Nije ni prvi mandat Emanuela Makrona prošao sjajno, ali ovaj drugi se ubrzano pretvara u potpuni debakl.
Francuski predsednik ostao je – kao što su bukvalno svi i znali da će se desiti onog trena kad je Fransoa Bajru najavio glasanje o poverenju njegovoj vladi – i bez četvrtog premijera u poslednje dve godine: 364 poslanika Nacionalne skupštine joj je to poverenje uskratilo, naspram 194 onih koji su je podržali. Zato je Makron morao da što pre pronađe novog, koga čeka potpuno isti set naizgled nepremostivih socio-ekonomskih problema koji su doveli do pada njegovog prethodnika. (I to svojevoljnog pada, pošto glasanja o poverenju ne bi bilo da ga Bajru sam nije inicirao.)
Prezaduženost pre ili kasnije vodi neminovnom kolapsu, a Francuska iz godine u godinu postaje malo siromašnija nego što je bila, rekao je Bajru u parlamentu
Mogao je, doduše, Makron da izlaz potraži u raspisivanju još jednih prevremenih izbora. Ali pošto njihov ishod, po svim procenama, ne bi doneo bitno drugačiju raspodelu mandata – odnosno ne bi dao jasnog pobednika s mandatom za sastavljanje vlade – novo glasanje bi predstavljalo samo rasipanje vremena i para, a Francuska ne stoji dobro ni s prvim, naročito ne s drugim. Nakon što se onako gadno opekao prošle godine, ni predsedniku se nije mililo da nešto slično opet pokušava. A tek mu na pamet ne pada da podnosi ostavku, kao što od njega traže krajnja levica i krajnja desnica, tvrdeći kako je održavanje prevremenih predsedničkih izbora jedini način za izlazak iz krize u kojoj se zemlja našla. Eh, kad bi bilo tako jednostavno…
Tražio se, dakle, novi premijer – Bajru je dan nakon izglasavanja nepoverenja ostavku i formalno podneo – a predsednik najavio da će njegovo ime (kao kandidati su pominjani sve sami muškarci) biti saopšteno vrlo brzo. I bilo je: već iste večeri saopšteno je da je izbor pao na Sebastijana Lekornija, dosadašnjeg ministra odbrane, uz čije ime redovno ide i napomena da je veoma odan Makronu. Brzina donošenja te odluke je, pak, u ovom času bila još važniji faktor nego inače: Lekorni pune ruke posla ima bukvalno od prvog radnog dana na novoj funkciji. Desetog septembarskog dana su, kao što je i najavljivano, počeli građanski grassroots protesti pod nazivom „Blokirajmo sve“ (Bloquons tout), iza kojih stoje anonimni organizatori s ambicijom da čitavu zemlju protresu kao što su to u vreme Makronovog prvog mandata učinili „žuti prsluci“ (mada sam početak protesta nije bio onoliko dramatičan koliko se možda očekivalo); a za 18. septembar su zakazane i velike demonstracije u organizaciji vodećih sindikata. Tek će u toj atmosferi biti pakleno teško rešiti najveće nerešeno pitanje koje za sobom ostavlja Bajru: usvajanje restriktivnog budžeta za narednu godinu.
Kontroverzni predlog s kojim je istupio Bajru predviđa mere štednje od skoro 44 milijarde evra, najviše u vidu kresanja socijalnih davanja, kao i na nož dočekano ukidanje dva nacionalna praznika, a sve sa ciljem da se nekako snizi najpre budžetski deficit (na godišnjem nivou od 5,4 odsto bruto društvenog proizvoda), a perspektivno i javni dug (sada 114 odsto BDP-a, s tendencijom daljeg rasta). Njegov glavni argument bio je da Francuska – država tradicionalno velikodušnija prema osetljivijim kategorijama stanovništva nego druge u bližem i daljem okruženju – rizikuje budućnost svoje dece nastavi li da troši više nego što sebi može da priušti. Prezaduženost zemlje pre ili kasnije vodi neminovnom kolapsu, rekao je u obraćanju parlamentu; iz godine u godinu Francuska postaje malo siromašnija nego što je bila, i takvo stanje je neodrživo. Jednom kad se poklekne pod težinom javnog duga, biće to kao da se pokleklo pred oružanom silom, upozorio je još, dodajući kako poslanici imaju moć da sruše njegovu vladu, ali ne i pravo da ignorišu stvarnost.
Javni dug iznosi 3.345 milijardi evra – ili u prosečnom umu samerljivijim razmerama, gotovo 50.000 evra po glavi svakog Francuza
Ni levica ni krajnja desnica otpočetka nisu prihvatale Bajruovo viđenje stvari, pa se nije moglo očekivati da se predomisle na sednici, na kraju udruženim snagama oborivši vladu. Njihov stav, uprošćeno rečeno, sledi logiku po kojoj ako je stanje toliko loše kao što Bajru insistira da jeste, onda je takvo upravo zbog politike Makronove administracije. Ali i laiku mora biti jasno da ekonomski problemi Francuske nisu počeli s Makronom, koliko god da je inače (a to je ipak zasebna tema) odgovoran za sve veću preraspodelu bogatstva u korist onih koji imaju najviše, zbog čega je još u ranoj fazi vladavine s pravom nazvan „predsednikom bogatih“. Generacije i generacije nakarikale su taj dug koji je trenutno na nivou od 3.345 milijardi evra – ili u prosečnom umu samerljivijim razmerama, gotovo 50.000 evra po glavi svakog Francuza.
Što bi oni sami prvi rekli: Plus ça change, plus c’est la même chose.
