Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove svoje odluke načelno donosi lako. Ako je zahtev za puštanje osuđenika na slobodu zbog lošeg zdravstvenog stanja nedovoljno potkrepljen, kao u slučaju komandanta Sarajevko-romanijskog korpusa VRS Radoslava Krstića, odluka bude odrična. Ako je održiva, zahtev bude prihvaćen, kao 2023, u slučaju komandanta specijalnih snaga DB i osnivača JSO Frenkija Simatovića, ili, nedavno, bivšeg načelnika Generalštaba i komandanta Treće armije VJ, general-pukovnika Nebojše Pavkovića. On je iz zatvora u Finskoj, gde je služio kaznu od 22 godine zbog ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti na Kosovu 1999. godine, prebačen u avion Vlade Srbije, pa na lečenje na VMA.
Njegov povratak u otadžbinu prvo je najavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, još u Njujorku, kada je rekao da je Mehanizam na njegovu inicijativu i molbu Vlade Srbije odgovorio potvrdno. „Možemo da idemo po generala Pavkovića, da ugleda sunce slobodne Srbije za koju se toliko borio, junački, te 1999. godine“, zaključio je predsednik. O sletanju aviona iz Finske javnost je izvestio premijer Đuro Macut, usput se zahvalivši svim učesnicima na preduzimljivosti i dobroj volji. I čitava stvar je mogla da se završi na tome. Red dnevnopolitičkog oportunizma, red procedura, pa redovi tišine.
Kad već neće RTS…
Ali nije. Tačku je u zarez pretvorio vlasnik Informera Dragan J. Vučićević, koji je tokom dvoipočasovnog programa „Dobro došao, generale“ primetio da bi sličnu emisiju trebalo da je napravio RTS. Dobro, nije prvi put da Vučićević vrlo labavo tumači delokrug javnog servisa, kao što verovatno nije ni poslednji da Informer tretira kao njegov surogat.
Pavković i Lazarević nisu osuđeni zbog odbrane zemlje, već zbog udruženog zločinačkog poduhvata izvršenog nad albanskim civilnim stanovništvom u periodu od 1997. do 1999. godine
Tačka je ponovo dobila kvačicu, ovog puta zaslugom ministra pravde Nenada Vujića, koji je izjavio kako „država mora da pokaže da stoji iza tih ljudi“. Jasniji je bio bivši gradonačelnik Novog Sada i premijer Srbije, a trenutno šef SNS Miloš Vučević, rekavši da je na ponos Srbije što je uspela da u zemlju vrati „dva velika ratna komandanta – Nebojšu Pavkovića i Vladimira Lazarevića“.Valja reći da je Lazarević 2015. godine pušten na slobodu nakon što je odslužio dve trećine zatvorske kazne, takođe zbog zločina na Kosovu. Šta je tu zasluga srpskih vlasti, Vučević nije precizirao, ali jeste govorio o njihovom odnosu prema osuđenim ratnim zločincima.
„Tada (do 2012. godine, prim.) smo bukvalno kao džakove krompira isporučivali sve – od predsednika države na Vidovdan, što naravno nije slučajno… Onda je kao po traci išlo predavanje svih onih koji su branili državu“, zaključio je Vučević.
Mućenje vode
I upravo se tu krije nekoliko veoma važnih nijansi.
Prvo, „oni koji su branili državu“ može da se odnosi samo na jedinice vojske i policije koje su ratovale s pripadnicima OVK. Pavković i Lazarević nisu osuđeni zbog odbrane zemlje, već, prema opsežnoj optužnici, zbog udruženog zločinačkog poduhvata izvršenog nad albanskim civilnim stanovništvom u dvogodišnjem periodu koji je prethodio Kumanovskom sporazumu, te kršenja običaja ratovanja. Ratko Mladić osuđen je zbog Srebrenice, kao i Radovan Karadžić, a Veselin Šljivančanin osuđen je zbog pomaganja mučenju i okrutnog postupanja prema zarobljenicima na Ovčari pokraj Vukovara. Kao potpisnica Rimskog statuta i članica Međunarodnog krivičnog suda, Srbija bi trebalo da uvaži presude Haškog tribunala, koliko god političko poentiranje izgledalo primamljivo. I, ruku na srce, retko se desi da ih neki od ovdašnjih dužnosnika ospori. Makar eksplicitno.
Uvek je lakše koristiti nacionalistički diskurs da se mobilišu i ujedine mase, najbitnije je pripadati istom narodu, veličati sve koji su se za njega borili i diskreditovati sve koji govore protiv njih, iako postoje jasne činjenice koje potvrđuju njihovu krivicu
Milovan Pisari
Drugo, preuzete obaveze bile su regulisane Zakonom o saradnji s Haškim tribunalom koji je usvojen u aprilu 2002. godine, iako se saradnja i ranije odvijala. O tome svedoči i četrdesetak sati razgovora s eksjugoslovenskim zvaničnicima koje je Mladić tokom devedesetih tajno snimao, a koji su nađeni nakon njegovog hapšenja. Jedni jasno pokazuju da je Milošević već 1996. sarađivao s Haškim tribunalom, preko tadašnjeg šefa diplomatije Milana Milutinovića, te da su tako uhapšeni Dražen Erdemović, član streljačkog voda u Srebrenici, i Stevan Todorović. U aprilu 2000, slobode je lišen i Dragan Nikolić Jenki iz RS, koji je potom poslat u Hag. U jednom razgovoru, Momir Bulatović pokušaće da ubedi Mladića da njegov pomoćnik, general Zdravko Tolimir, treba da kao svedok izađe pred tribunal. Tolimir je na koncu uhapšen i izručen Hagu 2007, gde je osuđen na doživotnu robiju, baš kao i njegov negdašnji nadređeni.
Treće, nije malo srpskih optuženika za ratne zločine u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu koji su se predali dobrovoljno i u koordinaciji sa Srbijom i MKS. To se, naravno, ne odnosi na visokoprofilne slučajeve poput Mladića, Karadžića, Miloševića i Šljivančanina, ali se i te kako odnosi baš na Lazarevića i Pavkovića, kao, uostalom, i na Vojislava Šešelja, lidera SRS i Vučićevog političkog oca.
Za Milovana Pisarija, istoričara i naučnog saradnika na IFDT-u, slučaj generala Pavkovića još jedna je potvrda da se dominantno sagledavanje ratova devedesetih u Srbiji neće promeniti sve dok se njegovi nosioci budu održavali na vlasti.
„Pavkovićev doček vrlo liči na doček drugih srpskih visokih oficira koje je Haški tribunal pre njega osudio za teške ratne zločine, kao i na opšti narativ o najvećem zločincu s ovih prostora, generalu Mladiću. Vlast, kao i dobar deo opozicije, smatra ih herojima uprkos svim jasnim dokazima o njihovim zločinačkim delima. S jedne strane ne postoji želja da se Srbija napokon distancira od tog perioda i od tih zločina, a s druge ne postoji namera da se sa susednim zemljama izgradi istinski odnos koji se temelji na pomirenju“, kaže Pisari za Radar.
Slični slučajevi
Istine radi, ni glavešine drugih nekada zaraćenih strana u svim jugoslovenskim ratovima nisu zazirale od političke kapitalizacije na ratnim temama i ličnostima. Hrvatski premijer Andrej Plenković je 2016. godine imenovao generala Antu Gotovinu za savetnika za nacionalnu bezbednost. Gotovina je, baš kao i Mladen Markač, prvobitno bio osuđen zbog udruženog zločinačkog poduhvata nad civilima tokom Oluje, da bi potom bio oslobođen optužbi na osnovu tehničkih pitanja – recimo, da li je 200 metara od detonacije dovoljna margina greške tokom granatiranja civilnih, odnosno vojnih ciljeva. Ratni zločin, konstatovan presudom, ostao je bez krivaca.
Naprednjaci su prenebregnuli da su se generali Lazarević i Pavković, baš kao i Vučićev politički otac Vojislav Šešelj, Haškom tribunalu predali dobrovoljno i da ih niko nije izručio
Bivši komandant Armije BiH u Srebrenici Naser Orić prvobitno je 2006. osuđen pred Haškim tribunalom na zatvorsku kaznu zbog nesprečavanja zločina nad srpskim civilima 1992. i 1993. godine, da bi 2008. bio oslobođen krivice zbog ratnih zločina nad civilnim stanovništvom. Pored poslovnih interesa u Federaciji, od 2021. se pominje i da mu je vladajuća SDA poverila rasturanje i umirivanje demonstracija koje su u februaru te godine zahvatile skoro sve gradove u većem entitetu BiH.
Nekadašnji komandant OVK i bivši premijer i predsednik Kosova Hašim Tači se od 2020. nalazi u pritvorskoj jedinici u Hagu, pri Specijalnom sudu za Kosovo, gde očekuje presudu po optužnici za ratne zločine na osnovu komandne odgovornosti. Čekaće, priča se, do marta iduće godine. Drugi bivši komandant OVK i premijer Kosova Ramuš Haradinaj dvaput je oslobađan krivice za ratne zločine, a trenutno je predsednik Alijanse za budućnost Kosova s kojom je učestvovao na nedavnim izborima.
Dve noge naprednjačkog revizionizma
Čak i ratni vojni veterani na bošnjačkoj i hrvatskoj strani reći će da MKS nije uvek pravdu delegirao prema zaslugama, da je na njegov rad uticala i geopolitika, ali da su presude nesporne tamo gde je krivica utvrđena. Međutim, ako naprednjaci i imaju na čemu da „pumpaju“ ozlojeđenost u javnosti Srbije, to čine samo zato što im ozlojeđeni glasači i trebaju.
„Uvek je lakše koristiti nacionalistički diskurs da se mobilišu i ujedine mase: najbitnije je pripadati istom narodu, veličati sve koji su se za njega borili i diskreditovati sve koji govore protiv njih, iako postoje jasne činjenice koje potvrđuju njihovu krivicu“, predočava Pisari.
Kao što su radikali devedesetih koristili očite pukotine jugosocijalističkog projekta kako bi politički profitirali i revidirali Drugi svetski rat, tako i SNS sada targetira nazočne mane međuvremena kako bi izvršili reviziju samih devedesetih.
„Narativ o devedesetima i narativ o Drugom svetskom ratu dva su lica iste medalje. U oba slučaja se pozitivno govori o dokazanim ratnim zločincima, o srpskim visokim oficirima koji su se navodno borili da bi štitili srpski narod, a koji su nepravedno osuđeni pred neprijateljskim institucijama koje su politički delovale protiv Srbije i srpskog naroda. Pre osamdeset godina, to su bili vojni sudovi socijalističke Jugoslavije, koji su na smrt osudili generala Dražu Mihailovića, a nedavno je to bio MKS u Hagu koji je osudio Mladića na doživotnu kaznu zatvorom. Nažalost, danas se na obojicu gleda kao na heroje, a ne treba zaboraviti da ono što Mihailović i Mladić, kao i svi koji o njima govore pozitivno, imaju zajedničko jeste ideja o stvaranju velike, etnički čiste Srbije“, zaključuje naš sagovornik.
Kao što su radikali devedesetih koristili pukotine jugosocijalističkog projekta kako bi revidirali Drugi svetski rat, tako SNS danas targetira mane međuvremena i vrši reviziju samih devedesetih
Ne treba zanemariti da su taj proces započele prethodne vlasti u Srbiji (zanimljivo, kada je Šljivančanin pušten na slobodu 2011. godine, Boris Tadić je ćutao, a oficira je na društvenim mrežama pozdravio Aleksandar Šapić, njegov tadašnji partijski kolega). Ne treba prećutati ni da do 2012. on nije bio podignut na nivo državne politike i propratne industrije zabave. Prethodnih godina, na svaku opasku o osuđenim ratnim zločincima kao braniocima otadžbine, stiže po jedan sat njihovih gostovanja po prorežimskim televizijama. Dovoljan primer je Šešelj. Komandant paravojnih jedinica Knindže Dragan Vasiljković je nakon služenja zatvora u Hrvatskoj dobio svoju fondaciju. Mariju Simatoviću, sinu Frenkija Simatovića, otvoreni su putevi za trgovinu srpskim oružjem, a pre godinu dana je imenovan i za člana UO Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita.
Drugim rečima, s Hagom su sarađivali i Milošević i oni koji su ga smenili, a sarađivao bi i Vučić, da je bio u prilici. Ali deluje da u reviziji recentne istorije niko ne bi uživao kao aktuelni predsednik. Još ako se nađe i poneka korist…
