatije Gideon Sar. Da nam izraelski mediji nisu javili da je Srbija potpisala 1,6 milijardi dolara vrednu nabavku najsavremenijeg naoružanja s jednom izraelskom kompanijom, pitanje je da li bismo za taj posao saznali. Naš predsednik se stidi aktiviste Ognjena Markovića, uhapšenog člana flotile koja je nastojala da dostavi humanitarnu pomoć Gazi, a sve zemlje bi se njime ponosile. Rizikujemo da zapadnemo u izolaciju u kakvoj je Izrael. Sada je potpisano primirje i zapadni saveznici će izgladiti odnose s tom državom. Mi ćemo ostati na sprudu“, zaključuje Jakšić.
Šta poručuju ambasadori
Kao naročit problem izdvaja se pitanje diplomatskog kadriranja između dve države. S jedne strane, trenutni ministar spoljnih poslova Đurić je, kao prozapadni naprednjak, svoje mesto ustupio bivšem predsedniku Demokratske stranke i nekadašnjem ministru odbrane Draganu Šutanovcu.
„Njegovo imenovanje je pre svega prokazalo deficit kadrova u SNS-u. Kao političar s iskustvom u državnoj upravi, predstavljao je logičan izbor, prihvatljiv za američku stranu. Ranije je davao izjave kako bi bez razmišljanja uveo sankcije Rusiji, s obzirom na to da je ruski ambasador svojevremeno glasao za sankcije SRJ u SB UN. Njegovo političko delovanje zvučalo je pragmatično“, kaže za Radar bivša ambasadorka i potpredsednica Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta Branka Latinović.
Inače, prema navodima kopredsednice Zeleno-levog fronta Biljane Đorđević, Šutanovac je na sastanku skupštinskog Odbora za inostrane poslove uoči odlaska na službu rekao kako će studentsku pobunu sagovornicima u Vašingtonu predstavljati kao „revoluciju iza koje stoje ruske službe bezbednosti“.
S druge strane, imenovanje Kristofera Hila za ambasadora SAD u Srbiji je našu sagovornicu podsetilo na vreme Jugoslavije i blokovske podele planete.
„Beograd je tada bio osmatračnica i za Istok i za Zapad, pa su u njega stizali kvalitetni kadrovi. Gospodin Hil je aktiviran iz penzije, reč je o diplomatskom teškašu koji je dobro poznavao ovdašnje prilike i koji je svojevremeno bio uticajan i u Vašingtonu. Da li njegov angažman nije rezultirao boljim učinkom zato što mu se u njegovim godinama nije prelazilo iz treće u petu brzinu ili iz nekog drugog razloga, možemo da nagađamo. Ruku na srce, dok je bio ovde, desile su se i neke objektivne prepreke poboljšanju odnosa, poput incidenta u Banjskoj ili napada građana na jedinice Kfora“, kaže ona.
S Hilovim odlaskom, mesto američkog ambasadora ostalo je upražnjeno. Još u martu – dakle relativno brzo nakon što je Trampova administracija uzela dizgine – pred Senatom se pojavila kandidatura Marka Brnovića, nekadašnjeg državnog tužioca Arizone. Pola godine kasnije, ona je povučena, a Brnović je ovakav rasplet pripisao „radu duboke države“.
„Koliko znam, on je kao radnik u pravosuđu beležio dobre rezultate. Budući da ne potiče iz diplomatije ili krugova bliskih diplomatiji, rekla bih da je možda planirano da ostvari saradnju s pravosuđem Srbije. Međutim, nije često da nečija kandidatura ‚stoji‘ šest meseci, kao što nije često ni da se u zemlje šalju ambasadori koji su poreklom vezani za mesto službe. Možda je upravo to osujetilo njegov izbor. Možda i nešto iz biografije. Nezahvalno je nagađati“, zaključuje Latinović.
S druge strane, sa sigurnošću se zna da američkog ambasadora u Srbiji do daljeg neće biti, već samo otpravnika poslova, što sugeriše da Srbija nije baš pri vrhu liste američkih diplomatskih prioriteta.
CIA, špijuni i skandali
U avgustu prošle godine, direktor CIA Vilijam Berns došao je u iznenadnu posetu regionu. Dvodnevni boravak u Beogradu prošao je u glasnom ćutanju srpskih zvaničnika, dok su njihove kolege u Prištini i Sarajevu svoje javnosti izvestile o susretima s nekadašnjim pomoćnikom Hilari Klinton i ambasadorom SAD u Moskvi.
Osim sankcija NIS-u, koji su kazna zbog odnosa s Rusijom, Srbija se susreće i s američkim carinama od 35 odsto – najvišim u regionu i među najvišim u grupi od devedeset targetiranih zemalja – i to zbog prevelike oslonjenosti srpske privrede na kineske investitore, koji su godinama unazad najveći ovdašnji izvoznici
No, zanimljivo je da njegovo prisustvo u Beogradu nisu hteli da potvrde ni u ambasadi SAD, ni u pres-službi CIA. Da li je reč o džentlmenskom „dogovoru o nespominjanju“ – u suprotnom bi teže bilo za obojene revolucije optuživati strane službe, zna se dobro koje – ili o raspravama s onu stranu tajnovitosti, ne zna se. Tek, Vujačić smatra da su sastanci s Bernsom održani na najvišem nivou, a da su se teme ticale bezbednosne situacije.
„Incident u Banjskoj je iznenadio američke službe, a govori o secesiji Republike Srpske postajali su sve glasniji i verujem da je Berns kao operativac s diplomatskim iskustvom želeo svima da poruči da do novih destabilizacija jednostavno ne sme da dođe“, kaža naš sagovornik.
S druge strane, bekstvo dve uhapšene osobe – Cuja Guanghaja i Džona Milera – čije su izručenje SAD tražile zbog špijunaže i trgovine vojnom tehnologijom, iz kućnog pritvora u Beogradu početkom septembra 2025, Vujačić opisuje kao propust koji nikad neće nestati s dnevnog reda međudržavnog dijaloga i koji će se, u najboljem slučaju, tek naći niže na listi prioriteta.
