Kultivisanje i razrada kritičkih stavova primerenih aktuelnim političkim zbivanjima nisu pitanje etike i savesti već apsolutna nužnost u razotkrivanju pozadine uzroka stanja duboke društvene krize i svako javno podsećanje na neprihvatljivo stanje vid je terapije ozdravljenja. U knjizi Filozofija i državna politika Sidni Huk kaže: „Mi poštujemo Hobsa i Hjuma, Spinozu i Kanta ne (samo) zbog ideja o veličini čoveka već kritičkog razumevanja suštine problema stvarnosti“. Upravo srpsku stvarnost vlast protivrečna po sebi, slepa za sve osim za sopstvene interese, dovela je u stanje opšteg haosa, blokirala sve funkcije države i urušila sve strukture.
Po nepoštovanju zakona i ljudskih prava, korupciji, uzurpiranim institucijama, nemoralu i kiču Srbija nije država u savremenom smislu liberalne demokratije i građanskog društva. Vidljivo uzrujana sve složenijim spletom okolnosti državna mašinerija u samozaštitničkoj misiji punim zamahom podiže tužbe izmišljenih krivična dela, hapsi studentske aktiviste, špijunira, privodi i kleveće slobodnomisleće građane i novinare, smenjuje tužioce, sudije poredi sa mafijom, otpušta prosvetne radnike, kompromituje političke stranke i njihove lidere, javnost truje mržnjom, legitimizuje nasilje u širenju psihoze straha.
Spremnost roditelja da žrtvuju obrazovanje svoje dece i studenata buduće karijere zarad dostojanstvene budućnosti nisu nebriga i neodgovornost, kako vlast to tumači, već pokazatelj dubine krize i stanja u kojem se zemlja nalazi. Za mnoge u slučaju neuspeha odlazak iz Srbije je realna opcija
Prema studentima odnosi se kao zaraznoj bolesti od koje bi trebalo (iz)lečiti Srbiju. Banalizuje i negira stvarne motive protesta tvrdnjom da je u pitanju „obojena revolucija“ u režiji „najmoćnijih obaveštajnih agencija“, domaćih plaćenika, tužilaštava i sudova pod uticajem „struktura EU, medijske i NVO logistike“. Na nedavnom skupu u Nišu predsednik je detaljno objasnio: „Pomislili su – moramo da rušimo Srbiju. Dugo je to pripremano, dugo je ulagano protiv naših škola i fakulteta, protiv naših sudova“. Sa ponosom ističe svoje susrete sa mnogim evropskim zvaničnicima, ali ne zbog njega lično, „već zbog toga što poštuju Srbiju, zato što vide da ova zemlja zna da gleda u budućnost“…
Kako ugušiti još u februaru „pobeđenu obojenu revoluciju“
Kome i zašto smeta zemlja „zagledana u budućnost“, sa takvim ugledom u Evropi i svetu i da li će javnost konačno umesto aluzija dobiti smislen odgovor? Suštinu problema vlast vidi u pobuni i blokadi državnih univerziteta – uporištima slobodne i kritičke misli i zastrašivanjem, ucenama i finansijskim iznuđivanjem pokušava da uguši još u februaru „pobeđenu obojenu revoluciju“. U nameri da oslabi sve masovniju podršku građana vlast demonizuje studente kao moguću alternativu u maniru – drž´te lopova za sve što sama čini. Podiže umesto da smiruje tenzije i ojačava njihovu rešenost da mladalačkim nesputanim idealizmom i entuzijazmom istraju do ispunjenja postavljenih zahteva.
Dok se vlast diči povratkom nekoliko desetina medicinskih radnika iz inostranstva, od 1. januara do 20. decembra 2023. strancima je, prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, izdato 50.397 radnih dozvola, a otprilike koliko građana napusti Srbiju u toku jedne godine
Spremnost roditelja da žrtvuju obrazovanje svoje dece i studenata buduće karijere zarad dostojanstvene budućnosti nisu nebriga i neodgovornost, kako vlast to tumači, već pokazatelj dubine krize i stanja u kojem se zemlja nalazi. Za mnoge u slučaju neuspeha odlazak iz Srbije je realna opcija kako bi se ostvarili na nekom drugom mestu u slobodnijim, časnijim i kreativnijim društvima. Trajno iseljenje nije problem samo kvantitativnog deficita na tržištu rada i eksponencijalnh tehnologija, već je pitanje strukturnih dugoročnih posledica po celokupno društvo, jer ugrožava ekonomsku stabilnost, naučni, inovativni, kulturni, socijalni i moralni potencijal, slabi nacionalnu koheziju i vodi u nenadoknadivo civilizacijsko zaostajanje.
Samo lane u Nemačku je otišlo više građana Srbije nego što ih živi u Ćupriji
Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, od 1. januara do 20. decembra 2023. strancima je ukupno izdato 50.397 radnih dozvola, otprilike koliko građana napusti Srbiju u toku jedne godine. Vlast se diči povratkom nekoliko desetina medicinskih radnika i od toga pravi televizijski spektakl dok istovremeno desetine hiljada odlaze iz zemlje. Samo u Nemačkoj 2024, na osnovu zvaničnog podatka Saveznog statističkog zavoda u Visbadenu, registrovano je 21.158 novodošlih srpskih državljana, više nego što ih živi u Ćupriji! Prema Statističkom godišnjaku o migracijama i integraciji za 2025, baziranom na zvaničnim podacima, administrativnim izvorima i rezultatima istraživanja javnog mnjenja, od ukupne populacije srpskog porekla (sa srpskim i austrijskim državljanstvom), 70 odsto je odgovorilo da više oseća pripadnost Austriji, 24 odsto da su neopredeljeni, a samo šest odsto iskazalo je svoju vezanost za Srbiju u dubokoj demografskoj depresiji.
Dovoljan povod da se vlast, usta punih Srbije, kulture sećanja i rodoljubivih vapaja samokritički zamisli i pozabavi masovnom emigracijom, ali i ukupnim stanjem u društvu, odsustvom poverenja građana u institucije i političke lidere, kršenje Ustava i zakona, socijalne nejednakosti, proganjanja novinara, NVO i istaknutih društvenih aktivista. Umesto što traći vreme na tematski beskorisne savete i sastančenja radi medijske promocije lažnog aktivizma.
U odbrani promašaja i zabluda vlast širi famu da najveći deo civilizovanog sveta ne razume i ne voli Srbiju, zapravo da postoji komplot Zapada, neka vrsta zavere ili „obojene revolucije“ da se Srbi unište na ovim prostorima. Uz pomoć kontrolisanih medija i internet botovskih grupa erističkom propagandom ta ideja prodrla je u svest dela naroda potonulog u beznađe samosažaljenja, delimično zatrovala i intelektualne krugove, spremne zarad ličnog komformizma i podaničkog mentaliteta na odricanje sopstvenog zdravog razuma do samoponiženja. Na tako pripremljen teren zapatila se ideja o „obojenoj revoluciji“, ali ni to, pa ni po koja afera pride nisu bile dovoljne da se zabašure sva nepočinstva i na drugu stranu skrene pažnja pobunjenog naroda, nezadovoljnog otuđenom i kompromitovanom vlašću.
Vlast umesto rešenja nudi bogat repertoar uvreda i prostakluka
Javnosti do danas nije ponuđen plan temeljne personalne i sistemske tranzicije, reformistički manifest o kojem bi se razgovaralo o rešenjima stvarnih problema, duboke sveobuhvatne krize dramatično podeljenog društva. Umesto toga ponuđen je raskošan registar uvreda, prostakluka i neiskreni pozivi na dijalog, a da sve ostane isto. Jedna istorijska epoha definitivno je okončana, posle godina uspona smer političke volje je promenjen.
Od ukupne populacije srpskog porekla sa srpskim i austrijskim državljanstvom, prema Statističkom godišnjaku o migracijama i integraciji za ovu godinu, 70 odsto je odgovorilo da više oseća pripadnost Austriji, 24 odsto je neopredeljenih, a samo šest odsto iskazalo je svoju vezanost za Srbiju
Preglomazan, trom i neprilagodljiv SNS je prešao zenit i spustio se na meru svog političkog značaja, postao je struktura bez političke platforme i energije, ideološke suštine, ideja, vizija, inicijativa, strategije, argumenata, metoda i samokritičkog duha. U ćorsokaku bezbrojnih afera i kosmetske krize o(p)stanak SNS-a na političkoj pozornici nema perspektivu. Takvom kakav je neprijatelji nisu potrebni, najmanje „obojena revolucija“. Dovoljan je samom sebi, jer više liči na daleki hipotetički nagoveštaj nego blisku realnost.
Godine nesputanog klijentelizma i bahatog trijumfalizma prošle su, kordoni policije i batinaši čuvaju stranačke prostorije, obezbeđuju sednice i skupove i štite funkcionere od nezadovoljnih građana, čija je mera trpeljivosti davno prekoračena. Proradio je refleks samoodržanja i SNS, uplašen (ne samo) zbog odlučnosti studenata i rešenosti građana da istraju u svojim zahtevima, već pričinjene štete i buduće odgovornosti, traži spas reinterpretacijom prevaziđenih ideja i lažnih paradigmi pod „nadpartijskim“ barjakom Pokreta za narod i državu, u pokušaju konsolidacije.
SNS u začaranom krugu
„Prestrojavanje“ i živopisne parade rodoljublja neće uticati na logiku društvenih procesa, ucene, pretnje i lažna obećanje zavetskog zlatnog doba do sudnjeg dana. Osećaj nepravde, poniženja, kolektivni bes, ali i nada u promene doveli su do masovne mobilizacije građana i potrebne kritične mase za promene. Međutim ad hok smišljen „rikverc“ trgovinskih marži za 20.000 proizvoda, jeftiniji krediti i podmićivanja, ucene, pretnje i naručene „prognoze“ istraživača javnog mnjenja neće spasiti šta se spasiti ne može.
Vidno frustrirani SNS postao je tempirana bomba, opasnost visokog destruktivnog potencijala po sebe i društvo, o čemu svedoče i sve brutalniji obračuni „lojalista“ sa građanima, i nepremostiva prepreka da Srbija postane sastavni deo demokratske i razvijene Evrope
Vidno frustrirani SNS postao je tempirana bomba, opasnost visokog destruktivnog potencijala po sebe i društvo – o čemu svedoči sve brutalniji obračuni „lojalista“ sa građanima – i nepremostiva prepreka pripadnosti Srbije humanističkom i prosvetiteljskom evropskom duhu, razvoju i napretku, integraciji u širi politički, pravni, ekonomski i demokratski kontekst kojem geografski pripada.
Umesto otrežnjenja i suočavanja sa stvarnošću, vlast lažima, prebijanjem i hapšenjem neistomišljenika i diskriminacijom dece svakim danom uvećava narodni gnev i pogoršava svoj budući položaj. U tom začaranom krugu nepomirljivih sporova, uprkos svim rizicima i ograničenjima, jedini legitiman i demokratski način prevazilaženja krize su parlamentarni izbori, umesto dalje radikalizacije i uličnih konfrontacija. Kad sve prođe – jer nema ničeg zauvek, naročito ne u politici – i svedu se računi, kola će se slomiti na policiji, „izvođačima radova na terenu“ i naivno skrivanje pod fantomkama neće im pomoći, a još manje izgovori „obavljali smo (samo) svoju dužnost“.
Kad sve prođe – jer nema ničeg zauvek, naročito ne u politici – i svedu se računi, kola će se slomiti na policiji, „izvođačima radova na terenu“. Naivno skrivanje pod fantomkama neće im pomoći, a još manje izgovori „obavljali smo (samo) svoju dužnost“
Istorija sve pamti i beleži, jer u svetu od sutra neće biti aktera od danas, ali (ne)dela ostaju i za pokajanje, umesto nebeskog blagoslova, čekaće ih odgovornost, prezir i omraza sugrađana, jer u godinama koje dolaze prijatelje neće imati. Od svega čime se vlast danas hvali, malo toga biće zapamćeno, jer Srbiji nisu potrebni asfalteri i zidari, takvih će uvek biti, već reformatori društva i države.
Studenti su ogledalo i ponos nacije, simbol vremena koje živimo, iskoračili su i poveli Srbiju iz limba istorijske anomalije, političke opcije koja se, bar se nadam, više nikada neće ponoviti. Još nije kasno za samoosvešćenje i povratak građanskoj učtivosti, toleranciji i međusobnom uvažavanju umesto osionosti, obesti i primitivizma demona zla čije vreme je isteklo.
