Posle šest meseci intenzivnih protesta, Vučićevom režimu polako ponestaje stolica za sedenje. Nakon što je Tramp odbio lični sastanak sa njim, a šefica evropske diplomatije Kaja Kalas poručila da EU od Srbije očekuje isto što i demonstranti, Vučić nije imao druge nego da napravi zaokret ka Moskvi. Otputovao je na paradu 9. maja, gde je dobio počasno mesto u zapećku dvorske sale Kremlja, ali je makar primljen i nije bio kritikovan, što se za ophođenje Amerikanaca i Evropljana prema njemu ne može reći.
Ruska idila, međutim, kratko je trajala, samo mesec i po. Od 16. aprila, kada je ruski FSB podržao režimske tvrdnje da zvučno oružje 15. marta nije rasteralo oko 300.000 mirnih demonstranata u Beogradu, do 28. maja, kada je ruska Spoljna obaveštajna služba u Vučića uperila prst, optužujući Srbiju za slanje „stotine hiljada“ granata Ukrajini. Ova prava mala drama odvijala se dok je u pozadini Srbija vodila pregovore sa Rusijom o novom ugovoru za nabavku ruskog prirodnog gasa.
Burazerska privatizacija NIS-a
Do potpisivanja novog dugoročnog ugovora, ipak, nije došlo. Rusija je pristala samo da 23. maja kratkoročno, na samo četiri meseca, produži stari. Posmatrajući tu hronologiju događaja od 15. aprila do 28. maja, može se zaključiti da je Vučićeva Srbija sada zarobljena između surove nezainteresovanosti Trampa, birokratske kritike EU i ruske gasne ucene. Slobodoljubive građane bi trebalo da zabrine to što se domaći režim okrenuo ruskom totalitarizmu za pomoć, naročito imajući u vidu da je upravo Vučićeva strategija bila da do krajnjih granica odlaže infrastrukturno povezivanje Srbije sa Bugarskom i Rumunijom, kao jedinim putem za diversifikaciju izvora gasa.
290 evra
ili 70 dolara manje od tržišne cene Srbija će plaćati za 1.000 kubika ruskog gasa. Pre tri godine istu količinu plaćala je 270 dolara, kad je tržišna cena bila od 1.200 do 1.400 dolara
Zavisnost Srbije od ruskog gasa nasledstvo je ne samo Hladnog rata, već i onih koji su privatizovali NIS kroz burazerski dogovor sa Kremljom, što je bilo i u skladu sa tadašnjom strategijom Nemačke, čija je industrija parazitirala na jeftinom ruskom gasu. U poslednjoj predratnoj 2021, EU je od Rusije nabavljala 45 odsto gasa, dok je Srbija 89 procenata godišnjih potreba od oko tri milijarde kubnih metara kupovala od ruskog Gasproma. Do 2024. Srbija je mogla smanjiti zavisnost od ruskog gasa na oko 80 odsto, mada podaci o količinama uvezenog tečnog gasa nisu dostupni.
Gasovod Turski tok, u funkciji od 2020, godišnje doprema na Balkan 12 milijardi kubika, od čega Srbija dobija dve milijarde, a naplaćuje tranzit za 3,5 milijardi kubnih metara do Mađarske. Ruski strateški prelazak na Turski tok zaobišao je Ukrajinu, ali je i učvrstio zavisnost Beograda od Moskve. Smanjene isporuke Gasproma u 2022. za više od 80 odsto, izazvale su najgoru energetsku krizu u Evropi od 1973, dok je neutralnost Srbiji obezbedila nastavak stabilnog snabdevanja, po cenu političke poslušnosti.
I gas ispod cene ima svoju cenu
Svaki ugovor o gasu koji je Srbija potpisala sa Rusijom sadržao je određene političke obaveze Beograda prema Moskvi. Sporazum iz 2008, povezan sa prodajom 51 odsto Naftne industrije Srbije Gasprom njeftu, udario je temelje zavisnosti od Rusije. Tada je Rusija dobila većinski vlasnički udeo i nad skladištem gasa u Banatskom Dvoru, što znači da Srbija nema kontrolu ni nad sopstvenim rezervama gasa.
Od 2012. do 2021, Gasprom eksport i Jugorosgas pokrivali su sve potrebe za prirodnim gasom Srbije. Šestomesečni aneks iz januara 2022. vrednovao je gas koji je Srbija kupovala na 270 dolara za 1.000 kubnih metara, znatno ispod evropskih 700-1.000 dolara na TTF habu. U maju 2022, trogodišnji ugovor obezbedio je Srbiji 2,2 milijarde kubnih metara gasa po ceni od 300 do 420 dolara, ispod tadašnjih cena, koje su se kretale u rasponu od 1.200 do 1.400 dolara.
Aktuelna vlast u Srbiji je zarobljena između surove nezainteresovanosti Trampa, birokratske kritike EU i ruske gasne ucene. Pri tome je nemoguće izgraditi demokratiju u Srbiji u uslovima ekonomsko-resursne zavisnosti od imperijalne Moskve
Ovaj ugovor, koji je istekao 31. maja ove godine, a produžen je četvoromesečnim aneksom do kraja septembra, isporučujući šest miliona kubnih metara dnevno po ceni od 290 evra za 1.000 kubnih metara, što je 25 odsto ispod tržišnih cena od 360 evra. Zabeleženi popusti za cenu gasa koje Rusija rezerviše za režime bliske Kremlju, omogućili su aktuelnoj srpskoj vlasti da po preferencijalnim uslovima privuče zapadni investicioni kapital i tako sa obe strane, i sa Istoka i sa Zapada, učvrstili Vučićev hibridni režim sve do poslednjeg protestnog talasa.
Kraj balansiranja
Vučićeva strategija iskorišćavanja Rusije i Zapada za opstanak na vlasti krenula je da se ruši u trenutku kada je Moskva izašla iz okvira posthladnoratovskog sistema međunarodnih odnosa i upustila se u avanturu preraspodele moći u Evropi. Trajanje ugovora sa Rusijom od četiri meseca svedoči o tome da Kremlj sada želi da od Vučića napravi poslušnog igrača na Balkanu, nakon neuspešnog preuzimanja vlasti u Rumuniji i Moldaviji. Domaći režim to nije u stanju da ispuni, budući da, u trgovinskom smislu, gotovo u potpunosti zavisi od saradnje sa Evropom. Godine oportunističkog balansiranja okončane su ruskim ekspanzionizmom i padom nadstrešnice, koji je predstavljao simbolički pad Vučićevog kroni kapitalizma.
Strategija EU cilja na potpunu eliminaciju uvoza ruskog gasa do 2027. i dosad je, nabavkama tečnog gasa iz SAD, Katara, Norveške i Azerbejdžana, uspela da smanji udeo ruskog gasa na svom tržištu sa 45 na osam odsto. Investicije od 10 milijardi evra u terminale za tečni gas (Aleksandropolis u Grčkoj, Krk u Hrvatskoj) i interkonektore (IGB između Grčke i Bugarske, BRUA između Rumunije i Bugarske) uspostavljaju „vertikalni gasni koridor“ na Balkanu, kojim se obezbeđuje 10 milijardi kubnih metara neruskog gasa. Zavisnost Srbije od ruskog gasa je u suprotnosti sa tim ciljevima EU, a Rusija u svakom trenutku može prekinuti isporuku gasa ako prestane da joj se dopada politika Beograda. Kremlj je tako postupao svuda, od Moldavije do Nemačke.
Veći oslonac na susede
Kako bi izašla iz zamke koju je režim sam pripremio sopstvenoj zemlji, Srbija mora da poveća uvoz gasa iz Azerbejdžana na 1,2 milijarde kubnih metara, obezbedi milijardu kubnih metara tečnog gasa preko Grčke, iskoristi rumunski izvoz, proširi gasna skladišta i uskladi se sa politikom gasne demonopolizacije koju predvodi EU. U suprotnom rizikuje da ostane jedina država na Balkanu koju Rusija može da ucenjuje. Ovo nije samo ekonomsko pitanje, jer je Rusija ostala usamljeni saveznik hibridnog režima u Srbiji u toku masovne građanske pobune. Nemoguće je izgraditi demokratiju u Srbiji u uslovima ekonomsko-resursne zavisnosti od imperijalne Moskve.
Ruska idila kratko je trajala. Od 16. aprila, kada je ruski FSB podržao režimske tvrdnje da 15. marta nije upotrebljeno zvučno oružje, do 28. maja, kada je ruska Spoljna obaveštajna služba u Vučića uperila prst, optužujući Srbiju za slanje „stotine hiljada“ granata Ukrajini
Nakon što je Rusija započela otvoreni rat sa Ukrajinom, završavajući proksi fazu koja je trajala od 2014. do 2022, Srbija je bila primorana da ubrza procese infrastrukturnog povezivanja sa istočnobalkanskim susedima. U decembru 2023. završena je izgradnja interkonektora Srbija-Bugarska. U septembru 2024. naša zemlja potpisala je ugovor sa azerbejdžanskom državnom naftnom kompanijom SOKAR, koji obezbeđuje 400 miliona kubnih metara gasa godišnje. Uz to, godišnje može kupiti i 300 miliona kubnih metara tečnog prirodnog gasa iz grčkog terminala Aleksandropolis, ali visoki troškovi smanjuju isplativost ove rute.
Planirani interkonektori sa Rumunijom (povezujući Mokrin sa gasovodom BRUA) i Severnom Makedonijom, predviđeni su za 2027. i mogli bi omogućiti proširene nabavke azerbejdžanskog i tečnog gasa iz drugih izvora, ali njihovi kapaciteti, bez daljeg proširenja, ne mogu zameniti ruske isporuke. Susedne zemlje mnogo su više odmakle na putu diversifikacije izvora gasa. Bugarska crpi 50 odsto svojih potreba od 3,4 milijarde kubnih metara iz neruskih izvora. Rumunija uvozi samo 15 procenata gasa iz Rusije, mada ima pozamašnu domaću proizvodnju koja zadovoljava većinu potreba. Hrvatska pokriva 80 odsto svojih potreba kroz terminal tečnog gasa na ostrvu Krk. Čak je i Mađarska, uprkos dobrim odnosima Viktora Orbana i Putina, smanjila udeo ruskog gasa na 60 odsto.
Planirani interkonektori sa Rumunijom i Severnom Makedonijom, predviđeni su za 2027. i mogli bi omogućiti proširene nabavke azerbejdžanskog i tečnog gasa iz drugih izvora, ali njihovi kapaciteti, bez daljeg proširenja, ne mogu zameniti ruske isporuke. Susedne zemlje mnogo su više odmakle na putu diversifikacije izvora gasa
Budući da je gasna politika stvar dugoročne strategije, a da su u Srbiji sve glasniji zahtevi da se raspišu vanredni parlamentarni izbori, trebalo bi obratiti pažnju i na problem koji je Vučićev režim namerno zaobilazio godinama, želeći da obezbedi podršku Rusije sopstvenom opstanku na vlasti.
