Peti oktobar je najznačajniji događaj na kraju dvadesetog veka, kojim je okončan jedan od najmračnijih perioda naše istorije. Za taj veliki dan isključivo su zaslužni građani Srbije kojima je prekipelo, u kojima je gnev tog dana kulminirao u bes zbog decenijskog ponižavanja, bede, propasti svega što su stvarale generacije u znoju i krvi, zbog sankcija koje je prouzrokovao režim svojom katastrofalnom politikom, zbog beznađa u koje smo zapali. Ljudi su bili frustrirani razaranjem temelja nacionalne politike, Miloševićevom izdajničkom politikom koja je dovela do gubitka Kosova i Metohije, do egzodusa Srba iz Krajine, teških ratnih razaranja i stradanja ljudi na prostoru bivše SFRJ.
Na vlasti je bio čovek koji nije bio ni patriota, ni nacionalista, ni socijalista ni komunista, već bezobziran krvolok, koga je jedino zanimala ničim neograničena i nekontrolisana moć, koji je sa sobom i svojom klikom ekonomski uništio ovu zemlju da bi se on i njegovi enormno obogatili. Za razliku od Vučića on nije bio kukavica, bio je filtrirano zlo, esencija jednog opakog zločinačkog karaktera koji se nije libio da uradi bilo šta da bi opstao na vlasti. U sektoru bezbednosti postojao je šalter na koji je mogao da dođe kad god je hteo i da naruči ubistvo koga god poželi. Ko god mu je zasmetao ili mu se zamerio, ko god ga je ugrožavao, bio bi likvidiran preko noći od strane ljudi koji su nosili policijske uniforme zloglasne Jedinice za specijalne operacije ili su šefovi Državne bezbednosti kao izvođače radova angažovali ljude iz kriminogenih struktura koji su uveliko radili za režim.
Uloga Otpora i Zorana Đinđića
Za rušenje takvog zla nije bio potreban niko spolja. Ljudi su shvatili da ako Slobodan Milošević politički preživi na vlasti, Srbija neće. Sa ove distance, kada se dobrano proredio stroj onih koji su predvodili tu borbu za slobodu, što zbog biologije, što zbog činjenice da su neki slobodu shvatili tako da oni moraju biti na vlasti ili uz vlast po svaku cenu i kada se pokazalo da je bilo i onih koji su vlast doživeli kao skup privilegija a ne kao odgovornost, valja se prisetiti da su nosioci petooktobarskih događaja bili pobunjeni građani, da je ključnu ulogu odigrao Otpor i da je jedan čovek neverovatne energije, brilijantne inteligencije i hrabre vizije dao neizbrisiv pečat tim zbivanjima. Naravno, reč je o Zoranu Đinđiću, tadašnjem predsedniku Demokratske stranke.
Svemoćnom DB-u bilo je lakše da imidž moći pokuša da očuva teorijom da se protiv Miloševića digla veća sila nego 1999, nego da prizna da se tridesetak ljudi iz Otpora okupilo i zajedno sa političkim strankama, okupljenim oko DOS-a, uradilo ono što je trebalo uraditi još 1991.
Razumem potrebu da se posle četvrt veka neki svedoci tih događaja, pa i oni koji su bili u diplomatskoj službi, iz ličnog egzibicionizma ili nekih drugih poriva predstave kao ljudi koji su dali ključni i nemerljiv doprinos petom oktobru, maltene kreirajući do najsitnijih detalja ono što se desilo. Na sreću, ima ljudi koji su ostali na svetloj strani istorije, poput Milana St. Protića, Zorana Živkovića, Vladete Jankovića i ogromnog broja mojih prijatelja i saboraca iz Otpora, koji smo još uvek živi svedoci tih događaja. Činjenica da se malo ljudi bavilo ozbiljnim istraživačkim pristupom tim događajima bez primesa tabloidnog senzacionalizma i davanja nepotrebnog ličnog pečata, uz prenaglašavanje sopstvene uloge, otvorila je prostor da se posle četvrt veka pojave „svedoci“ koji smatraju da je njihovo zakasnelo kazivanje istorijska istina, a ne činjenice i ono što se zaista desilo.
I danas se u delu društva ističe argument da je peti oktobar deo svetske zavere, pre svega SAD i da se desio samo zahvaljujući finansijskoj pomoći sa Zapada, koja se prenaglašava. Sa jedne strane, to je deo našeg mentaliteta, a sa druge strane vešto plasiran alibi od pristalica tadašnjeg i današnjeg režima, koji treba da pokaže da je Milošević sa svojim saradnicima bio nepogrešiv genije i strateg, ali eto srušile su ga belosvetska urota i podvala. Taj argument je alibi za one koji su podržavali Miloševićevu politiku, a podržavaju je i dan-danas kroz Aleksandra Vučića, koji ne mogu da prihvate činjenicu da se Milošević smučio ljudima kao ratni huškač, zlikovac koji je sopstvene građane slao u izvršavanje ratnih zločina ili ih je ostavljao da budu žrtve ratnih zločina, kao kreator sumanute politike uništenja Srbije i najveći izdajnik u našoj istoriji.
Svemoćnom DB-u bilo je lakše da svoj imidž moći pokuša da očuva tom teorijom da se protiv Miloševića digla veća sila nego 1999, nego da prizna da se tridesetak ljudi iz Otpora okupilo i zajedno sa političkim strankama okupljenim oko DOS-a uradilo ono što je trebalo uraditi još 1991.
Pripreme su počele odmah posle NATO agresije
Pripreme za ono što su desilo petog oktobra, otpočele su odmah po okončanju NATO agresije. Sećam se nepregledne reke ljudi koja je danima ulazila u Kruševac i Kraljevo iz pravca KiM. Dok smo sa zebnjom očekivali braću, sinove i očeve da sa svojim jedinicama pristignu kući posle potpisivanja Kumanovske kapitulacije, dočekivali smo ljude koji su za manje od par sati morali ceo život da smeste u gepek lade i traktorsku prikolicu i krenu da spasavaju živu glavu. Iznoseći tim izmučenim i preplašenim ljudima vodu, hranu, šta je ko već mogao da ponudi u opštem siromaštvu pod teretom sankcija, gledali smo automobile sa po sedam, osam putnika. Na prednjim sedištima su sedeli najstariji sa slavskim ikonama i kandilima, poneki su držali i albume sa fotografijama, sve ono što im je ostalo od života a što su mogli da ponesu, pre nego što su im ognjišta pretvorena u zgarišta. Čuli smo zastrašujuće vesti o kidnapovanjima Srba, kako su sva srpska sela u Metohiji spaljena, ali smo u neverici slušali kako su prvih dva, tri dana specijalne jedinice DB-a i policije uz psovke i pretnje, vraćale izbegle Srbe sa Rudnice nazad ka Kosovskoj Mitrovici. Oni koji su prvi pobegli sa KiM sada su goloruki narod vraćali nazad u sigurnu smrt. Od ljudi iz kolone koja se probila preko Novog Pazara, saznali smo da sve izbegle Srbe smeštaju u kombinat „Vojin Popović“ i da ih tu drže kao u svojevrsnom logoru, kako slučajno ne bi krenuli za Beograd.
Samo jedna reč čula se od izbeglih Srba koji su duže od deceniju slepo verovali Slobodanu Miloševiću i Vojislavu Šešelju: „Izdaja!“ Uskoro su usledili spontani protesti po Srbiji. Nogu je povukao Ivan Novković, montažer u televiziji Leskovac koji je pozvao građane na protest protiv Miloševića, a potom moj prijatelj Bogoljub Arsenijević Maki, koji će postati lice pobunjenog naroda i ikona petooktobarskog protesta. Pokazalo se da je u Srbiji sasvim dovoljno ljudi koji su spremni da se bore za slobodu, a ne za vlast.
Opozicija je na Preobraženje, 19. avgusta 1999. na platou ispred Savezne skupštine napravila veliki protest u Beogradu, koji nije ispunio očekivanja. Došlo je do očiglednog razmimoilaženja između lidera dva opoziciona bloka, Vuka Draškovića i Zorana Đinđića, koje se manifestovalo čak i tučom obezbeđenja na bini. Grupacija stranaka oko DS-a, koja je bila okosnica Saveza za promene, otpočela je velikim protesnim okupljanjima širom Srbije u septembru.
Policijska brutalnost
Nakon 50 mitinga širom Srbije, od 21. septembra 1999. Savez za promene i Savez demokratskih partija započeli su u petnaestak gradova svakodnevne proteste protiv režima. U Beogradu su, kao i tokom protesta 1996/97. organizovane protestne šetnje. Najveći protest organizovan je 29. septembra na Trgu republike. Na uglu Nemanjine demonstrante je sačekao četvorostruki kordon policije iza kojeg su se nalazili vodeni topovi i oklopna vozila. Nakon razgovora sa pripadnicima MUP-a, lideri SZP pozvali su građane da sednu na asfalt. Usledila je jedna od najbrutalnijih intervencija policije prilikom koje su demonstranti potisnuti niz Nemanjinu. Građani su počeli da beže ka raskrsnici kod hotela London i Železničkoj stanici. Bilans policijske intervencije bio je šezdesetak povređenih demonstranata i pet policajaca.
I pre 26 godina, 30. septembra 1999, policija je brutalno intervenisala protiv mirnih građana, batine su dobili i lideri SZP, dvadesetak ljudi je povređeno, a nakon intervencije na Brankovom mostu upali su u okolne kafane i pretukli goste koji su tamo sedeli
Policijskoj brutalnosti svedočili smo i narednih dana. Sutradan, 30. septembra, na Brankovom mostu, s novobeogradske strane, kordon policije sačekao je više od 40.000 demonstranata u šetnji prema Palati federacije i brutalno intervenisao, pre nego što su pristalice SZP uspele da se povuku. Batine su dobili i lideri SZP, dvadesetak ljudi je povređeno, a policija je tukla ljude koji su ostali da leže na zemlji. Nakon intervencije na mostu, upali su u okolne kafane i pretukli goste koji su tamo sedeli. Represija je postala odgovor na nameru građana da povrate slobodu.
Posle mnogo nesuglasica i trzavica, 10. januara 2000. formirana je koalicija DOS, koja je otpočela sa koordinacijom političkih aktivnosti.
Tri zahteva Otpora
Otpor je imao mnogo više uspeha u raspirivanju plamena pobune. U početku kao studentska organizacija, a od februara 2000. kao Narodni pokret Otpor, distancirajući se od političkih stranaka, sa tri jasna zahteva, da se ukinu skandalozni zakoni o univerzitetu i informisanju i da se raspišu vanredni izbori.
Dan pred veliki miting DOS-a u Beogradu, održan 14. aprila, velika kolona pripadnika Otpora krenula je iz Novog Sada pešice za Beograd. Pred gotovo 100.000 okupljenih građana, govoreći sa ostalim liderima DOS-a, Vladimir Pavlov, student iz Novog Sada, pozvao ih je da se uhvate za belu zastavu sa iscrtanom pesnicom uz poruku – ko izda p….
U početku kao studentska organizacija, a od februara 2000. kao narodni pokret, i Otpor se distancirao od političkih stranaka, ali je izašao sa tri jasna zahteva, da se ukinu skandalozni zakoni o univerzitetu i informisanju i da se raspišu vanredni izbori
Početkom aprila 2000. Otpor je imao više od 100.000 aktivista, a nastao je kao autentičan odgovor mladosti na strahote i beznađe koje je nudio Milošević. Zato svaka tvrdnja da je reč o organizaciji koju su stvorili CIA, MI 6, Mosad, deluje kao pokušaj opravdanja onih koji su se zavetovali na vernost Miloševićevom režimu, a nisu sačuvali ni njegovu vlast, ni državu nad čijim znamenjem su položili zakletvu da će čuvati njen suverenitet, teritorijalnu celovitost i voditi računa o bezbednosti svih njenih građana.
Lakše je kazati da je Miloševića srušila neka takva sila nego mladost Srbije koja je shvatila da je on prepreka normalnom životu. Na sve to valjalo je pridodati i priču o novcu kojim je finansiran Otpor kako bi se u delu javnosti stvorila slika da je reč o plaćeničkoj formaciji finansiranoj spolja, kako bi se, po rečima kreatora ove besmislice, sprovelo ono što navodno nije uspelo tokom NATO agresije. Iako su i oni koji su plasirali ovu budalastu tezu bili svesni činjenice da je zahvaljujući izdajničkoj politici Miloševića i Šešelja, svako ko je imao neke pretenzije ili namere na štetu Srbije i srpskog naroda to sa lakoćom ostvario.
Sećam se svog prvog govora u Kruševcu septembra 1999. Kada sam pitao okupljene među kojima je bilo i izbeglih Srba sa KiM: „Braćo Srbi, sanjate li zavičaj? Ako ne želite da budete izbeglice i iz Kruševca, prestanite da podržavate ovaj dvojac izdajnika koji će, ako ga ne zaustavimo, granicu da pomeri u Topolu i Aranđelovac. Da smo srušili Miloševića 1991. vi biste danas živeli u Peći i Prizrenu, mnogi bi živeli u Kninu i Drvaru, ne bismo upoznali značenje reči sankcije i izolacija, najmanje 200.000 ljudi bi bilo živo, a mi bismo imali zajedničku budućnost u Evropi sa ostalim narodima bivše Jugoslavije.“
Da je biti protiv Miloševića bilo pitanje novca, režim bi to lako rešio. Milošević je u to vreme imao 12 milijardi nemačkih maraka na Kipru, koje je opljačkao od građana Srbije. Da se nismo borili iz uverenja da radimo pravu stvar, da nam ideal slobodne Srbije nije bio najuzvišeniji cilj, da smo bili gramzivi i pohlepni, on bi to lako rešio, dajući nam novac i potkupljujući nas.
Kako je nastao slogan – Gotov je
Konačno, 27. jula 2000. Milošević je raspisao izbore za Saveznu skupštinu, lokalne i izbore za predsednika SRJ, u atmosferi kada je posle ubistva predsednika pokrajinske vlade Boška Peroševića otpočeo brutalan lov na aktiviste Otpora, iako nisu imali nikakve veze sa tim ubistvom, čiji je neposredni počinilac uhapšen na mestu događaja.
Početkom aprila 2000. Otpor je imao više od 100.000 aktivista i zato svaka tvrdnja da je reč o organizaciji koju su navodno stvorili CIA, MI 6 ili Mosad deluje kao pokušaj opravdanja onih koji su se zavetovali na vernost režimu Slobodana Miloševića
Doneta je odluka da Otpor radi dve kampanje. Jednu negativnu, koja je ukazivala na sva zlodela i pogubnost režima i jednu pozitivnu sa ciljem da motiviše ljude, pre svega mlade, da izađu na izbore i glasaju. Neko ju je nazvao na engleskom Go to vote (izađi i glasaj) i godinama se prepričavalo anegdota da sam ja, videvši naziv te kampanje, kazao „gotovo je“, što je bio slogan koji je obeležio celu izbornu kampanju 2000. Nalepnice sa sloganom „Gotov je“ štampane su u milionskom tiražu. Uskoro je čitavom Srbijom odjekivalo – Gotov je.
Nijedan deo kampanje Otpora ili DOS-a nije radio niko drugi, do mi iz Srbije. Sećam se da sam se za rođendan, 2. avgusta, sastao sa Đinđićem i kazao mu da niko politiku i naš narod ne zna bolje od nas koji ovde živimo i koji smo sve ovo preživeli. To je bila politički najubojitija i najduhovitija kampanja sa najboljim spotovima i sloganima.
Na polovini kampanje, 25. avgusta, pronela se vest da je na Košutnjaku kidnapovan Ivan Stambolić. Tek posle tri godine ćemo saznati kako je zverski likvidiran. Nikada nisam razumeo zašto je bračni par Milošević-Marković doneo odluku da taj čovek bude likvidiran, a da se neko iz redova nove vlasti ozbiljno pozabavio sudbinom Stambolića odmah posle 5. oktobra, Srbija bi danas verovatno izgledala sasvim drugačije.
Možda je deo Službe shvatio da je Milošević gotov, ali je deo i dalje bespogovorno izvršavao sva naređenja. Možda su neki u DB-u tragali za alternativom, koja sem personalnih neće značiti bilo kakve druge, suštinske promene. Uveren sam da niko u Službi nije mogao da pretpostavi da će Mirjana Marković Miloševiću u ponoć 24. septembra, kada je svima bilo jasno da je izgubio izbore, reći da ne prizna rezultate. I da će ta odluka dovesti do 5. oktobra, koji je izbacio pravog lidera na mesto za koje je bio kao stvoren. Đinđić se narodu koji oskudeva u liderima sa vizijom i harizmom, nije ukazao tek tako. Godinama i decenijama se spremao za tu ulogu života, koja je kao kratak blesak obasjala jednu mračnu epohu, koja još uvek traje. Uz Đinđića, to vreme nam je podarilo i blaženopočivšeg patrijarha Pavla. Patrijarha tačno po meri trenutka u kome smo živeli. Njegova uloga u raspletu naše krize je takođe ogromna.
Opozicija je 19. avgusta 1999. ispred Savezne skupštine napravila veliki protest, koji nije ispunio očekivanja. Došlo je do očiglednog razmimoilaženja između lidera dva opoziciona bloka, Vuka Draškovića i Zorana Đinćića, koje se manifestovalo čak i tučom obezbeđenja na bini
Nažalost, imali smo i neke koji su nam – poput nekih diplomata koji se oglašavaju sada, posle četvrt veka – uterivali zeca u srce, rečenicom da nema nikakve šanse da na izborima koje Milošević besomučno krade, ostvarimo bilo kakav rezultat koji bi bio blizu pobedi. Iz nekog nepoznatog razloga uspeli su da uvere Mila Đukanovića da ne učestvuje na izborima. Zato smo dobili savezni parlament u kome su značajnu ulogu dobili oni kojima je u Crnoj Gori Milošević bio politički tutor. I pored toga, uspeli smo. Za ovo ni Đinđiću, ni Otporu, ni građanima Srbije nije bio potreban niko do nas samih.
Sličnosti i razlike Miloševićeve i Vučićeve vlasti
Mnogi danas porede Miloševićevo i ovo današnje vreme koje obeležava vladavina Vučića. Naročito lako sud o toj epohi donose ljudi koji nisu preživeli strahote devedesetih, ili nisu bili ni blizu tih događaja. Donekle imam razumevanja za ljude koji tada nisu bili ni rođeni. Greška petooktobarskih vlasti je što nisu objasnili građanima šta su od države na izdisaju, u ritama, rasparčane i raskomadane, zatekli 5. oktobra.
Ali da se nad obzorjem novog dana ponovo nadvila tmina, shvatio sam kad je izostalo donošenje zakona o zabrani zločinačkih organizacija, zakona o oduzimanju imovine stečene kriminalom i korupcijom, kažnjavanje odgovornih za teške zločine protiv čovečnosti, pa tek onda donošenje zakona o lustraciji. Mnogo ljudi poput Bogoljuba Arsenijevića Makija, ogroman broj ljudi iz Otpora se vratio normalnom životu, pokušavali smo da nadoknadimo ono što su nam od života ukrali kreatori naših nesreća, Milošević i Šešelj.
U to vreme su nam neki, poput diplomate koji se oglašava sada, posle četvrt veka, uterivali zeca u srce, uveravajući nas da nemamo nikakve šanse da na izborima koje Milošević besomučno krade, ostvarimo bilo kakav rezultat koji bi bio blizu pobedi
Činjenica je da je Milošević bio esencija zla, čisto filtrirano zlo, ali za razliku od Vučića nije bio kukavica. Vučić je u odnosu na njega kukavica, jedan groteskni lik, a groteska je ponekada opasnija od originala. Ali ono što je moje najveće lično bogatstvo kada je reč o petom oktobru, to su moji prijatelji i saborci iz Otpora iz tog perioda, kada je bilo časno boriti se za slobodu, kao i danas, i što je najvažnije još jedna potvrda da nikada nijedna sila ne može pobediti ako njome upravlja zlo. Zlo se i danas uzdiglo, ali ga je dobro dobrano nadvisilo. Ponovo se na horizontu vidi obzorje novog dana. Samo ovog puta neće biti ni amnestije, ni amnezije.
