Dan nakon što su američki mediji saopštili da je napad izraelskih snaga na nuklearna postrojenja Irana „neizbežan“, rakete su u prvim satima prošlog petka pogodile vojne baze širom centralnoazijske države, dve lokacije za koje se veruje da pod zemljom kriju baze za skladištenje raketa, kao i Natans, postrojenje za preradu i obogaćivanje uranijuma koje je oko dve stotine kilometara udaljeno od glavnog grada Teherana. Udari su se nastavili i na gasna i naftna postrojenja, kompleks Ministarstva odbrane, državnu televiziju, a do zaključenja ovog broja Radara u napadima je ubijeno više od 220 žitelja Irana, prema tamošnjim zvaničnim statistikama.
Ne samo da su poslednji napadi na Iran mnogo ozbiljniji od onih koje je Izrael sproveo u oktobru prošle godine – štaviše, ozbiljnijih nije bilo još od iransko-iračkog rata osamdesetih godina prošlog veka – nego se čini i da je zvanični Tel Aviv nad svojim najvećim regionalnim neprijateljem prvi put primenio „dahija doktrinu“, nalik onoj iz recentnih napada na Hezbolah, prema kojoj je dozvoljeno uništiti urbano naselje ako je cena ubistvo važnog pojedinca u njemu. Tako je u septembru u Bejrutu ubijen lider libanske organizacije Hasan Nasralah, a sada su sa zemljom sravnjene pojedine zgrade u Teheranu. Živote su izgubili komandant Revolucionarne garde Irana Hosein Salami i načelnik glavnog štaba iranske vojske Mohamad Bageri, ali i brojni civili. Ubijeno je i šestoro visoko pozicioniranih naučnika iz oblasti nuklearne fizike i pratećih disciplina, uključujući i glavnog pregovarača o nuklearnom programu, što ide u prilog glasinama da je Mosad uspešno infiltrirao svoje ljude u iranske bezbednosne strukture tokom prethodnih meseci.
Izraelski mediji javili su da je Iran ka Izraelu tokom petka poslao oko stotinu dronova, koji su oboreni pre no što su stigli na odredište. Do zaključenja ovog broja, poletele su i letele brojne balističke rakete, a neke od njih probušile su „gvozdenu kupolu“ koja čuva Izrael. Život su u Izraelu do utorka po podne izgubile 24 osobe.
Diplomatija i naoružanje
Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp isprva je saopštio da je bio upoznat s operacijom „Uspon lava“ (Rising lion) premijera Benjamina Netanijahua, koji još od devedesetih govori o uništavanju iranskih nuklearnih kapaciteta, ali da su sprovedeni bez pomoći Amerike, što je potcrtao i državni sekretar Marko Rubio. Malko kasnije, ušlo se u procese mućenja vode, pa je Tramp rekao da je „Iranu bio dao šezdeset dana“ za sklapanje dogovora o njegovom nuklearnom programu, a da je napad Izraela usledio 61. dana od ponude. Šesta runda razgovora trebalo je da se održi 15. juna, uz posredovanje Omana, ali se očekivano od diplomatije odustalo.
Nevolja je, naravno, u tome što su SAD i Iran još 2015. godine potpisali predmetni sporazum, koji je zvaničnom Teheranu dao znatne ekonomske olakšice, u zamenu za smanjenje i posledično obustavljanje nuklearnog programa koji se od 2003. godine, po proceni stručne javnosti – uključujući i američku – ne sprovodi zarad pravljenja oružja. Pa opet, činjenica je da je iranski režim prethodnih godina, nakon što je Tramp jednostrano povukao Ameriku iz tog dogovora, posve očekivano nastavio tamo gde je bio tri godine ranije, ne naročito uzdrman ekonomskim problemima koji su usledili. Trenutno se vodi kao threshold nuclear state, ili „zemlja na pragu nuklearnog naoružanja“.
Evropske potpisnice sporazuma, Francuska, Nemačka i Velika Britanija, moći će u oktobru 2025. da ponovo uvedu sankcije Iranu ukoliko procene da će to smanjiti tamošnju rešenost da se nuklearno naoružanje zapravo pravi. S druge strane, Tramp sada žanje posledice svoje odluke iz 2015. godine. Ono u šta nije ubedio Iran tokom pregovora, sada će morati da uradi preko dejstava izraelske vojske, iako mu to izvesno neće uspeti pukim vazdušnim udarima.
Ono što Tramp traži od Irana već je dogovoreno 2015, tri godine pre no što će Tramp jednostrano iz tog dogovora istupiti. Sada želi da diplomatijom stvari vrati na period od pre deset godina. Netanijahu želi isto, samo ratom
Ali tu problemi za predsednika Amerike tek počinju. Ako uistinu želi da Iran učini nuklearno impotentnim, Netanijahu je taj koji ne želi samo da oslabi režim svog takmaca, već i da ga uništi. Nije zalud kuloarisao po Beloj kući, dogovarajući se s Majkom Volcom, bivšim savetnikom za nacionalnu bezbednost i velikim zagovornikom totalnog rata s Iranom, iza Trampovih leđa. Uostalom, u televizijskom obraćanju pozvao je narod Irana da se digne na pobunu, a Izrael će ih, obećao je, povesti za ruku, u slobodu. Možda kao građane Zapadne obale, koje je izraelska vojska tokom halabuke stavila pod potpunu blokadu, ujedno onemogućivši protok interneta u Pojasu Gaze.
Da je napad bio dugo najavljivan zvaničnom Vašingtonu potvrđuju i naređenja o evakuaciji neesencijalnom diplomatskom osoblju SAD u regionu koja su stizala u danima koji su prethodili napadu.
Sukob osovina
Cinik bi rekao da je izraelsko-američka osovina, s jednakom uključenošću svih aktera ili bez nje, jednim udarcem ostvarila više ciljeva. S jedne strane, Izrael je iskoristio period nemoći Irana, koji svoju protivvazdušnu odbranu nije zanovio u poslednjih devet meseci, i uspešno ga napao. S druge, ogolio je dublju nesposobnost zvaničnog Teherana da održi „osovinu otpora“, neformalnu mrežu organizacija koja je funkcionisala pod njegovim pokroviteljstvom (Hamas, Hezbolah i Huti, pre svega), koliko god vrhovni vođa Irana ajatolah Ali Hamnei govorio o „gorkoj sudbini“ koja čeka Izrael. Uzgred, Hamneijev kompleks, baš kao i predsednički, pogođeni su u vazdušnim udarima.
Iako se iranski kontranapad odvija s relativnim uspehom, mala je šansa da će moći da se odvija dugoročno. Ipak, još je manja mogućnost da iranski režim ćutke isprati vazdušne desante na svoje područje, ako ni zbog čega drugog, onda da bi svojoj, prilično podeljenoj, ali ne naročito polarizovanoj javnosti, poručio da je sposoban za samoodbranu.
Iako se iranski kontranapad odvija relativno uspešno, mala je šansa da će moći da se odvija dugoročno. Ipak, još je manja mogućnost da iranski režim ćutke isprati vazdušne desante na svoje područje
S treće strane, pregovori Amerike i Irana o nuklearnom programu centralnoazijske zemlje možda jesu trenutno onemogućeni, ali je napad jednoj strani poslao jasan signal da će u trenutnoj postavci morati da od njega odustane, iako Iran i dalje tvrdi da atomsku energiju planira da koristi samo u mirnodopske svrhe. Nije zalud, uostalom, Tramp još u četvrtak rekao da bi „voleo da izbegne sukob“, te da bi izraelska intervencija mogla da „upropasti pregovore koji su blizu zaključka“, ali da „jedna strana jednostavno ne želi da nam da ono što od nje tražimo“.
Opasne igre
Inače, Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) nedavno je zvanično objavila da je Teheran prekršio poštovanje svojih obaveza o nuklearnoj proliferaciji, prvi put u dvadeset godina. I, dok Agencija tvrdi da bi takvo naoružanje u rukama Irana – koje i dalje zvanično ne postoji – moglo da dovede i posledično opremi i druge zemlje Bliskog istoka, ni ona ne gleda blagonaklono na Netanijahuov potez. Ne samo zato što je Iran prijavio slučaj curenja opasnih materija, doduše bez većih posledica, već i zato što nenuklearno ratovanje s ciljem uništenja nuklearnog naoružanja – iako ono, valja ponoviti, ne postoji – generalno ne zvuči kao dobra ideja.
Izrael, pak, tvrdi da bi nastavak razvijanja iranskog nuklearnog programa ugrozio njegov opstanak, te da je delovao u samoodbrani, iako se napad na njega po sebi nije desio. Zaista, neko bi mogao da zaključi da Bibi pokreće sukobe kako bi ih sprečio. Ili, kako je to urečio neko po bespućima društvenih mreža, „Izrael napada Iran da Iran ne bi imao oružje koje Izrael već ima“, a uz to nije obavezan da prima inspektorate iz IAEA, budući da nije potpisnik Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja. Za razliku od Irana.
Izraelski premijer tvrdi da vodi rat kako bi postigao mir. Neko je na internetu već primetio da „Izrael napada Iran kako Iran ne bi imao oružje koje Izrael već poseduje“
S obzirom na veoma eksplozivnu atmosferu u regionu, teško je ne pomisliti da je upravo nuklearni program jedina zaštita koji Iran ima u potencijalnom sukobu sa zvaničnim Tel Avivom i, posledično, Sjedinjenim Državama. Dovoljno je videti primer Libije, koja se 2003. odrekla svog, doduše vrlo svedenog, nuklearnog programa, osam godina pre krvavog građanskog rata i potonjeg pada Gadafijevog režima.
Mogućnost regionalnog sukoba
Očekivano, usledio je i diplomatski pingpong saopštenjima. Premijer Velike Britanije Kir Starmer predvidljivo je pozvao na uzdržanost, uz tvrdnju da „Izrael ima pravo da se brani“. Tercirali su mu predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Francuske Emanuel Makron, između ostalih. Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin održao je zasebne telefonske razgovore s Netanijahuom, odnosno iranskim predsednikom Masudom Pezeškijanom. Nije bio mnogo maštovitiji od prethodnika – prvom je ukazao na neophodnost povratka za pregovarački sto, a potonjem je iskazao nadu u mirno rešenje spora o nuklearnom programu Irana. Predstavnici Kine kandidovali su sebe za posredničku ulogu u potencijalnim pregovorima, s tim što su nešto jasnije od drugih osudili napad na Iran i njegov suverenitet i teritorijalni integritet.
Teško je ne pomisliti da je nuklearni program jedina zaštita koju Iran ima u potencijalnom sukobu s Izraelom i, posledično, SAD. Dovoljno je setiti se Libije
Još u oktobru prošle godine govorilo se o mogućnosti da frontalni sukob Irana i Izraela – koje fizički razdvajaju Jordan, Sirija, Irak i Kuvajt – izazove šire regionalne tenzije. Nije da je prolivene krvi manjkalo – stravični, višemesečni masakr nad stanovništvom Gaze dovoljno je svedočanstvo, ali bez problema nije prošao ni Liban, pa ni Sirija, gde je režim Bašara al Asada slomljen pod teretom turske regionalne nadmoći – ali celokupnoj svetskoj javnosti sve vreme je jasno da prostora za pogoršanje situacije i te kako ima.
Ako do njega dođe, Iran raspolaže s oko deset milijardi dolara vojnog budžeta, dok Izrael raspolaže s 2,7 puta više sredstava. Iran ima više aktivnog vojnog osoblja (610.000 spram 169.500), ali Izrael ima više rezervista. Tamo gde Iran beleži brojčanu nadmoć nad Izraelom u vojnoj opremi, zvanični Tel Aviv nadoknađuje zaostatak u tehničko-tehnološkoj superiornosti. Mada, već je jasno da potencijalni sukob neće biti vođen po rovovima, nego među oblacima. Uz malo sreće, ne onim od nuklearnih eksplozija.
Pa ipak, iskustvo pokazuje da u kompleksnom geopolitičkom i geostrateškom igrokazu i malo iskliznuće može da proizvede nesrazmerno velike posledice. Recimo, ako u razmeni projektila nastrada deo neke od drugih država, možda Jordana, koji, potpomogut američkim finansijama, pokušava da već neko vreme odigra ulogu malog regionalnog regulatora, ili Iraka, retkog donekle uspešnog primera zapadnjačke intervencije na Bliskom istoku, koja je svejedno uzrokovala ogromna razaranja i mnogobrojne smrti.
Moguće je i da u razmeni projektila nastrada neka od američkih vojnih baza ili osoblje s američkim pasošem, što jurodivi Tramp sigurno neće propustiti da kazni, koliko god svom biračkom telu prethodno obećavao da neće započinjati nove ratove, ni na Bliskom istoku, ni drugde. Zna on vrlo dobro da je drugi predsednički mandat osvojio upravo jašući na narativu o kraju američkog spoljnopolitičkog intervencionizma, ali je svestan i da njegovi brojni politički intimusi – poput Volca, sada ambasadora u Ujedinjenim nacijama – smatraju da se moć najbolje pokazuje udarcima.
Moguće je i da nastrada neka od američkih vojnih baza ili osoblje s američkim pasošem, što jurodivi Tramp neće propustiti da kazni, koliko god svom biračkom telu obećavao da neće započinjati nove ratove
U oba ova slučaja, reakcija zvaničnog Vašingtona biće sasvim izvesna, a na nju možda računa i Iran, uzdajući se u drugu mogućnost – naime, da će neko u Beloj kući ili Pentagonu Izraelu stati na rep.
Takav ishod radovao bi i zalivske zemlje, koje su period Bajdenove administracije iskoristile za otopljenje odnosa s Teheranom. Ne zato što ga vole, već zato što su svesne da bi ih promena tamošnjeg režima skupo koštala, a da Amerika u celom regionu Bliskog istoka ipak ima samo jednog miljenika.
