Hišam Matar napisao je jedan od najboljih flanerskih romana štampanih u poslednjih nekoliko decenija. Halid, glavni junak dela Moji drugovi (Laguna; prevod: Dubravka Srećković Divković), odrastao je u Bengaziju, ali je novi život stvorio u Londonu. U prvoj rečenici, sa gornje etaže stanice Kings kros, posmatra kako njegov stari drug Husem Zova kroz staničnu dvoranu napušta Englesku, a onda rešava da se zaobilaznim putem, od Sent Pankrasa do Šeperds buša,pešice vrati u svoj stan.
Taj flaner neumorno ide ulicama Sohoa, sećajući se burnih događaja iz prošlosti, detinjstva i dečaštva u Libiji, nekadašnjih lutanja kada je svakog dana šetao u drugom pravcu. Bilo je slučajeva da trotoar postane „mek poput trambuline“, da asfalt od kiše dobije „ostaklicu“ i krhotine svetla odskaču nalik razbijenom staklu. Doslovno, ne oseća „naklonost“ već „saobraznost“ prema određenom kvartu: kreće se – kvart se kreće u njemu. Lavirint londonskih raskrsnica, „tumaranje“ u sto osam poglavlja, na četiri stotine i dvadeset stranica. Prezent i perfekat: fascinacije u prolazu i paralelno otvaranje naizgled zalečenih rana zadobijenih u aprilu 1984, na demonstracijama pred libijskom ambasadom u Velikoj Britaniji.
Na Gar di Noru neće na stepenice, pa u metro: „Umesto toga krenuo sam peške, a ljudi, boja i rutina života, onaj posebni pečat koji svaki grad sebi stvori i nekako održava, sve je to stvaralo utisak da stupam u neku predstavu.“
Korak drži ritam pripovedanja, tabana se po unutarnjoj mapi ličnosti. Pedeset šesto poglavlje: „Sećam se da mi je Henri rekao da u piščevoj prozi, u zvucima i ritmovima rečenica, počiva unutrašnja logika te osobe.“
„Želeo sam roman koji će se čitati kao neprekidna nit, gde će se prošlost uplitati u sadašnjost“, kaže Hišam Matar za Radar. „Teško je u potpunosti razumeti načine na koje nas oblikuju mesta u kojima živimo: kako se krećemo kroz njih, kakve živote u njima stvaramo, oblike što daju našim danima i mentalitetu. Ovo se dešava veoma suptilno i analogno je iskustvu čitanja knjige. Zato sam hteo da spojim ove dve stvari. Da hodam u prozi.“
Otac Hišama Matara bio je član libijske delegacije pri Ujedinjenim nacijama. Gadafijev režim optužio ga je 1979. da je reakcionar i primorao da sa porodicom napusti zemlju. Dva pisma iz 1996. donela su poruku da je zatvoren u ozloglašenom zatvoru Abu-Salim u Tripoliju. Od tada nema nikakvih informacija
Dolazak diktatora na vlast, televizijska suđenja, strah od mučenja u domovini, novinar koga su ubili jer na radiju Bi-Bi-Si komentariše vesti iz Libije. Koliko je tanka linija što deli realnost i fikciju… Pripovedač je upamtio uzbuđenje izvesnog čoveka uključenog u stvaralački čin, „kao da slika koju nam crta predstavlja mogućnost prevazilaženja same stvarnosti“.
Hišam Matar odgovara da su ta dva pola u stalnom dijalogu i da često crvene jedan pred drugim. „I stvarnost, ili već šta podrazumevamo pod tom rečju, nije uvek jasna ili fiksirana ili definitivna. Drugim rečima, da bismo percipirali realnost, prvo je moramo zamisliti i interpretirati, sami za sebe, ako ni za koga drugog.“
Naš sagovornik rođen je u Njujorku. Otac je radio za libijsku delegaciju pri Ujedinjenim nacijama. Imao je tri godine kada su se vratili u domovinu. Tu će provesti detinjstvo. Zbog političkih progona od Gadafijevog režima – otac je 1979. optužen da je reakcionar – bio je primoran da sa porodicom napusti zemlju. Živeli su u Egiptu, pa su Hišam i brat završili školovanje u Kairu. U London se preselio 1986, nastavio studije i diplomirao arhitekturu. Četiri leta docnije, još dok je boravio u Engleskoj, otac, politički disident, kidnapovan je u Kairu i od tada se vodi kao nestalo lice. Međutim, 1996. stižu dva pisma. Poručuje da ga je kidnapovala egipatska tajna policija, predala libijskom režimu i zatvorila u ozloglašeni zatvor Abu-Salim u srcu Tripolija. Od tog dana nema nikakvih informacija.
Za memoare The Return dobio je 2017. Pulicerovu nagradu. Devetnaestogodišnjak kada je roditelj nestao, u Povratku je opisao kako dvadeset dve godine kasnije, po Gadafijevom padu, konačno može da se vrati „kući“. Susret sa familijom. Nije verovao da će ih još jednom videti.
Ne pitamo šta u njemu izaziva primljeni koverat…
U napomeni na kraju Mojih drugova navodi da je o toj knjizi razmišljao još od Arapskog proleća 2011. A da je onda otkrio belešku, na poleđini koverte iz 2003, „nažvrljanu ideju za roman o drugovima u egzilu i o emocionalnoj zemlji na koju izvesna duboka drugarstva mogu početi da liče“.
Svakako, tu su telefonske govornice, razglednice; katkad naiđemo na zvuk „tiho rascepljenog koverta“, poštanski žig i starinske epistole.
„Ne tako davno“, priča nam, „redovno sam se dopisivao s desetak ljudi. Potom se ovo vremenom smanjilo na oko tri. Trenutno se zaista retko dešava da dobijete pismo poštom. Čak i mejl, iako potpuno druga stvar, bez zadovoljstva kakvo pruža pismo, sada nestaje. Većina nas je osuđena na slučajnu i prolaznu sažetost poruka. Naravno, kao neko ko živi daleko od mnogih ljudi koje voli, zahvalan sam na tehnologiji. Ali poruke nisu pisma. Uprkos svemu što sam rekao, primećujem da pojedinci iz novih generacija postaju zainteresovani za pitanja strpljenja i produžene pažnje, pa počinjem da dobijam pisma od mladih čitalaca i prijatelja.“
Delo govori o diktaturi koja razdvaja i uništava porodice. O egzilu! Nije džabe književnica Kler Mesud, autorka Careve dece, zapazila da se radi o jednom od najvećih pisaca našeg doba. Vreme provedeno s novim prijateljima, daleko od kuće, često mu ostavlja utisak odglumljene predstave. Vraćanje određenih scena čini da se oseti kao da je pod vodom. Za prave koncerte i predstave, u početku, nema novca. Oblači belu košulju i bez karte, s knjigom u ruci, „nalik mesečaru“, na prevaru ulazi u dvoranu, „pošto ljudi po pravilu ne vole da prekinu čoveka u čitanju“. Odgledaće isključivo „druge polovine svega i svačega“, imajući dojam da je uljez zato što svi okolo, „lica obasjanih svetlima pozornice“, znaju više o toj priči. „Jebo egzil“, pomišlja na 43. stranici.
Halid skita ali se nijednom od pucnjave na vraća na Trg Sent Džejms. Teši se: „U velikom gradu možeš da proživiš čitav život izbegavajući neka mesta.“ No, pošto Husemov voz ode, posle trideset dve godine, odlazi tamo gde su ga pokosili metkom 1984. Ne može da se seti šta je stajalo na tabli, izabranoj u gomili. Kakva poruka? „Oslobodite studente. Dole tiranin. Sloboda ili smrt.“ Bile su to ponuđene varijante.
Nije lako navesti sve pronicljive opaske („Nema ničeg opasnijeg od pisca koji je odustao od pisanja“), ali nas jako kopka ona da „postoji ogromno rastojanje između demonstranta i njegove poruke“; da „u tom jazu obitava čitava istorija politike“.
„Jedna od divnih stvari vezanih za pisanje knjiga jeste što ih drugi analiziraju i tumače, nabolje ili nagore, mislim da tako treba da bude“, nadovezuje se Hišam Matar. Primećuje da želimo da se zadržimo na podvučenom redu i zahvaljuje što smo pomenuli rečenice koje su nas dotakle. „Smatram da je ova, o udaljenosti kakva postoji između čoveka što protestuje i parole, dobila na značaju u ovim nemirnim vremenima, kada vera u razmenu ideja i moći između društva i države nikad nije bila u većoj krizi. Ubeđen sam da je važno protestovati, naročito iz dubine naših sumnji i neizvesnosti.“
U pešačenje do doma staju enigme dolazaka (i odlazaka!) – da se poigramo naslovom Najpolovog genijalnog romana, premda likovi nisu nežni prema javnom nastupu nobelovca. Mustafa, treći iz družine, Husem Zova i Halid imaju različite stavove i postupke ukoliko je reč o mogućem povratku u Libiju, posebno usred izbijanja protesta. Narator grabi napred, ali koliko je tu u mislima koraka unazad, koliko osvrtanja i pomišljanja na povratak u zavičaj.
Arapsko proleće donosi epilog. U Tunisu, nakon dve i po decenije vlasti, Ben Ali beži u inostranstvo. U romanu, lik ostaje budan čitave noći i u krevetu gleda snimke na telefonu: „Naročito sam jedan odgledao nekoliko puta. Prikazivao je nekog sredovečnog čoveka samog na glavnoj aveniji Tunisa, u gluvo doba noći. Imao je naočari i koračao je tamo-amo odlučnim ritmom, kao neko ko pokušava nečeg da se seti.“ Vikao je iz „utrobe lične neutešnosti“. Citira reportere: duh je pušten iz boce.
Javlja se najteža nedoumica o odlasku u Bengazi. Mesto „za kojim najviše čezneš, može postati mesto u koje najviše strahuješ da se vratiš“. Usta su mu istovremeno i puna i prazna. „Prazna zato što ništa u njima nije imalo oblika, niti zvuka, niti forme, i puna svega onog što sam osećao tad i šta osećam sad. Da onome čemu želim da se vratim ne mogu da se vratim zato što smo se to mesto i ja promenili, i da možda ono što sam ovde izgradio jeste slabo i meko, ali sam u to uložio sve što sam imao i bojim se da neću naći volje da se vratim ovamo ako odem…“
Kako danas gleda na te istorijske događaje…
„Teško je uopšteno govoriti o temi. Ali ustanci Arapskog proleća bili su legitimni, iskreni i hrabri odgovori protiv tiranije. Tragično, oni su bili oteti i njima je manipulisala kombinacija lokalnih i međunarodnih snaga.“
Šta je s utvarama iz prošlosti? Čitamo da je iluzija da nas one neće pratiti ako odemo u Ameriku.
„Ti duhovi manje pripadaju meni, više mojim junacima.“
Hod po zidu
Dok piše, Hišam Matar očito voli da ima jasan pregled čitavog rukopisa. Ima li to veze sa činjenicom da je diplomirao arhitekturu? Ili je to svojevrsna „mapa“ celog grada po kome glavi junak Mojih drugova pešači? Nagađamo… U intervjuu za Gardijan priča da uvek pokušava da napiše kratku knjigu, da čak ne voli one duge, ali da je sa ovom, kada je o obimu reč, bilo drugačije. Više od tri decenije ispričane tokom šetnje od dva sata. Britanskom dnevnom listu otkriva da mu jeste pomoglo što je u prvih sedam godina profesionalnog života radio kao arhitekta. „Okačiš crteže na zid ako se zaglaviš.“ U slučaju pisanja prikačiš dve stotine i pedeset ispisanih listova na zidove radne sobe, hodnika, kupatila, svuda. Na društvenim mrežama moguće je pogledati kako izgleda takav način rada, pogotovo kada kroz otvoren prozor dune vetrić pa lagano počne da talasa hartiju.
