Mladi kraljevski par, Aleksandar Obrenović i Draga Mašin, samo tri godine posle venčanja doživeo je tragičan kraj – ubijeni su u vojnom puču 29. maja (11. juna po novom kalendaru) 1903. godine.
Kako je njihovim venčanjem kralju padala popularnost (Draga nije bila plemićke krvi i bila je 13 godina starija), državni prevrat izvela je organizacija „Crna ruka“, na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis.
Sa promenom dinastije promenio se i spoljnopolitički kurs Srbije: za razliku od Obrenovića, koji su više bili okrenuti Austro-Ugarskoj, Karađorđevići su se oslanjali na Rusiju
Vest o ubistvu srpskog kralja i kraljice veoma je, malo je reći, negativno odjeknula u međunarodnoj štampi. Britanski Gardijan pisao je da su ovakvim ponašanjem „Srbi pokazali da su gori od Arnauta“. Britanija i Holandija su povukli svoje ambasadore iz Srbije i uvela sankcije koje su ukinute tek pošto je dve godine kasnije završeno suđenje atentatorima (uz neskriveno nezadovoljstvo što su atentatori uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem).
Majskim prevratom 1903. godine ugašena je dinastija Obrenovića, koja je vladala Srbijom od sredine XIX veka, i za novog kralja Srbije proglašen je Petar Karađorđević (Karađorđev unuk). Sa promenom dinastije promenio se i spoljnopolitički kurs Srbije: za razliku od Obrenovića, koji su više bili okrenuti Austro-Ugarskoj, Karađorđevići su se oslanjali na Rusiju. Jedna od posledica takvog zaokreta u spoljnoj politici bio je i trgovinski sukob između Srbije i Austo-Ugarske od 1906. do 1909. godine, poznat pod nazivom Carinski ili Svinjski rat. Srbija je iz tog sukoba izašla kao pobednik, jer je, uz podršku Rusije i Francuske, našla nove trgovinske partnere, ali je Svinjski rat doprineo stvaranju atmosfere koja će voditi izbijanju Prvog svetskog rata.
Britanski Guardian pisao je da su ovakvim ponašanjem „Srbi pokazali da su gori od Arnauta“. Britanija i Holandija su povukli svoje ambasadore iz Srbije i uvela sankcije koje su ukinute tek pošto je dve godine kasnije završeno suđenje atentatorima
U vreme Majskog prevrata u Beogradu se zatekao Laza Kostić, prvi predsednik Srpskog novinarskog društva, koji se, u šesdeset drugoj godini, ponovo hvata novinarskog pera. Na dan ubistva kraljevskog para poslao je nekoliko izveštaja, (po svemu sudeći iz Zemuna), pariskom Figarou:
Od našeg posebnog izveštača
Beograd 29. maj 1903. podne
Jutros je užasna vest protresla grad u trenutku buđenja. Oficiri na konjima su jurili ulicama vičući: – Kralj i Kraljica su mrtvi! Jedni su govorili da su ubijeni; prema drugima sami su se poubijali. Njihove leševe našli su u posteljama. Nove pojedinosti iskrsavale su usred opšteg zaprepašćenja, često protivrečne, uvek krvave…
Kiša pljušti, ali je na te vesti ceo Beograd na ulicama. Prilazi dvoru su zabranjeni. Trupe svih oružanih snaga postrojene su u okolini, topovi spremni za paljbu…
Beograd 29. maj 1903. u 3 sata
Usred ovih burnih događaja postojala je neobična kohezija i jednodušnost masa… Mrzeli su Kraljicu. Veoma ružno se o njoj govorilo u uzrujanim grupama koje su prolazile ulicama Beograda; nazivali su je „kurvom“ i „sramom Srbije“…
Nema više zastava na Dvoru. Ali je zato ceo grad okićen zastavama. Prozori su okićeni barjacima, cvećem, vencima. Beograd praznuje.
Beograd 29. maj 1903. u 6 sati
Danas posle podne ministar pravde sa balkona ministarstva održao je narodu svečani govor: „Ne mislite, braćo“, izjavio je on, „da se radi o prostoj vojnoj pobuni. Vojnici su bili podstaknuti interesima celog srpskog naroda. Oni neće preduzeti ništa protiv naroda i neće postupati bez njegovog pristanka!“
Kostić
