Donald Tramp je kasno u noć 22. juna, po beogradskom vremenu, na društvenim mrežama obavestio svetsku javnost da su Sjedinjene Države bombardovale nuklearna postrojenja u Iranu, što znači da se Amerika priključila Izraelu u ratu protiv Irana. Iako se Trampova iskucana poruka završava pozivom za mir, malo je verovatno da neće uslediti dalja eskalacija sukoba, koja će vrlo verovatno gurnuti Iran u haos nesagledivih razmera.
Uvodnik u izdanju Vašington posta, godinu dana pre nego što će Džordž Buš Mlađi ostvariti neisprovociranu invaziju Iraka, nosio je naziv „Irak je mačji kašalj“. U njemu je Kenet Adelman, diplomata koji je svoju karijeru započeo u Reganovoj administraciji, opisao s kojom lakoćom će, usled američke vojne intervencije, režim Sadama Huseina biti zbačen, nakon što je opstao čitavu deceniju posle nespornog poraza koji je doživeo od pravedne akcije Džordža Buša Starijeg, kada je odbranjen suverenitet napadnutog Kuvajta. Adelman će nakon same invazije napisati još jedan uvodnik u istom listu u kome će se hvaliti svojim analitičkim sposobnostima, zadovoljan što je Sadam zaista savladan munjevitom brzinom, uz minimalne američke gubitke.
Šta sledi nakon vojne intervencije
Period koji je usledio, nije bio podjednako pobedonosan u političkom smislu. Niti je Irak postao uzor za izgradnju demokratije na Bliskom istoku, niti je region postao bezbedniji. Naprotiv, američka invazija, bez iskrenog utemeljenja, prouzrokovala je novi talas islamizma na Bliskom istoku. Druga invazija Iraka prouzrokovala je ljudska stradanja, ali je i povećala značaj Irana koji je ideološki neprijatelj Izraela i SAD.
Iako je Izrael kao povod za napad navodio da je Iran bio sedmicama udaljen od završetka nuklearnog projekta u vojne svrhe, iz odabira meta mogao se izvući zaključak da je pravi cilj operacije bio obaranje teokratskog režima
Sadam je možda i bio mačji kašalj, ali restrukturiranje regiona nikako nije. Od 13. juna, kada je Izrael započeo operaciju „Uspon lava“, iznova se postavljalo isto pitanje kao i sa Irakom: „Šta posle?“ Iako je Izrael kao povod za napad navodio da je Iran bio sedmicama udaljen od završetka nuklearnog projekta u vojne svrhe, što nisu potvrdili američki obaveštajni podaci, iz odabira meta i propagandne kampanje protiv Teherana, mogao se izvući zaključak da je pravi cilj izraelske operacije bio obaranje teokratskog režima. Budući da je Izrael s lakoćom postigao dominaciju u vazduhu i da je nesmetano pogađao zacrtane mete širom Irana, logički se nametnula pretpostavka da je sledeća etapa u planu Tel Aviva bila priključenje SAD u intervenciju.
Iako su se zastupnici proširenja intervencije ciljano fokusirali na prirodu iranskog režima, to nije bio dovoljan razlog ni za izraelsku, niti za američku intervenciju, naročito ne širokih razmera, koja može imati nesagledive posledice kako za sam Iran, tako i za širi region. Naime, to što iranski režim u sebi sadrži elemente srednjovekovlja i moderne, to jest ima nedemokratske verske institucije koje raspolažu glavnim polugama vlasti, sa prilogom demokratskih institucija, koje ne mogu da pariraju prethodno pomenutim, jeste pitanje za iransko društvo, ne za započetu spoljnu vojnu intervenciju.
Istina je da ni Izrael, ni SAD ni po koju cenu neće dozvoliti iranskom režimu da raspolaže nuklearnim naoružanjem. Razlog za tu bojazan jeste intervencionistička i ekspanzionistička priroda revolucionarnog režima u Teheranu. Iran nije obična bliskoistočna autokratija, sa vojnom huntom ili monarhom na čelu tradicionalnog društva, koji za mase glumi islamizam, a skladno sarađuje sa zapadnim svetom iza kulisa. Ne, Iran je revolucionarna sila koja želi da uništi jedinu neislamsku državu u regiji, to jest Izrael, ali i da obori ostale režime u muslimanskim državama i na njihovo mesto postavi svoje marionete. Otuda želja arapskih država da sruše revolucionarni islamizam u Iranu prati nameru Izraela da taj cilj praktično i ostvari. Prisetimo se jemenskih pobunjenika koji su iranskim naoružanjem i uz iranske vojne savetnike napadali saudijsku naftnu infrastrukturu 2019. godine.
Uvlačenje Amerike u rat
Naravno da nijedna država na Bliskom istoku i van njega ne želi nuklearni Iran, ali je rat Irana i Izraela počeo mnogo ranije od juna ove godine. Počeo je i ranije od 7. oktobra kada je Hamas izvršio invaziju na Izrael kako bi izazvao rat u Gazi i sprečio normalizaciju odnosa Izraela i Saudijske Arabije. Suština iranskog revolucionarnog islamizma i desničarskog cionizma koji od sedamdesetih godina prošlog veka preovladava Izraelom, zamenjujući izvorni levičarski cionizam, vodi ova dva sistema ideja u totalni rat. Iako mnogostruko veći od Izraela, Iran je slabiji jer mu nedostaje saveznika. Njegova mreža proksi organizacija desetkovana je hitrom izraelskom pobedom nad Hezbolahom, neutralizacijom pretnje Hamasa, uz ogromne žrtve nanesene Palestincima u Gazi, dok se Asadov režim sam urušio uz nedostatak pomoći Rusije i Irana, koji nisu imali dovoljno resursa da ga veštački održavaju u životu.
Iran je sila koja želi da uništi jedinu neislamsku državu u regiji, to jest Izrael, ali i da obori ostale režime u muslimanskim državama i na njihovo mesto postavi svoje marionete
Za Izrael se otvorio prozor mogućnosti da jednom zasvagda eliminiše svog glavnog ideološkog protivnika, koji je ostao sam i bez zaštite. Važno je razumeti da oko Irana unutar političkog spektra Izraela vlada konsenzus – i radikalno desne i umerene političke opcije doživljavaju revolucionarni islamistički Iran kao egzistencijalnu pretnju. Konsenzus istog tipa unutar Izraela ne postoji po pitanju Palestine i mnogi unutar Izraela smatraju da premijer Benjamin Netanijahu, u partnerstvu sa radikalno desnim partijama, ide predaleko u ratu u Gazi, te da nedovoljno brine za izraelske taoce u rukama Hamasa.
Pored svakodnevnih uništiteljskih pretnji Izraelu i Zapadu koje su stizale iz Irana, on je vodio rat sa ovim dvema silama i njihovim partnerima širom Orijenta. U tom pogledu je iranski nuklearni program sekundarna meta za Izrael. Primarna je teokratsko revolucionarno krilo njegovog političkog i bezbednosnog sistema. Srednjovekovno-moderni Iran funkcioniše kroz dvojstvo – dvojni politički sistem (teokratski i demokratski činioci), dvojni bezbednosni sistem (revolucionarna garda i regularna armija). Izrael cilja teokratske i revolucionarne elemente pomenutih dihotomija. Nemoguće je znati da li je plan Izraela momentalno zbacivanje iranskog režima ili degradiranje njegovih kapaciteta do te mere da posle završetka rata on liči na sopstvenu senku, kao što je Izrael uradio sa Hezbolahom i Hamasom, ali je jasno da je nuklearni diskurs bio samo način da se Amerika uvede u rat.
Trampov ultimatum
Izrael je punim napadom na Iran prešao Rubikon i Trampovu administraciju doveo pred svršen čin. Iako su zvaničnici SAD uveravali svetsku javnost da nisu znali za napad, već su isplivali medijski izveštaji kako su Sjedinjene Države, pre nego što su bombe počele da padaju, upozorile svoje partnere na Bliskom istoku da eskalacija sukoba sledi. Dovoljno je indikatora da je Trampova administracija znala za izraelsku akciju, ali je nije sprečila, što znači da ju je dopustila prećutno ili ne.
Američka invazija na Irak, bez iskrenog utemeljenja, prouzrokovala je novi talas islamizma na Bliskom istoku
Ono što je Tramp dokazao svojim postupcima jeste da je neprestano u potrazi za slavom i priznanjima, ali da izbegava rizik. Otuda je verovatno da je dopustio Izraelu da izvede napad na Iran, ali i da Netanijahu snosi svu odgovornost za mogući neuspeh. Nakon što je Izrael preuzeo kontrolu nad iranskim nebom, šanse za direktno Trampovo učešće u vojnim dejstvima su porasle, upravo zato što se rizik akcije iz vazduha snizio. Međutim, Tramp se pribojavao scenarija nepopularnog dugoročnog rata sa Iranom, koji će možda u nekom trenutku zahtevati i upotrebu vojnika na zemlji.
Stoga je Tramp pružio Iranu diplomatski izlazak, da se odrekne nuklearnog programa kroz sporazum. Američki predsednik je Iranu predočio ultimatum da: u potpunosti zaustavi obogaćivanje uranijuma na svojoj teritoriji, u potpunosti rasformira sve kapacitete za dalji razvoj vojnog nuklearnog programa, ukloni zalihe već obogaćenog uranijuma od koga može da napravi takozvanu „prljavu“ bombu, zaustavi program razvoja balističkih raketa, te da prestane da pruža podršku svojim oslabljenim proksijima.
Teško je bilo poverovati da će iranski režim prihvatiti ovako ponižavajuće uslove predaje. Iran je odbio direktne pregovore sa SAD, a nije se saglasio ni sa evropskim silama koje su nudile slamku spasa. Američki strateški stelt bombarderi već su bili spremni da izvedu napad, dok su tri udarne grupe nosača aviona okruživale Iran. Tim činom su SAD ušle u treći zalivski rat i novi pokušaj prestrojavanja Bliskog istoka.
