Ponekad mi se čini da me poprilično pregazilo vreme. Pripadam onoj generaciji koju ništa nije promašilo. Sa 18 godina sam otišao u vojsku, odmah posle srednje škole. Dedi, kao penzionisanom vojnom licu bilo mnogo drago. Bez obzira što sam upisao Višu školu unutrašnjih poslova i što sam mogao sam da odlažem, odlučio sam da ne čekam nego da odem odmah, jer tih godina vojska je bila izvesna koliko i smrt. Za 19 rođendan, kao statistički vojni podatak, na terenu negde u nedođiji stigla mi je čestitka za rođendan od mame i tate. U ono zlo vreme sankcija, Boga pitaj gde su našli crno belu čestitku sa Elvis Prislijem. Čuvam je negde među svim tim pismima iz vojske. Kao redovan vojnik, sa 18 godina bio sam pripadnik 72. Specijalne brigade i 1993. godine sam nosio crvenu beretku pre svih nekih crvenih beretki za koje ste čuli. Beretka se nalazi u vremenskoj kapsuli mog deteta Nadežde, uredno složena sa Politikinim zabavnikom iz nedelje kada je rođena i dubokim crvenim bebećim „Convers“ patikama. To će ona da pokazuje svojoj deci jednog dana. U vremenskoj kapsuli je i moja vojna knjižica u kojoj piše „učešće u ratu“.
Prigovor savesti ili vojnik s metlom
Kasnije je bilo mnogo bolje. Mogao si da budeš „vojnik s metlom“, a to se lepše kaže „da imaš prigovor savesti“. Mogao si i da nemaš crvenu beretku za vremensku kapsulu i da nemaš prigovor savesti nego jednostavno da nisi sposoban za vojsku a da budeš popečitelj vojni i da se slikaš kako na zemlji vežbaš da skačeš s padobranom.
U vreme dok su prave patriote birale nameštaj koji se slaže uz parket i neke lepe zavese ja sam bio u nekom rovu po šumama oko Podujeva. Nekako te život posle šutne u zadnjicu nakon tog naleta patriotizma. A bio si uveren da to što braniš nisu tuđe kuće, da je Kosovo srce Srbije i bilo ti čudno kad te puste na dan-dva kući, a ti u maskirnoj uniformi vidiš tvoje vršnjake čije kuće braniš, kako piju kafu u kuršumlijskim kafićima.
Mogao si da budeš „vojnik s metlom“, a to se lepše kaže „da imaš prigovor savesti“. Mogao si i da nemaš crvenu beretku za vremensku kapsulu i da nemaš prigovor savesti nego jednostavno da nisi sposoban za vojsku, a da budeš ministar vojni i da se slikaš kako vežbaš da skačeš s padobranom
Od majke Srbije sam dobio „status borca“ i boračku legitimaciju, mnogo lepu na oko i modernu s kojom ne možeš ništa. Ne mogu da se načudim kako mi, kao nebeski narod, ne cenimo ratne veterane.
Bili smo i opkoljeni na nekoj ničijoj zemlji. Dva dana se nije znalo šta je sa našom četom. Ja sam jedinac pa je majka sve suze isplakala i nije mogla da plače kad sam se posle par dana pojavio na kućnom pragu, stariji nego što sam otišao, ali nikako pametniji, jer sam se odmah vratio.
Moguće da je bilo dosta ratovanja za jedan ovaj moj život. Nisam siguran ni koliko sam patriota gledajući kako mnogo veće patriote od mene drže govore i kažu kako sam neprijatelj ove zemlje. Prepoznajem i neke koji su komotno mogli da potpišu garanciju za polovnu veš-mašinu ili šporet, ali su prepoznati od strane države kao patriote i greota je što nemaju više ordenja i više vremena na televizijama.
Uglavnom branio sam svetu srpsku zemlju i bio pripadnik specijalnih jedinica i teško da ovi koji nisu išli u vojsku mogu da vole vojsku više od mene.
Od pratećih pojava imam to da slabo spavam, a kad sam bio prvi put na magnetnoj rezonanci odjednom mi se učinilo da sam u istom onom rovu na Kosovu i da se metak odbija o šlem borca pored mene. Izvadili me iz magnetne rezonance. Doktor mi rekao: „Dečko, malo si se uznemirio“. Dečko je posle toga dugo sedeo ispred Kliničkog centra i gledao u prazno. Nemam neke druge ožiljke, par puta me promašilo, valjda je tako trebalo da bude. Nisam bio kršten, deda verovao u državu, slabo u Boga. Krstio sam se posle ratišta.
Ožiljci i tetovaže
Neko reče da što više ožiljaka imaš, to si bio hrabriji pred životom. Zajebano je ako nisu baš na nekom vidljivom mestu, a jedva si preživeo. Ili ako nije preterano bitan ožiljak, a treba ti ponekad da budeš teatralan. Ili makar tetovaža iz vojske pa svi istetovirate nešto isto da možete nekad omatoreli da se prepoznate. Nemam ni tetovažu. Imam neki ožiljak kad sam kao mali razbio bradu, ali nije to to.
A pričao mi zemljak da je neki njegov drugar, kad pretera sa alkoholom i kad nije taman kako treba, opijen više atmosferom nego vatrenom vodom, precenjujući svoju poziciju i stratešku prednost, razgovor sa devojkama završavao antologijskom rečenicom koja se mogla protumačiti i kao predlog:
– „‘Oćeš da ti pokažem ožiljak od operacije slepog creva?“
Bili smo i opkoljeni na nekoj ničijoj zemlji. Dva dana se nije znalo šta je sa našom četom. Ja sam jedinac pa je majka sve suze isplakala i nije mogla da plače kad sam se posle par dana pojavio na kućnom pragu, stariji nego što sam otišao ali nikako pametniji, jer sam se odmah vratio
I pored toga što je prolaznost bila statistički zanemarljiva nije odustajao od želje da pokazuje ožiljak ali je hrabrost dolazila ruku pod ruku sa alkoholom. Ni tu se ne uklapam. S obzirom na geografsko poreklo, kao da sam zamenjen u porodilištu. Ne pijem. Računam da sam statistički dobar, tata pio za dve generacije, ali meni baš ne ide.
A moj školski drug, negde na prelasku iz osnovne u srednju, preko raspusta naglo izrastao. Ponekad koža bude istinski tesna, čak i kasnije, posle puberteta. Ostale mu dve strije, poprečno, preko leđa. Kao ljute rane. Izgledale su onako…bitno. Pogodne. Uverljive. A priča bi počinjala spontano, a završavala se uvek isto. Podizanje majice i pokazivanje.
„I tako…jedva sam preživeo. Vidi od noža“
Srećom pa tada nije bilo društvenih mreža. I komplikovano bilo zimi da se pokaže.
Sreća je bitna stavka u ratovima
A moj kolega… ranjen negde na Kosovu. Kineska puška napravljena kao kopija „kalašnjikova“. Znaće borci o čemu pričam. Jednom kad čuješ taj zvuk, proganja te. Metak kalibra 7,62 mm vođen božjom putanjom promašio je bubreg, kičmu i sve što je trebalo da promaši i izašao napolje. Ovaj preživeo. Ostao ozbiljan ožiljak. Fenomenalan za pokazivanje u svim prilikama. Samo malo podigneš košulju i tu je. S te strane nosio i pištolj. Ma sve kako treba. Nikad pomenuo nije. Najposebniji su uvek nevidljivi. Moguće da pored tog ratnog ima i neki ožiljak na duši, oni što bole najviše noću. Ne priča ni o tome.
Danas me dete Nadežda pita o ratištu. Sama, ničim neizazvana. Ima deset i po (obavezno se naglašava „i po“) godina i pričalica je, a ujedno i tvrdoglava. To povukla na majku. Možda malo potaknuta skorašnjom pričom mog druga iz Sarajeva gde smo uz kafu i ratluk pričali o tome ko nas sve gleda sa neba i koga pomenemo kad palimo sveće. Kod babe je videla moje slike iz vojske.
Pita me kako sam preživeo. „Imao sam sreće Nadežda. Sreća je jako bitna stavka u ratovima.“ Toliko toga bi pitala a vidi da nisam u formi. „Bezveze su ti ratovi, tata.“ Poljubim je u kosu. „Bezveze…“
Imaće vremena da shvati da se ozbiljni ratovi vode na nekom drugom mestu. Ne na frontu. Vode se bez trunke morala, do istrebljenja. Do one linije da se zgadiš sam sebi znajući da ćeš da satruneš.
Još je mala da joj pričam da neko možda nosi teške ožiljke, a da je skoro nevidljiv i ne pokazuje da je poseban. Ima i onih koji su glasni i pljuju, a imaju samo ožiljak od operacije slepog creva. Ima onih kojima je koža tesna i nemaju smirišta. Ima priča koje krenu spontano…
