Samo tri privatne srpske firme koje su bile angažovane kao podizvođači na projektu rekonstrukcije i modernizacije železnice na deonici od Novog Sada do Subotice, odnosno do državne granice kod Kelebije, imale su više od 80 svojih podizvođača, pokazalo je istraživanje Radara. Među njima je i preduzeće Deko tim, čiji je vlasnik Nenad Ignjatović, prema podacima iz istrage, novac sa računa svoje firme prebacivao na račune firmi svog brata i nevenčane supruge, a zatim ga podizao i njime kupovao nekretnine.
Osim Ignjatovića, pod istragom je još 14 osoba, a svi oni se sumnjiče da su oštetili državu za oko 115 miliona dolara. Ipak, dobro upućeni sagovornik Radara kaže da zahvaljujući ofšor kompanijama značajan deo novca nikada nije ni dospeo u Srbiju, već je, kako navodi, „završio na bankovnim računima u inostranstvu koje kontrolišu srpski političari“.
Hapšenja dvojice nekadašnjih resornih ministara, njihovih pomoćnika i predstavnika državnih kompanija, te direktora i vlasnika privatnih firmi, iznenadilo je javnost samo zato što je malo ko verovao da u ovom trenutku postoji institucija koja će krenuti u obračun sa očiglednom korupcijom. Kad se zaviri u podatke iz istrage, lako se dolazi do šablona po kojem je izvlačen novac iz državne kase i koji nije mogao da vidi samo onaj ko to nije hteo ili je u tome učestvovao.
Opravdane sumnje da je Deko tim bio deo dobro uigranog, mnogo brojnijeg tima
Sve je počelo još 2018, kada je potpisom tadašnje ministarke građevinarstva Zorane Mihajlović na Komercijalni ugovor bilo predviđeno da posao rekonstrukcije i modernizacije železnice na deonici Novi Sad – Subotica – državna granica (Kelebija) kao glavni izvođači vode dve kineske firme, China Railway International Corporation (CRIC) i China Communication Construction Company (CCCC). Međutim, broj kompanija iz Kine koje su učestvovale u ovom projektu porastao je na najmanje šest, a srpske je gotovo nemoguće pobrojati.
Ono što već sada može da se kaže je da su samo tri domaća podizvođača angažovala više od 80 firmi na ovom projektu vrednom više od 1,2 milijarde dolara, kao i da je deo njih posao dobio bez učešća na javnom konkursu i tenderu, bez potrebnih referenci, kadrovskog i finansijskog potencijala i, što je najgore, bez dokaza o licenci.
A kako su one manje na ovom projektu radile i kuda je išao novac iz kase građana Srbije može se videti i na primeru Deko tima. Istraživanje Radara je pokazalo da je on, kao jedan od podizvođača sa tri kineske (CRSC International, CCECCB i Šandong) i tri srpske (Starting, VPD Smederevo i Yumol) kompanije sklopio najmanje 22 ugovora, koji su vredni oko 4,1 milion evra. Uz to, Deko tim je angažovao još najmanje 10 svojih podizvođača, među kojima je bar pet preduzetnika, kojima je platio oko milion evra.
Vlasnik Deko tima Nenad Ignjatović je kao podizvođača angažovao i bratovu firmu MD Construction, a novac je uplaćivao i svojoj i preduzetničkoj radnji nevenčane supruge, potom ga podizao i koristio za kupovinu stana u Inđiji i kuće i placa u Beškoj
Među tim firmama je i firma MD Construction, koja je u vlasništvu Dragana Ignjatovića, brata vlasnika Deko tima Nenada Ignjatovića. Sudeći po dokumentaciji do koje smo došli, sa njom su sklopljena bar dva ugovora, a ona je bila zadužena za izvođenje keramičarskih, podopolagačkih i kamenorezačkih radova. Takođe, sa računa Deko tima isplaćivan je novac i preduzetničkoj radnji njegove nevenčane supruge Mile Obradović, Grafičkom dizajnu Deko design, iako, kako se navodi u dokumentima iz istrage, nikakve usluge nije bilo. Po prenosu tako uplaćenog novca na tekući račun supruge, Ignjatović ga je podizao.
Vlasnik Deko tima je prebacivao novac i na račun bratove firme, ali i na svoju preduzetničku radnju Mediteraneo tim i podizao ga na isti način. Zahvaljujući tom novcu on je uplatio ratu od 1,8 miliona dinara za kupovinu stana u Inđiji, a sumnjiči se i da je novcem koji potiče od poreske utaje preko raznih fiktivnih poslova i transfera kupio kuću i plac u mestu Beška.
Podaci iz Katastra nepokretnosti pokazuju da je na objekat i parcelu koji su u vlasništvu Deko tima stavljena zabrana otuđenja i opterećenja, a na osnovu naredbe Tužilaštva za organizovani kriminal i to 6. avgusta. Isto je učinjeno i sa stanom i kućom koji su u vlasništvu Ignjatovića. Zabrana nije stavljena samo na stan od 49 kvadrata koji je pod hipotekom od 8. avgusta i nije isključeno da je reč o nedavno kupljenoj nekretnini za koju TOK možda nije ni znao.
Naplaćivali radove po sedam puta većoj ceni
A kako je Deko tim naplaćivao poslove na projektu srpske železnice ranije je ispričao Zoran Đajić, geolog koji je prvi ukazao na moguću korupciju kao jedan od razloga za rušenje nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. On je ispričao da je po proračunu CIP-a stavljanje jednog dužnog metra mermera trebalo da košta oko 20 evra, a da je Deko tim svaki metar fakturisao 150 evra.
Dušan Dobromirov, profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu i član Ekonomskog tima Anketne komisije za ispitivanje odgovornosti za urušavanje nadstrešnice, navodi za Radar da proces zloupotrebe funkcioniše tako što se ugovara iznos koji je mnogo veći od vrednosti posla. Izvođač radova deo tog novca, kako kaže Dobromirov, potroši za obavljanje posla, manji deo zadrži za sebe, dok lavovski deo vrati onom ko mu je omogućio da dobije posao.
Sve počinje tako što se ugovara iznos mnogo veći od vrednosti posla. Izvođač deo novca potroši da bi obavio posao, manji deo zadrži, a lavovski vrati onom ko mu je omogućio da dobije posao, obično u gotovini, koja se izvlači preko preduzetnika „paušalaca“
Dušan Dobromirov
„Taj deo koji se vraća onom ko kontroliše ko će dobiti posao, obično se vraća u gotovini da ne bi ostao trag. Gotovina se najčešće izvlači preko paušalaca, preduzetnika koji paušalno plaćaju porez. Paušalac će izdati fiktivnu fakturu za neke poslove koje nije obavio i kada dobije uplatu zadržaće sebi 10 odsto, a ostatak predati u gotovini onom ko mu je uplatio novac na račun. Tako se dolazi do gotovine, kojoj se onda gubi trag i nije moguće pratiti tok novca. Analiza finansijskih izveštaja firmi koje su bile podizvođači angažovani na rekonstrukciji nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu pokazuje značajne iznose za ovakve troškove“, kaže Dobromirov.
On dodaje da analiza javno dostupnih finansijskih izveštaja može pokazati da postoje neuobičajeno veliki troškovi kod pojedinih stavki i to može biti samo „crvena lampica“ koja bi trebalo da posluži nekom ko će detaljno sprovesti finansijsku istragu.
„Finansijski izveštaji koji su javno dostupni na sajtu APR-a ne daju informacije o pojedinačnim transakcijama. S druge strane, kada finansijsku forenziku vrše državni organi, dobija se uvid u svaku pojedinačnu transakciju i onda je moguće utvrditi tokove novca i rasvetliti ko je koliko ‘oprao’ i kome je predao gotovinu. Nadajmo se da će TOK, koje ima početne uspehe u otkrivanju korupcije u ugovoru o izgradnji pruge od Beograda do mađarske granice, uspeti da rasvetli ceo koruptivni lanac. Time bismo saznali odakle gotovina kojom se plaćaju dnevnice ‘studentima’ u Ćacilendu, statistima na mitinzima podrške i kupuju glasovi na izborima“, kaže sagovornik Radara.
Prosečna plata u Startingu 300.000 dinara, kome sleduje kupus, a kome meso
A baš čudne stavke u bilansima i drugim papirima ima firma Starting, koja je bila glavni domaći podizvođač na Železničkoj stanici u Novom Sadu, a čiji je direktor i suvlasnik Nikola Trivić takođe uhapšen u akciji TOK-a. Sudeći po podacima u bilansima uspeha, prosečna zarada u Startingu prošle godine iznosila je oko 300.000 dinara. Teško da su radnici, većinom građevinci, primali i blizu tolike plate, pa se postavlja pitanje koliko je novca otišlo onima koji su bili u vrhu po „redovnim“ primanjima.
Ukoliko TOK uspe da rasvetli ceo koruptivni lanac prilikom izgradnje pruge od Beograda do mađarske granice, javnost će možda saznati odakle keš za dnevnice „studentima“ iz Ćacilenda, statistima na mitinzima i kupovinu glasova na izborima
Zanimljivo je i da, sudeći po podacima iz Katastra, ova firma od nekretnina ima samo dve parcele ukupne površine od oko 20.000 kvadrata, iako je samo prošle godine ostvarila prihode od oko 99 miliona evra, a da je dobit od 4,6 miliona evra u odnosu na 2023. porasla za 249 odsto. Ne stoje dobro ni suvlasnici – Nikola Trivić ima zemljište od 1.500 kvadrata u Malom Mokrom Lugu, dok većinska vlasnica Ljiljana Tripković nema – ništa.
Prema podacima iz istrage, Starting je na projektu rekonstrukcije i modernizacije železnice angažovao čak 40 podizvođača, što nije ni čudno ako se ima u vidu da je ta firma sklopila ugovor o učešću u ovom projektu u trenutku kada nije posedovala dokaz o velikoj licenci i kada su joj raspoloživi tehnički i kadrovski kapaciteti, oprema i mehanizacija u najvećem obimu bili angažovani na drugim projektima. I teško da je slučajno dobila posao, imajući u vidu ove nedostatke.
Prosečna zarada u Startingu, bar prema podacima iz bilansa uspeha za 2024, iznosila je oko 300.000 dinara. Teško da su radnici, većinom građevinci, primali i blizu tolike plate, pa se postavlja pitanje koliko je novca otišlo onima koji su bili u vrhu po „redovnim“ primanjima
Direktor Nikola Trivić se sumnjiči da je sklopio ugovor sa konzorcijumom kineskih kompanija CCECCB i 11th China Railway (Jedanaesta divizija), koji u tom trenutku uopšte nije bio angažovan kao podizvođač od strane dva izvođača, CRIC-a i CCCC-a, te da su radovi počeli bez potvrde o njihovoj prijavi.
I baš na Železničkoj stanici u Novom Sadu, gde je Starting bio glavni domaći podizvođač, drastično je skočila vrednost radova. U Naredbi o sprovođenju istrage piše da je kineski konzorcijum CRIC i CCCC ispostavio račun državi od 14.208.189 dolara za izvedene radove, ali da je postojao i dodatni trošak od 4.539.837 dolara, koji još nije bio fakturisan.
Tako se ispostavilo da je ukupna vrednost radova na kraju iznosila 18.748.026 dolara, što je skoro četiri puta veća cena od one koja je dogovorena Komercijalnim ugovorom. U dokumentu iz istrage se, naime, navodi da je bilo predviđeno da rekonstrukcija stanične zgrade, šest objekata, perona, nadstrešnica, pothodnika i uređenje staničnih platoa košta 4.734.200 evra.
Među firmama koje su dobro naplatile svoje učešće u projektu modernizacije i rekonstrukcije železnice na deonici Novi Sad – državna granica (Kelebija) je i Karin komerc. On je, kako je Radar već pisao, od ovog posla inkasirao čak 162 miliona dolara. Samo sa jednom kineskom firmom Karin komerc je potpisao najmanje 28 aneksa ugovora vrednih oko 24 miliona dolara, a angažovala je i bar 32 srpske firme kao svoje podizvođače.
Iako je Starting prošle godine neto dobit uvećao za čak 249 odsto, na 4,6 miliona, a prihode na 99 miliona evra, direktor i suvlasnik Nikola Trivić od nepokretne imovine ima samo 1.500 kvadrata zemljišta u Malom Mokrom Lugu, dok većinska vlasnica Ljiljana Tripković nema ništa
Istraga TOK-a još nije završena i nije isključeno da će biti proširena i obuhvatiti još neke privatne firme. Uhapšeni bivši ministri Tomislav Momirović i Goran Vesić, njihova pomoćnica Anita Dimoska, bivši direktor Infrastruktura železnice Srbije Nebojša Šurlan… i drugi sumnjiče se da potpisivali ugovore, anekse i sporazume koji su omogućavali kineskim kompanijama da po dva puta naplate iste radove, a pojedinim domaćim podizvođačima da na tom projektu ostvare prihode veće i za 500 odsto u odnosu na realne troškove.
Izvlačenje novca preko ofšor firmi
Profesor Dušan Dobromirov navodi da su od 1. novembra prošle godine, kada se dogodila tragedija u Novom Sadu, u žižu javnosti dospele koruptivne radnje koje su dovele do nestručnog rada na nadstrešnici Železničke stanice. Kako ističe, javno dostupni podaci ukazuju na izvesno postojanje izvlačenja državnog novca preko ofšor kompanija i pranja novca i podseća da je prvobitno planirana vrednost radova uvećana sa 330 miliona evra na 1,25 milijardi dolara.
„To nam može dati predstavu o razmerama pljačke. Značajan deo sredstava, zloupotrebom ofšor kompanija, nije ni dospeo u Srbiju i završio je na bankovnim računima u inostranstvu, koje kontrolišu srpski političari“, navodi Dobromirov.
Sagovornik Radara dodaje da ofšor firme osnovane u poreskim rajevima služe za izvlačenje dobiti, uz plaćanje simboličnog iznosa poreza na dobit, te da to nije neuobičajeno u poslovanju u svetu. Međutim, naglašava on, potpuno je drugačija situacija kada se ofšor kompanije koriste kako bi se naplatila sredstva koja potiču od kriminalnih, koruptivnih dogovora.
Od učešća u projektu modernizacije i rekonstrukcije železnice Karin komerc je inkasirao čak 162 miliona dolara. Samo sa jednom kineskom firmom potpisao je najmanje 28 aneksa ugovora vrednih oko 24 miliona dolara, a angažovao je bar 32 srpske firme kao svoje podizvođače
„U tom slučaju, ofšor firma izdaje fiktivnu fakturu za nepostojeće konsultantske usluge i novac dolazi na račun takve firme. Može se očekivati da su na ovaj način namireni ‘veći igrači’ koji su učestvovali u ugovaranju posla sa kineskim partnerima. Uobičajeno je da se kod ovakvih koruptivnih poslova skrivaju stvarni vlasnici ofšor firme, ali ih nije nemoguće otkriti. Kada Srbija pokrene međunarodnu istragu, videće se ko kontroliše novac na računu i ko je stvarni vlasnik. Primera radi, moguće je izvršiti uvid u vlasništvo ofšor firmi koje su osnovane u Hongkongu. Uostalom, sa najvišeg mesta je najavljeno da dolazi vreme odgovornosti“, zaključuje Dobromirov.
A spisak odgovornih je bez sumnje podugačak. Na njemu bi morali da se nađu svi oni koji su znali da Srbija može da dobije brzu prugu za 330 miliona evra, umesto za četiri puta više novca, odnosno za 1,2 milijarde dolara. I nije na tom spisku samo Zorana Mihajlović, koja je potpisala, po mnogima, štetan ugovor sa Kinezima. Ima još onih u Nemanjinoj 11 koji su to odobrili. I ne samo u Nemanjinoj, nego i tik do Ćacilenda. Ali, biće da je predsednik mislio na nešto drugo.
