Sezona 2024/2025. Beogradske filharmonije definisana je sloganom Do poslednjeg takta – više od dvadeset odlično osmišljenih i prezentovanih programa, kontinuirano veliki odziv publike. Završnica je vanserijska: nakon gostovanja Gidona Kremera koji se filharmoničarima pridružio 23. maja, usledila su još dva koncerta za pamćenje.
Iza naslova Na sunčanoj strani, stoje dela nastala tokom Staljinove epohe: Hačaturjanov Klavirski koncert op. 38 u Des-duru i Prokofjevljeva Simfonija br. 5 op.100 u Be-duru. Reč je o partiturama čiji ambijenti izvesno sugerišu kako i u sumornoj opštoj društvenoj klimi (makar povremeno) treba naći razloge za entuzijazam i sunčanu stranu kao supstancijalno načelo. Žan-Pol Gasparjan mladi je francuski pijanista jermenskog porekla. Poslednjih par godina posvećen je proučavanju muzičke umetnosti svojih etničkih korena (šesti umetnikov album, Origins, objavljen septembra prošle godine, svedoči o tome). Hačaturjanov koncert pod njegovim prstima, očekivano, dobija snažnu emociju, osobito u trećem stavu u kome su odjeci muzike Zakavkazja najočitiji. Gasparjanov ton je obao i moćan, mada nikada agresivan, niti odveć sentimentalan; on poseduje rafiniranu sviračku intuiciju, pridobija slušaoca čineći to bez spoljnih efekata, kroz nedvosmislen, klasičan i čist interpretativni iskaz, u besprekorno vođenom razgovoru s orkestrom i dirigentom Rajskinom.
Prokofjev je naglašavao da je Peta simfonija kulminacija jednog obimnog perioda njegovog delovanja, uz to i „himna slobodnom i srećnom čoveku“, te „veličini ljudske duše“. Opet, sunčana strana ne bi bila toliko uverljiva da u simfoniju nisu ugrađeni i ambijenti koji ukazuju na drugačije doživljaje autorove stvarnosti – na patnju, neizvesnost… Na navedenim elementima detaljno rade filharmoničari i Danijel Rajskin, insistiraju podjednako na ukupnom zvuku i partikularnim bojama (moramo da podvučemo da Beogradska filharmonija doista ima odlične soliste!), na približavanju komplikovanih Prokofjevljevih (semantičkih) tkanja slušaocu.
Zatvaranje koncertne sezone Beogradske filharmonije proteklo je u znaku gostovanja Emanuela Paija, verovatno najvećeg flautiste našeg doba. Ogromno interesovanje publike, ali i najavljeno renoviranje Kolarčeve zadužbine odveli su filharmoničare u MTS dvoranu u kojoj su ponovo nastupili posle više od tri decenije (kada je, podsetimo, nosila ime Dom sindikata). Pod palicom dirigenta Morica Gnana najpre su prezentovana koncertantna dela za flautu i orkestar. Buzonijev Divertimento op. 52 ozbiljan je izazov za solistu koji nema „zaklon“ u orkestru, već je neprekidno u centru zbivanja. Pai iskazuje mnogo šarma, savršenu kontrolu tona. Blistavo izvodi bezbrojne pasaže, skokove, ornamente… U liričnom srednjem delu Divertimenta postiže gotovo vokalni karakter, zvuk njegove flaute nalik je muziciranju lepog ženskog glasa. Koncert za flautu i orkestar Mark-Andrea Dalbavija nastao je 2005. kao porudžbina Berlinske filharmonije i posvećen je upravo Emanuelu Paiju. Koncipiran je u tri attacca stava i odražava autorove afinitete u smislu istraživanja tembrova, pokreta i zvučnih prostora, situiran između proširene tonalnosti i atonalnosti, uz čestu upotrebu mikrotonova i klastera. Flauta jeste integrisana u orkestarsko tkivo, ali su odnosi postavljeni tako da uvek bude čujna, a razgovor s ansamblom fluidan. Solistička deonica je izrazito virtuozna, Pai demonstrira nenadmašnu interpretativnu elokvenciju, punoću tona u svim registrima: doslovno apsorbuje muzički tekst i postavlja ga kao organski produžetak sopstvenog tela/disanja. Oduševljenje prenosi na orkestar.
U drugom delu programa interpretirana je Bruknerova Simfonija br. 4 u Es-duru, Romantična, kako ju je svojevremeno odredio sam autor: nemali zadatak, imajući u vidu složenu arhitektoniku, latentni narativ koji prožima dobar deo partiture. Moric Gnan poseduje podjednako i tehničku preciznost i izražajnost, podstiče orkestar da uroni u delo i predoči slušaocu bogate zvučne pejzaže, duhovnost autorove misli. Izvanredno su građena tempa (naročito su uspela fina pomeranja koja prate prirodan puls Bruknerove fraze), dinamičke fleksije i rasponi, fizionomije stavova. Posebno bismo istakli kapacitete dirigenta i orkestra da održe usredsređenost do poslednjeg takta, što se čini veoma zahtevnim u Finalu, gde treba ponuditi daleko više od formalnog zaključka. Filharmoničari i Gnan su u tome uspeli.
