Povratak Injiga Ramiresa de Aroa u Beograd, gde je do pre deset godina bio otpravnik poslova u ambasadi Španije a onda je tu i okončao svoju diplomatsku karijeru, bilo je više nego emotivno. S jedne strane, kako nam je sam priznao, oseća se kao da se vratio kući. S druge, primećuje veće bogatstvo, jer kako kaže vidi se da ima više novca i da „biznis cveta“. Konačno, u Madlenianumu je prošle nedelje premijerno izveden njegov komad Tvoje tajno oružje protiv neukrotivog celulita kojim nastavlja da provocira kao pisac i umetnik.
A zapravo je njegova biografija još šira. Sem diplomatije i pisanja, Ramires de Aro bavio se i glumom, poslednjih godina radio je za Unesko u Parizu, a poznat je po britkom jeziku i po konstantnom kritikovanju velikih aktera političko-društvene scene. Tako je bilo i ovog puta, prilikom našeg susreta. Kroz širok osmeh i nonšalanciju, prošli smo ovu našu zbilju, ali i kroz predstavu koja je toliko provokativna, kako kaže, da gledalac poželi da ubije i pisca i glumca i osobu koja sedi do njega u pozorištu.
Već deset godina ne živite u Beogradu, ali da li pratite situaciju šta se ovde dešava i kako vam sada, prilikom novog dolaska, izgleda ovdašnja svakodnevica, posebno iz političkog ugla?
Nisam toliko dobro informisan kao ranije. Pre deset godina sam sebe mogao da nazovem stručnjakom za dešavanja u Srbiji, ali danas to više nisam. Međutim, očigledno je da se u Srbiji danas dešava ono što se dešava i u mnogim drugim zemljama, uključujući i Španiju. Svuda sede mnogo inteligentni predsednici, poput Pedra Sančesa ili Aleksandra Vučića, čiji je jedini cilj, kako politički tako i u svakom drugom domenu, da ostanu na vlasti. I odmah da vam kažem da će biti veoma teško, kako nama Špancima tako i vama u Srbiji, da skinete svoje čelnike s vlasti, jer su jako dobro izučili šta treba da urade kako bi vlast što duže zadržali. Naravno, mnogi koriste model Vladimira Putina. Jer glavna vodilja lidera danas jeste da samo što duže vladaju. Takvi političari nisu usmereni na opštu politiku, na narod. Njihov jedini cilj jeste da stvore svoje klijente, mušterije, odnosno glasače koji će na izborima glasati za njih.
I odmah da vam kažem da će biti veoma teško, kako nama Špancima tako i vama u Srbiji, da skinete svoje čelnike s vlasti, jer su jako dobro izučili šta treba da urade kako bi vlast što duže zadržali. Naravno, mnogi koriste model Vladimira Putina
Kako onda vi, kao pisac, vidite kretanje sveta s takvim politikama i političarima na vlasti?
Ovaj model je veoma raširen u svetu. Da se podsetimo samo crnogorske situacije. Imao sam prilike da upoznam predsednika Mila Đukanovića, i kasnije sam bio iznenađen što su Crnogorci našli načina da ga skinu s vlasti. To znači da ipak ima nade. Takođe, mislim da treba zakonom zabraniti bilo kom političaru u bilo kojoj zemlji da bude na vlasti duže od osam godina, zato što narod postaje sit istih političara, istih reči, istih diskursa i na kraju istih lica i koncepcija. Promena je neophodna, ali političari to ne žele. I upravo o tome govori moj komad. On u sebi ima tu poruku narodu da treba da se pobuni i da treba kritički da razmišlja. Ljudi moraju kritički da reaguju na sve što je vezano za vlast, bilo da je crkva ili bilo koja druga ideologija u pitanju. Moramo da se bunimo. Ne smemo dozvoliti da se sudbina naroda kroji prema idejama nacionalističkih simbola.
Da li je pobuna danas više uopšte moguća?
Ja sam odrastao u vreme Frankove diktature. On je umro kada sam imao 21 godinu, i nakon toga je došlo do uspona demokratije. Dve decenije smo imali slobodu izraza i slobodu u svakom smislu, a pobuna protiv vlasti funkcionisala je onda kad nešto ne bi odgovaralo. Ali poslednjih 15 godina, konzervativizam se vraća. Slobode je sve manje. Zato volim da kažem da je u Španiji danas prisutna nova inkvizicija, kao neka vrsta novog verskog pokreta, koji takođe ima svoj model, a kojeg čine anonimne tužbe i objavljivanje ličnih stvari. Tu vrstu autoritarizma primenjuju i Sančes u Španiji i Vučić kod vas. Ja kao pisac utičem i poručujem da se moramo buniti! Nikako ne smemo prihvatati ono što nam oni nameću. Ne smemo biti pasivni, već konstantno aktivni. Moramo se boriti protiv moćnika u svetu svim sredstvima. Daću jedan plastičan primer, u slučaju pape Franje. On je bio prijatelj diktature i islamizma. I onda je on, koji je nedavno umro, samo dve nedelje nakon smrti postao nekakav svetac. Na sve strane se o njemu pišu hvalospevi. Prosto u to ne mogu da poverujem. Prisetio bih se Artoa koji je za njega upotrebio termin „papa svinja“, jer je i on kroz svoje komično pisanje pokušavao da ukaže da se ne sme dozvoliti nikakvo nametanje mišljenja, izvrtanje činjenica, nikakva saglasnost sa moćnicima. I naravno, nikako se ne sme dozvoliti diktatura.
Pošto smo nekoliko puta spomenuli pobune, pretpostavljam da znate da su u Srbiji već preko pola godine protesti studenata i građana. Međutim, svet se načelno promenio poslednjih godina. Koliko je zapravo geopolitička promena uticala na to da pobune izgube svoj intenzitet?
Geopolitičku situaciju dosta dobro poznajem, jer sam pet godina radio za Unesko, a tamo imate na stolu sve zemlje sveta, u svakom trenutku. I tačno je to da je trenutno velika geopolitička promena sveta, kao što i sami primećujete. U ovom trenutku, u društvu preovladava pesimizam, da više ništa ne može da se uradi, da ni do kakve promene više ne može doći. I mnogi porede situaciju u svetu s tridesetim godinama prošlog veka. Ali s moje tačke gledišta, sve je pogrešno. Živimo u najboljem mogućem društvu. Mnogi nisu živeli nikada bolje nego danas i geopolitička slika se menja. Ali, pitanje je da li se menja nabolje ili nagore. Ja bih rekao da se menja nabolje, a ključna tačka u svemu tome je opstanak građanskog kritičkog duha. Naravno, Vučić, Sančes i njima slični ne žele građane, već žele ovce, pa da oni budu samo pastiri. U Španiji su svi ovce. Tamo postoje samo torovi i stada. Pitanje je da li je reč o desnom ili levom toru. A pastiri nam diktiraju šta treba da radimo.
Ali mi ne smemo dozvoliti da budemo ni u jednom toru. Ne smemo da budemo ovce, već da od ovaca postanemo vukovi. Moramo da izađemo iz torova, da se oslobodimo stega i da ne dozvolimo da budemo stado. I znate, kada bi sada došlo do građanskog rata u Španiji, mene bi streljao i levi i desni tor. Jer ja težim kritičkom mišljenju, slobodi i nezavisnosti. I to treba da bude opšta težnja u svetu, ali to moćnici ne žele. Jer bez torova, oni nemaju svoje glasače. Još jedan primer hoću da vam dam. Na jesen će biti objavljen moj novi roman, koji se zove Licemerje. A radnja se odigrava u Unesku. U tom romanu govorim o razlikama na svetskoj sceni, između politeista i monoteista. S jedne strane, politeisti su Kina i Indija, a monoteisti su Amerika, Rusija, islamske zemlje, hrišćanske zemlje, deo Latinske Amerike i tako dalje. I ja stvaram jednu novu geopolitičku sliku, koja je sasvim drugačija od postojeće, a koja je s druge strane mnogo pacifičnija. U njoj nema toliko ratova, iz prostog razloga što monoteisti veruju u svoju istinu, a zapravo imaju ubitačnu bombu u rukama i oni su pokretači nasilja. Za razliku od njih, politeisti znaju mnoge istine, i baš iz tog razloga moraju da prigovaraju.
A kako gledate na to da je baš u prvoj godini mandata Donalda Trampa izabran papa iz Amerike. Slučajnost ili ne?
Ne, ne postoji slučajnost kada je crkva u pitanju. Izbor pape nikakve veze nema sa slučajnošću, to je čista politička odluka. Sve što crkva radi jeste politička stvar. Crkva je zasnovana na delirijumu, na mahnitosti, na fikciji. I sve što rade jeste čista fikcija, i zato su tako blisko povezani s politikom. Naveo bih primer najveće ironije u istoriji, a to je da postoji ta ideja vekovima da pape bira Sveti duh! S druge strane, i katolici i pravoslavci imaju jednu osobu koja ih spaja, jedno imaginarno biće a to je Sveti Pavle, koji je od nule izmislio religiju sada staru preko 2.000 godina. Hrišćanstvo danas ima dve milijarde sledbenika, i to je najveći biznis u istoriji. Zamislite da imate toliko sledbenika u bilo čemu što izmislite. S druge strane, ništa novo nije izmišljeno. Sve to su poznati izumi – stoicizam je zasnovan na etici i obrnuto, jevanđelja u sebi sadrže platonizam, ničeg nema novog. Ali, postoje ta dva stuba koja su vezana za hrišćanstvo, a to je apstraktna istina vezana za veru, odnosno heterodoksija koja predstavlja Hrista i ortodoksija koja predstavlja crkvu. I imate primer da su danas u Španiji, svi katolici – i levica i desnica! A kad god se neko novi pojavi, uzima ulogu nekakvog spasitelja. A ti koji se stalno pojavljuju kao spasitelji, jako su dobro poznati i vašem predsedniku Vučiću.
Mislim da treba zakonom zabraniti bilo kom političaru u bilo kojoj zemlji da bude na vlasti duže od osam godina, zato što narod postaje sit istih političara, istih reči, istih diskursa i na kraju istih lica i koncepcija. Promena je neophodna, ali političari to ne žele
Koliko to treba da nas brine? Koliko će zveckanje nuklearnim oružjem postati naša svakodnevica?
Otkad postoji, nuklearno oružje jeste motiv za brigu, ali ne bih rekao da je ta briga realna. To oružje je toliko monstruozno, da ono samo u sebi sadrži vakcinu kao protivotrov. Svima je jasno da, ako jedan upotrebi nuklearno oružje, onda će i neko drugi to da učini i vrlo brzo će se onda sve završiti. Zato se niko ne usuđuje to da uradi. Morao bi taj neko da oseti totalni očaj. Tačno je to da imamo suicidalnih vođa, ali ne vidim da je u ovom trenutku neko toliko očajan da bi posegnuo za tim samoubilačkim sredstvom.
Nakon svega što smo sada ispričali, malo drugačije čitam naslov vašeg komadaTvoje tajno oružje protiv neukrotivog celulita. Mislio sam da je čista komedija, ali sada mi ipak deluje kao angažovana satira? Da li sam u pravu?
(smeh) U potpunosti je tako. Često idem u pozorište i često mi je dosadno u pozorištu. Sve je sporo, pisac vam nešto govori, obraća se putem glumaca… Sve je dosadno i pretvorilo se u neko religijsko pozorište 21. veka. Moja ideja je da okončam s takvim pozorištem i da pozovem na pobunu protiv takvog autoriteta autora, koji vas uči šta da radite, šta da osećate, kako da se ponašate… Samim tim i kako da glasate. Ne želim da sve bude servirano. Zato sam pisao komad protiv dosade, jer smatram da je najstarija konstanta u istoriji upravo dosada. Istorija čovečanstva je istorija dosade. I kad gledam oko sebe kako se ljudi ponašaju, želim da kontriram tome i da budemo aktivni, angažovani i spremni na pobunu. Zato moj komad u osnovi govori da treba uništiti pozorište. Ali istovremeno, pozorište je najlepša stvar koja nam se može desiti u vremenu u kome živimo.
Izbor novog pape nikakve veze nema sa slučajnošću, to je čista politička odluka. Crkva je zasnovana na delirijumu, na mahnitosti i na fikciji. I sve to što rade jeste čista fikcija, pa zato su tako blisko povezani s politikom
U radu ste dosta ironični, što crpite i iz realnosti ali i iz vašeg bekgraunda. Bili ste i glumac i pisac i diplomata i, na sve to, imate i aristokratsko poreklo. Da li je vaš rad kombinacija svega toga i prema čemu ste kritičniji?
Napisao sam pre nekoliko godina roman Zla krv. Taj roman je o pola veka moje porodice, o mom životu i o suđenju sa mojim rođenim bratom. Rođen sam u tradicionalnoj, aristokratskoj, konzervativnoj, katoličkoj porodici, gde se živelo mimo sveta, u jednom izmišljenom svetu, onako kako se živelo vekovima. I ja sam celog svog života težio da pobegnem od toga. Kada sam imao 14 godina, pobegao sam najpre iz katoličanstva i postao sam ateista. Čitav moj život predstavlja oslobađanje od stega autoriteta. To je postala moja suština. Pre 20 godina sam napisao komad Serem se na boga, i dobio sam 3.300 tužbi (smeh). Imao sam više tužbi nego publike! Među njima bila su naravno mnoga katolička udruženja. I zatim, četiri godine sam konstantno dobijao pretnje smrću, a to vam promeni život. Prvo osećate strah, onda prestanete u jednom momentu da osećate strah. Mislio sam – pa u redu, i ako me ubiju svi će umreti jednoga dana, ali ipak ćete čuti šta ja imam da kažem! Aristokratija i hrišćanstvo su dve suprotne stvari. Aristokratija u svom korenu sadrži reč aristoi, reč grčkog porekla, koja znači velika vrlina, vera u život, stvaranje i biće. A hrišćanstvo je suprotnost tome. Aristokrata što više voli, to više daje i teži ljubavi, dok hrišćanin teži mržnji prema životu, prema bogatstvu, prema seksu. Ideal hrišćanstva je siromaštvo. Velika tragedija u svemu tome jeste što aristokratija predstavlja robovanje tom konceptu. Trudim se da se vratim korenima, da moje aristokratsko poreklo dobije iskonsku formu. Da se stvara i voli život. Ne rezignacija i pomirenje, već baš naprotiv – život je pobuna i po meni je aristokratija upravo to! Odbijanje modela koji je u međuvremenu nastao i koji je po meni suprotnost u odnosu na ono što je prvobitno bio. To je ono što pokušavam da vratim.
Prevod sa španskog: Bojana Kovačević Petrović
