Nakon spektakularnog dočeka studenata i mirnog protesta u Beogradu, izjavili ste ponosno kako ste vi pobedili i sačuvali Srbiju. Tačno. Na karti sveta naša zemlja i dalje postoji. Ali – šta je s građanima? Dve trećine su protiv vas. Naše brojke ispumpavate, a vaše pumpate. Može vam se. Činite sve da ugušite studentske blokade, pa i da lažete. Samo da večno vladate.
Obojenu revoluciju o kojoj pričate – vi izvodite – spremni da Srbiju obojite krvlju. Ali, ne nasedamo na vaše provokacije. Želite da svet ubedite kako smo mi nasilni, a mi želimo da mirnim putem dođemo do pravde. Zato su vam propale unapred pripremljene zamke te istorijske martovske subote, zbog koje vam se plače. Priča se da ste imali nameru – da kad padne mrak ugasite svetla u gradu i da mrak još zamračite. Vaši plaćenici da bacaju kamenice sa krovova zgrada na glave građana. Batinaši da krenu iz raznih pravaca. I sve to da pojačate nedozvoljenim oružjem. Soničnim ili ne, ne zanima me. Bitno je da je svuda u svetu to oružje zabranjeno, a vi ste odlučili da ga primenite baš na nama, tog 15. marta uveče. Vi ili neko drugi? Međusobno popričajte. Dogovorite se. Pre nego što pred kamerama udarite laktom svog bliskog partnera, iskazujući bes zbog nečeg što slušate.
Sonično ili ne, ne zanima me. Bitno je da je svuda u svetu to oružje zabranjeno, a vi ste odlučili da ga primenite baš na nama, tog 15. marta uveče. Vi ili neko drugi? Međusobno popričajte. Dogovorite se. Pre nego što pred kamerama udarite laktom svog bliskog partnera, iskazujući bes zbog nečeg što slušate
Pogledajte i video-snimke vašeg omiljenog tabloida. U njihovoj redakciji, istaknuti član vaše stranke pominje zvučni top – uz ironičan osmeh, a iskeženi urednik tog tabloida i te televizije, peva pesmu duni vetre malo preko jetre, uz poskoke i ovacije, znajući da takva vrsta soničnog oružja može da izazove ozbiljne pretnje na zdravlje, pa i na jetru koju on veselo pominje, jer nije njegova. A kad je grunulo na nekoliko mesta u Kralja Milana, povikao je histerično – ceeepaj predsedniče, idemoooo, hohooooo, izveze ga Vule, bata Vule, hohoooo, oh!!! I sve to uz muzičku podlogu Žikinog kola i pokrete ruku kao da svira klavirsku harmoniku. U pozadini se čuo hor veselih žena koje su vikale – liga šampiona, liga šampiona… Graktale su kao čavke, imitirajući navijače. Sve to snimiše i sve to ode na društvene mreže. Oni su slavili, a vi ste, bata Vule, sve nas koji smo se zatekli u toj ulici, nazvali bednim lažovima. Da li je moguće!?
Bog niste, jer bog ne laže
Dok se vaš ministar policije ne dogovori sa sobom i sa vama, da li ima ili nema tog zvučnog topa ili nekog drugog soničnog oružja, da vam napomenem – na više mesta u Kralja Milana dogodilo se isto – padanje ljudi i stampedo. Naš performans!!! Tako rekoste voditeljki ružičaste televizije, koja je gledala u vas kao u boga. Bog niste, jer bog ne laže. Pogledajte klipove na društvenim mrežama iz te vaše omiljene tabloidne redakcije. Nisu nam potrebni nikakvi drugi dokazi, sem njihove objave. U svakoj normalnoj zemlji institucije bi već odradile svoj posao. Svaku njihovu reč bi izanalizirali, jer sve su rekli u veselju i zanosu, odajući vaše paklene planove. Ista ste škola. Isti razred. Isto odeljenje. I svi ste odlični ćaci. Položili ste ispit u prljavom zajedništvu i u podloj nameri. Ali su ispit položili i studenti u blokadi. I mirni građani, koji vam svojom pribranošću nisu dozvolili da 15. marta uveče sve bude gotovo kako ste vi najavili. Biće. Ali kad studenti odluče. Dotle, ništa unapred ne najavljujte, samo se blamirate. Umesto da složite uši i da ćutite, vi i dalje kevćete i građanima koji traže prelaznu vladu drsko poručujete – možete da uhvatite mačka za rep. Vrlo rado ćemo to učiniti. Ali kad mačka pojede miša. A taj miš ste vi – uvek kad zagusti.
Kad je grunulo na nekoliko mesta u Kralja Milana, vaš omiljeni vlasnik tabloida povikao je histerično – ceeepaj predsedniče, idemoooo, hohooooo, izveze ga Vule, bata Vule, hohoooo, oh!!! I sve to uz muzičku podlogu Žikinog kola i pokrete ruku kao da svira klavirsku harmoniku. U pozadini se čuo hor veselih žena koje su vikale – liga šampiona, liga šampiona…
Neću da opisujem ono što se ne da opisati kao doživljeno te večeri, u toj ulici. Citiraću reči dečaka, pa vi procenite da li je i to dete – notorni lažov. Sa ocem je bio kod Beograđanke za vreme ćutnje. Četiri minuta pre kraja, tišina je prekinuta. Svojim nedozvoljenim sredstvom mrtve ste još jednom ubili, a žive ste ugrozili. I decu i odrasle. Da imate trunku saosećanja, zaplakali biste na nešto što je izazvano vašom naredbom, a što je kod kuće kasnije nacrtano i izgovoreno – spontano, dečije, iskreno…
Evo, sigurno ste čuli da je bio neki zastrašujući zvuk.Eto, hoću da vam objasnim, nacrtao sam crtež gde smo bili. Evo, ovde sam bio – pokazuje rukom nacrtano. Pored nas je bila kanta, evo ovolika – širi ruke – a ja sam tati sedeo na patikama i igrao igrice za vreme te tišine. I ovako, prvo sam čuo odavde – pokazuje levo – začuo se neki zvuk – a, a, a… tako nešto. Okej, to nisam mogao da nacrtam i onda onako, vaaaaaa… i onda vuuuuuuuuuuuuuh, kao da nešto vuuuuuh šišti, ali puno jači zvuk. I onda su svi potrčali i mene je tata podigao za jaknu, visio sam u njegovim rukama. I evo, sve stvari koje sam ja mislio, nacrtao sam kad sam došao kući: slupani avion, vetar, neki ogromni usisivač, neke motoriste, neke ludake… I ovo sam nacrtao, jer ne može da se objasni. Kao neki vulkan koji izlazi. Komunalnu policiju. Bombu. Kraj sveta. Građanski rat. To je toliko bilo ludo, onako vu-vu-vu-vu-vu, kao kad sam jednom sanjao kad sam imao temperaturu. To je nešto kao da imaš bombu i da je kraj sveta, e pa to je kao da su taj san promenili, smućkali ga skroz i stavili u stvarnost. Eto tako, isti osećaj sam imao i kad sam imao temperaturu i sad. Isti. I posle sam plakao. Nisam ja plakao zbog tuge i straha, plakao sam od besa, zbog čega se od početka mog života bunim – zbog nepravde. Eto zbog čega sam plakao. Ja mrzim nepravdu – završava dete, tek zakoračilo u život, sa problemom koji smo mi odrasli morali da rešimo pre nego što se rodio. A nismo.
Pitate, zašto vodimo decu? Zato što idemo na mirne proteste, da odmalena nauče šta Srbija ne treba da bude – ni sada, ni kad odrastu. Zemlja korupcije, kriminala, prevara, laži i borbe za vlast… To je danas Srbija. A, zašto vi od nas tražite da ne vodimo decu i matore na proteste?
Ovo me rasplakalo. Ne od straha, kako to reče ovo prepametno dete, već od nemoći. Što naša deca i naši unuci rastu u atmosferi straha, sa izrazima neprimerenim detinjstvu: komunalna policija, bes, bomba, kraj sveta, nepravda… Umesto da pričaju sa svojim vršnjacima o vedrim temama, oni svoje malene glave pune izrazima koji nisu primereni njihovom uzrastu. Umesto da se igraju u dvorištima, oni su učesnici protesta. Pitate, zašto ih vodimo? Zato što idemo na mirne proteste, da odmalena nauče šta Srbija ne treba da bude – ni sada, ni kad odrastu. Zemlja korupcije, kriminala, prevara, laži i borbe za vlast… To je danas Srbija. A, zašto vi od nas tražite da ne vodimo decu i matore na proteste? Da biste ove koji su u punoj snazi lakše ubijali, fingirajući da su oni na vas nasrnuli. Bake, deke i unuci nemaju tu snagu kao sinovi i očevi. Oni su vaša opasnost i otud ti vaši „saveti“. Tog marta, solidarnost nas je spasila kad ste nas napali. Jedni druge – nismo gazili. One koji su padali podizali smo i zajedno smo trčali.
Dečak koji je sve nacrtao i ispričao, izgovorio je to spontano – bez čitanja. A, vaši ćaci koje štitite u Pionirskom parku, izgovarali su tekstove nemušto i izveštačeno – čitajući vaše napisane tekstove sa „idiota“. U tome je razlika između dve Srbije. Jedna ima čiste emocije, druga čist interes. „Čisto“ u oba slučaja, a razlika ogromna.
I dalje se bavite „bajkom“ u kojoj su glavni junaci – Ivica i marica. Razmišljam i ja o bajci – sa istim naslovom, uz veliko slovo „M“, u drugom značenju, u pravoj bajci. Želim tom divnom dečaku da ta bajka koja je obojila moje detinjstvo, bajka Ivica i Marica, bude tema za njegov novi crtež – bez zvukova koji ne mogu da se dočaraju olovkom. Ne, nije dečak halucinirao kada ste naprasno sve prekinuli, čineći nedozvoljeno. Ni ovo dete, ni mi odrasli, nismo se međusobno tukli, nismo pravili performanse… I nismo notorni lažovi, kako vi kažete. Uzvraćam s pravom – na isti način… Vi lažete.
S tim, što bata Vule, vaša laž u Srbiji – više ne važi.
