Užasno ubistvo krajnje desno orijentisanog aktiviste Čarlija Kirka u nekim slučajevima dočekano je umirujućim, bezmalo državničkim reakcijama na obe strane političke podele u Sjedinjenim Državama. Ali je ovaj događaj još jednom ukazao i na fundamentalnu asimetriju u savremenoj američkoj politici: mnoge istaknute figure s desnice, uključujući predsednika Donalda Trampa, pozvale su ništa manje nego na odmazdu nad „radikalnom levicom“, a da se i dalje ništa nije znalo ni o ubici ni o njegovim motivima.
Tramp već čitavu deceniju ili duže od toga odašilje poruke da je političko nasilje kome pribegavaju njegove pristalice ne samo prihvatljivo, nego bi moglo da bude i nagrađeno. Među osuđenima za učešće u pokušaju prevrata 6. januara 2021. koje je pomilovao bilo je i mnogo onih osuđenih za nasilne zločine. Ali Tramp i mnogi od njegovih sledbenika takvo postupanje ne smatraju nasiljem, već legitimnim, pa čak i patriotskim činom samoodbrane; poput drugih desničarskih populista, sebe predstavljaju kao večite žrtve.
Kirk jeste bio spreman da u dobroj veri polemiše s neistomišljenicima, ali je isto tako jednom predložio da se pogubljenja javno izvode, uz televizijski prenos i, idealno, „sponzorstvo Koka-kole“
Na društvenim mrežama je povodom Kirkovog ubistva zbilja bilo duboko neprimerenih postova navodnih levičara, u kojima se seirilo nad činjenicom da je Kirk smatrao kako su ubistva počinjena vatrenim oružjem prihvatljiva cena za očuvanje prava na nošenje oružja. Ali u celini posmatrano, liberalni komentarori uložili su apsolutni maksimum kako bi, istovremeno s osudom nasilja, Kirku odali priznanje na spremnosti da u dobroj veri polemiše s neistomišljenicima, te „afinitetu za neslaganje“ koji je pokazivao. Nasuprot tome, istaknuti glasovi na desnici pozivaju na represiju – za uzor uzimajući ilegalne prakse osnivača Federalnog istražnog biroa, Džej Edgara Huvera – ako ne i na pokretanje pravog „rata“.
Za još veću brigu je što sam Tramp na ubistvo Kirka, reklo bi se, gleda kao na dobar pretekst za udar na organizacije civilnog društva koje mu nisu po volji. Neki pripadnici njegove administracije već su i samu Demokratsku partiju proglasili „domaćom terorističkom organizacijom“. Budući da Tramp ne pokazuje apsolutno nikakvu uzdržanost po pitanju primene sile kojom se savezna vlada okomljuje na pojedince ili organizacije, implicitna pretnju krivičnim gonjenjem opozicije kao poziv na uzbunu trebalo bi da shvate ne samo članovi ili pristalice Demokratske partije, nego i svaki demokratski nastrojeni američki građanin.
Osim što zloupotrebljava zakon, Tramp konstantno podstiče političko nasilje, ili ga u najmanju ruku belodano toleriše: od glasnog zamišljanja situacije u kojoj upucava nekog na Petoj aveniji (i za to prolazi bez kazne, prim.), preko ohrabrivanja pristalica da maltretiraju oponente i opisivanja nasilnih rasista koji su marširali u Šarlotsvilu, Virdžinija, kao „finih ljudi“, do onog što je delovalo kao spremnost da se prihvati i to da njegov prvi potpredsednik, Majk Pens, 6. januara bude linčovan, ako bi mu to pomoglo da ostane na vlasti.
Demokratije poput Brazila iskazuju spremnost da kazne predsednika koji je pripremao puč, kao što to pokazuju suđenje i presuda izrečena bivšem šefu države Žairu Bolsonaru. SAD, pak, ne samo da su propustile da nakon 6. januara demonstrativno stave do znanja da se za takve postupke mora snositi odgovornost; nego su Trampu dopustile da se vrati na vlast, koji je sad koristi tako da na najjasniji mogući način stavlja do znanja da njegove pristalice koje čine nasilje mogu da računaju s tim da će proći nekažnjeno. Mogli bi, štaviše, da budu i slavljeni, ili da im budu organizovane vojne sahrane. A Majk Džonson, predsedavajući Predstavničkog doma iz redova Republikanske partije, faktički je sprečio postavljanje spomen ploče policajcima koji su 6. januara branili zgradu Kapitola, o čemu je inače odluka doneta uz saglasnost obe partije.
Prizore istinskih patnji običnih ljudi Trampova administracija koristi da izazove oduševljenje njegovih pristalica, te nekako zaustavi dalje poniranje njegove sve izrazitije nepopularnosti
Dok je tokom Trampovog prvog mandata bilo demonstrativnog pokazivanja okrutnosti, njegova aktuelna administracija izdvaja značajna sredstva za uspostavljanje kulta nasilja. Video zapis likvidacije 11 ljudi nadomak obale Venecuele – bez očiglednog zakonskog opravdanja – s entuzijazmom se distribuira na društvenim mrežama. Ministarstvo za domovinsku bezbednost društvene mreže rutinski koristi za likovanje nad patnjom porodica čiji su pripadnici stradali na brutalan način. U jednom postu se čak odlazi toliko daleko da pripadnici Agencije za imigraciju i kontrolu granica (ICE) budu prikazani sa šlemovima istovetnim onima koje su nosili vojnici nacističkog Vermahta.
Naravno, Tramp je oduvek voleo spektakle i koristio tehnička pomagala kako bi ljude uverio u važnost onoga što radi; dovoljno je setiti se velikih foldera s kojima je izašao pred kamere ne bi li tako pokazao da postoji zapravo nepostojeći program zdravstvenog osiguranja. Samo što su sad prizori istinskih patnji običnih ljudi ti koji se koriste kako bi se izazvalo oduševljenje njegovih pristalica, te nekako zaustavilo dalje poniranje njegove sve izrazitije nepopularnosti.
Neki bi rekli da takvi prizori tuđih patnji predstavljaju neophodnu meru odvraćanja. Ali današnja društva ne prikazuju mučenje zatvorenika s idejom da će to sniziti stopu kriminala – mada je, kad se malo razmisli, upravo Kirk jednom predložio da se pogubljenja javno izvode, uz televizijski prenos i, idealno, „sponzorstvo Koka-kole“.
Može se desiti da Tramp za svoje pristalice ukine sva ograničenja – na kraju krajeva, i on sam se otkako je započeo drugi mandat ponaša neobuzdano, čak se i ne pretvarajući da se drži zakona, kamoli normi kojima se propisuje odnos prema političkim protivnicima u jednoj demokratskoj zemlji. Verovatno veruje da je njegovo nedemokratsko postupanje opravdano jer je prethodno druga strana navodno veponizovala Ministarstvo pravde ne bi li ga strpala u zatvor; stoga je, iz njegove perspektive, sasvim u redu raditi na tome da se te ljude kazni tako što će ih optuživati za „hipotekarnu prevaru“ (kao što je Tramp nedavno pokušao u nameri da, iako na to nema zakonsko pravo, smeni jednu od članica borda guvernera Federalnih rezervi, Lizu Kuk, prim.).
Trampa ponovo treba prikazati ne kao počinioca, već žrtvu. A na tome iza njega radi čitav industrijski kompleks proizvodnje ozlojeđenosti. Od televizije Foks njuz do debatnih radio programa, njegovi propagandisti onima kojima se obraćaju poručuju da imaju pravo da budu ogorčeni. Kult žrtve se da iskoristiti kao opravdanje za nasilno delovanje.
Za razliku od Kirka, Trampova administracija ne gaji „apetit za neslaganje“, već apetit za surovost; neki Amerikanci bi sad njegove zapaljive reči mogli da pretoče u dela
Ovo ne znači da SAD klize u građanski rat, koliko god deluje da ga neki priželjukuju, a za njega su verovatno i prilično spremni. Ali istraživanja javnog mnenja pokazuju da se dominantna većina građana protivi političkom nasilju; a kako nas podseća i politikolog Brendan Najhan, podrška takvom nasilju opala je nakon pokušaja Trampovog ubistva u julu prošle godine.
Uprkos zaludnoj nadi da bi Tramp mogao početi da se ponaša kao pravi predsednik i pokuša da ujedini zemlju, postoje svi razlozi da se veruje da će nastaviti s ponašanjem kakvo je demonstrirao i u noći Kirkovog ubistva: njegov političko-poslovni model oduvek je bila polarizacija. Na nesreću, budući da njegova administracija ne gaji „apetit za neslaganje“, već apetit za surovost, neki Amerikanci bi sad njegove reči mogli da pretoče u dela.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
