To što Aleksandar Vučić, s vremena na vreme, uglavnom nakon što njegovi jurišnici pređu granicu, javno glumi kako mu je stalo do dijaloga, ne može da sakrije istinu da je progresivno nasilje koje se širi ovom zemljom njegova kreacija. Jer, upravo on inspiriše verbalne i fizičke egzekutore. Danas nudi dijalog samo zato da bi na onog koji prihvati razgovor mogle da se izliju sve prljavštine i laži fabrikovane u tajnim službama i tabloidnim medijima.
Davno je pročitana ta strategija u kojoj je poziv na razgovor u stvari izvođenje na giljotinu. Ali ova vlast još uvek ima kapacitet da nas iznenadi. Recimo zastrašujućim profilom ličnosti koje iznenada izbaci u javni prostor. Naravno da Siniša Vučinić sa svojim minulim radom ne bi bio vredan pomena da nije pušten da najavljuje ubistvo studenta Pavla Cicvarića, zbog čega bi ga u svakoj normalnoj zemlji ispred studija sačekao tužilac. Ali ne i u Srbiji.
Politički konvertit koji je prešao put od ekstremne desnice do radikalne levice i nazad, od Srpske narodne odbrane, preko paravojnih formacija gde je zaslužio titulu vojvode, Radikalne stranke „Nikola Pašić“, pa JUL-a i Stranke srpskog jedinstva, Partije srpskih socijalista, Radikalne stranke i konačno se skrasio u Srpskoj naprednoj stranci, idealan je prototip obožavaoca lika i dela predsednika Srbije na zalasku političke karijere.
Ne zna se šta je gore, ono što je Vučinić izgovorio ili kako je Vučić to relativizovao. Izvinio se, rekao je šef države, i „neće se ponoviti takva neodgovornost“. I to bi bilo to. A onda je objasnio da je, u stvari, jedino on ugrožen i počeo da ređa svoje ljute rane, uglavnom sa društvenih mreža
Sumnjičen zbog iznude, hapšen u vreme „Sablje“, sa pedigreom ratnika koji je novinarki Špigla u mikrofon rekao da „nema zarobljenika jer ubija na licu mesta metkom u čelo“, zapamćen po karikaturalnoj stilizaciji poslednjeg branioca Slobodana Miloševića ispred vile Mir, sa redenicima i puškomitraljezom o ramenu, Vučinić sa svojim sociopsihološkim i političkim profilom predstavlja koncentrisani izraz svih srpskih konfuzija i tragedija koje iz njih proizlaze. I on je danas oslonac ove vlasti. Njihov odraz u ogledalu. Visoki partijski funkcioner vladajuće stranke, investitor, čovek koji se uopšte ne ustručava da javno govori kako poseduje agenciju za bezbednost i povremeno, iz radoznalosti, prisluškuje ljude dok ga nadležni organi ne opomenu.
On se savršeno uklapa u atmosferu provincijske krčme iz devedesetih u koju su pretvorili njima omiljene televizije, a pokušavaju i državu. Tu više niko i ne krije da su urednici, novinari i perjanice vlasti na istom zadatku, da zajedno pretvore javni prostor u živo blato mržnje i odmazde. Ali ne zna se šta je gore, ono što je Vučinić izgovorio ili način na koji je zlokobnu izjavu visokog funkcionera SNS da će Pavle Cicvarić biti ubijen da bi protesti dobili na masovnosti, predsednik države relativizovao.
Izvinio se, rekao je šef države, i „neće se ponoviti takva neodgovornost“. I to bi bilo to. A onda je objasnio da je, u stvari, jedino on ugrožen i počeo da ređa svoje ljute rane, uglavnom sa društvenih mreža i sve se završilo, kao i obično, u njegovom tipičnom egocentrizmu i samohvali.
Manir vlasti jeste da koristi ljude u rasponu od biznismena do kriminalaca koji su oprost grehova dobili u zamenu za lojalnost i poslušnost. Ali njihova koncentracija oko državnog vrha se povećava kako raste strah od gubitka vlasti. A Siniša Vučinić nije bez iskustva, bio je među onih desetak pomahnitalih branilaca Miloševića u danu kad je stigao nalog za njegovo privođenje.
