Nedavno smo svi kojima je u opisu radnog mesta da pratimo čak i nebitne likove koji gostuju po režimskim medijima, morali da se suočimo sa još jednom lekcijom o nebeskim Srbima i nebeskom Vučiću, potpomognutim nebeskim Rusima i Kinezima. Naravno u priči se pojavio i zli neprijatelj koji stiže sa zapada u obliku rektora Vladana Đokića sa zadatkom da pomogne velikim silama da sruše Srbiju, proglase Srbe genocidnim narodom i obezbede priznanje Kosova. Pozornicu za taj izlizani govor je postavio Informer, a mikrofona se prihvatila u svakom smislu bivša (bivša ministarka, bivša potpredsednica vlade, bivša predsednica Pokreta za Srbiju i ženske vlade, bivša ekspertkinja G17 plus…) Zorana Mihajlović.
Delovalo je bedno, potrošeno i ponižavajuće po „bivšu“, valjda baš onako kako je glavni režimski reditelj i želeo da bude. Mora da se baš dugo čekalo na takvu priliku ako imamo u vidu da se radi o osobi koja je dobrovoljno ušla u SNS i dobrovoljno se prihvatila tri ministarska mandata, a tokom svih 13 godina koje je provela na vlasti predstavljala sebe kao bolju, civilizovaniju, pametniju i u svakom smislu superiorniju od naprednjaka.
Zgrožena nedostatkom intelekta i elokventnosti nadređene Ane Brnabić, javno je kolutala očima iza njenih leđa, gnušala se Informera i Dragana J. Vučićevića, gadila saradnje sopstvene stranke sa Aleksandrom Vulinom („SAD su mu uvele sankcije zbog transnacionalnog kriminala, ilegalne trgovine drogom, zloupotrebe javne funkcije i širenja malignog ruskog uticaja“), ali i prisustva nekih funkcionera poput Vladimira Đukanovića („Moja pokojna baka Mileva je za ovakve govorila: glup se ne traži, on se sam javlja“). Javno je isticala da u stranku nije ušla zato što joj je trebala diploma, doktorat ili stan, jer sve to je već imala, javno dajući na znanje da je SNS to nudio a da su ostali to koristili. I takođe javno vređala odluku da SNS u svoje redove primi bacačicu kletvi Natašu Jovanović, smatrajući da su naprednjaci, bez obzira na iznete zamerke, ipak iznad radikalskog mentaliteta i da među njima nema mesta za one koji su „personifikacija vlasti iz devedesetih koja je bila užasna za društvo i građane“.
Kako su Vučić i Dodik prestali da budu prošlost
Napuštajući stranku iznela je bar u tom segmentu dosledan stav – SNS nije više ista organizacija u koju se ona učlanila pre 13 godina, jer je to nekada bila proevropska stranka, a sada je svaki proevropski put zaustavljen i sve je više „radikalnih poteza“. Naknadno je i precizirala: „Jednom smo sve to prošli sa Miloševićem i Šešeljom. I ponovo nas, radi svojih interesa, frustracija i vlasti vraćaju u te godine ideološki isti ljudi. To zaista mora da prestane. Srbija nije zemlja ni nekih Vulina, ni nekih Dodika, ni Vučića. Oni su prošlost.“
A onda se dve godine kasnije, kada su radikalni potezi kulminirali i kada je vlast dala zeleno svetlo „divnim ljudima“ da noževima, kosama i automobilima krenu na politički neistomišljenike, dogodilo nezamislivo – Nataša Jovanović se diskretno povukla u pozadinu, a Mihajlovićeva je stala na branik otadžbine i prkosno nazvala Vučića „gladijatorom koji se uvek bori za svoju zemlju“. Otvorila je i sezonu laskanja „otadžbini“ i bljuvanja „izdajnika otadžbine“, pa je izjavila da iako nije više u SNS-u ipak voli svoju zemlju i podržava „politiku razvoja, čuvanja i brige o državi predsednika“, tako da neće ćutati i pristajati da bude „zatočenica izmanipulisanih studenata i te vrste pseudoanarho-totalitarnih ideologija i patološke politike“. U duhu radikalske retorike, iako je jedna od retkih naprednjakinja koja nije stigla iz SRS-a, obrušila se na „teroriste“, „političke ćelije na fakultetima“, Novaka Đokovića koji se stavio „na stranu nasilnika“ i glumi patriotu dok prodaje Kosovo, na opoziciju koja je srećom „nestala“ jer ume samo da se tuče…
Nema sumnje da SNS čuva mnogo toga što bi sve koji se pobune moglo da otera na robiju. A u slučaju Zorane Mihajlović dovoljno je samo da upotrebe dokumentaciju do koje su došli članovi Anketne komisije za ispitivanje odgovornosti za urušavanje nadstrešnice
Bez obzira na sve zaokrete koje je u političkoj karijeri imala (nije lako u kulturološkom i civilizacijskom smislu preći iz G17 plus u SNS i raditi za Dačića, Brnabićku ili Vučića umesto za Miroljuba Labusa), u ovom trenutku je gotovo nemoguće razumeti šta se s njom dešava. Jedino objašnjenje bi moglo da bude da je lično i sasvim sama, pod okriljem noći, opteretila nadstrešnicu i prouzrokovala njen pad, pa da je zbog toga zapala u panični strah od kazne koja bi mogla da je čeka. Ili nije, ali joj je neko zapretio da je to sasvim izgledan scenario, a da bi se mogle upotrebiti i ostale brižno sakrivene optužbe.
Sumnjive veze sa kabinetom predsednika
Nema sumnje da SNS čuva mnogo toga što bi i nju i sve koji se pobune moglo da otera na robiju, ali nema sumnje ni da je SNS kadar da iz ničeg stvori dokumentaciju na osnovu koje bi se mogao utamničiti svako. A u slučaju Zorane Mihajlović ne treba im mnogo mašte, dovoljno je samo da upotrebe dokumentaciju do koje su došli članovi Anketne komisije za ispitivanje odgovornosti za urušavanje nadstrešnice i da smisle kako da optuže nju, a da zaštite predsednika i njegov kabinet. U njoj se vidi da su novcem EU još 2012. i 2013. godine urađene preliminarne studije koje su pokazale da bi modernizacija pruge od Novog Sada do Mađarske granice koštala oko 330 miliona evra, a da je Srbija za te iste radove kineskom konzorcijumu platila oko 1,2 milijarde evra. Takođe, da je Zorana Mihajlović, kao ministarka građevinarstva, učestvovala u rekonstrukciji pruge od Beograda do Budimpešte i rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, a da je tokom tog posla redovno sa svog privatnog mejla komunicirala za Vučićevim kabinetom koji zvanično nije bio uključen u posao.
Videvši šansu da se pobrine za sebe tako što bi se ujedno pobrinula i za Vučića, Mihajlovićeva je iznela ponudu koja se u ovom trenutku ne odbija. Dajući iskaz po nalogu Javnog tužilaštva za organizovani kriminal (dakle tužilaštva koje ne kontroliše Nenad Stefanović) iznela je po režim verziju iz snova: „Bilo je insinuacija da li nas je iko pritiskao da pregovaramo i zaključujemo ugovore, što veze sa realnošću nema – najbolji ljudi su radili u Ministarstvu saobraćaja i građevinarstva i infrastrukture, kao i drugim institucijama koje su stručno podržavale projekte, i pregovarali u skladu sa procedurama i zakonima“. A onda je to dodatno ulepšala toplom ljudskom pričom: „Naša komunikacija i rad su uvek bili javni, pa tako je još viši stepen čuđenja činjenica da nismo ništa krili, i da smo živeli za projekte i rezultate, radovali se kao mala deca za svaki pomak ka boljem, za svaki metar puta ili pruge, za osmeh svakog deteta u novoj školi…“
Videla je šansu da se pobrine za sebe tako što bi se pobrinula i za Vučića. Pa je još u januaru na svom Instagram nalogu napisala da je opozicija „željna fotelje“, da blokaderi glume „odavanje pošte“ da „politički motivisana studentska manjina“ sprečava većinu u Ćacilendu da uči
Pritom je pokazala zavidnu političku mudrost jer nije čekala izlazak pred tužioca, već je početkom godine otpočela sa dokazivanjem svoje lojalnosti vlasti i slanjem poruke – opustite se i računajte na mene. Iako su u to vreme tabloidi bili skeptični prema njoj, ona je koristila šta ima da bi se dodvorila, pa je na svom Instagram nalogu još u januaru popljuvala sve, od opozicije „željne fotelje“, blokadera koji se ni ne sećaju žrtava a glume „odavanje pošte“, do „politički motivisane studentske manjine“ koja sprečava većinu u Ćacilendu da uči.
Nekoliko meseci kasnije to je dalo rezultat i svi su zaboravili da je do juče tvrdila kako su poslednji izbori bili ogromna izborna krađa, da smo imali prekomernu upotrebu sile i hapšenje ljudi da bi se sačuvala vlast i da u „ Srbiji ne postoje ljudska prava“, već samo inženjering koji sprovode ljudi bliski predsedniku i mreža „slepih poslušnika“. U isto vreme su joj vrata otvorili i Politika i Informer, a onda i Vučić najavom da se vraća u SNS.
Zbiće redove i zagrljeno odolevati sudu, pa dok potraje.
