Ma koliko to na prvi pogled izgledalo neverovatno, postoje čak dve stvari oko kojih se nikad oštrije sukobljene političke grupacije u Srbiji slažu, a to je da nam je država u ozbiljnoj društveno-političkoj krizi i da nam je hitno potrebno rešenje za izlazak iz nje. U famoznim kuloarima srpske političke zbilje, koja na planu demokratije nije mrdnula ni korak dalje od Pašićevog doba, naprotiv, sve je izvesnije da postoje naznake saglasnosti oko toga da je rešenje u organizovanju izbora pod uslovom da se urede birački spiskovi i da barem RTS usaglasi sliku svog programa sa slikom stvarnosti. Oko toga kako će se zvati i kako će izgledati vlada čiji će mandat biti da organizuje izbore, vele fantomi iz kuloara, vode se tvrdi pregovori.
Predlog postavili, pa odbili
Kako znamo da živimo u zemlji u kojoj svi sve znaju, a činjenice nam govore da niko ništa ne može pouzdano da zna, bilo bi krajnje neozbiljno pominjati ovaj scenario da se nije desio jedan diskretno plasiran događaj u republičkoj skupštini, samo dan nakon čuvene bakljade.
Naime, negde na početku sednice Odbor za kulturu i informisanje je tražio od Skupštine da se po hitnom postupku na dnevni red zasedanja stavi lista kandidata članova Saveta REM-a i za taj predlog nije glasalo 167 poslanika, što će reći dogovorenim ignorisanjem je glatko odbijen.
Negde na početku sednice Odbor za kulturu i informisanje je tražio od Skupštine da se po hitnom postupku na dnevni red zasedanja stavi lista kandidata članova Saveta REM-a i za taj predlog nije glasalo 167 poslanika, što će reći dogovorenim ignorisanjem je glatko odbijen
Da li je ta lista kandidata koju je Odbor uputio na glasanje bila krnja ne znamo, ali morala bi biti, s obzirom na to da je, podsetimo se, od 18 kandidata njih sedam povuklo svoje saglasnosti za kandidaturu, čime je u pet od devet kategorija za izbor članova Saveta REM-a bilo nemoguće birati jednog od dva kandidata, a samim tim ovaj važan organ za regulaciju rada elektronskih medija nije mogao da bude formiran ni u „skraćenom“ obliku od pet članova, koji bi mu omogućio funkcionisanje. Razlozi zbog kojih su kandidati, a među njima i potpisnik ovog teksta, povukli svoje saglasnosti bile su dokumentovane nezakonitosti u procesu izbora: izborni proces nije raspisan u predviđenom roku, kandidate su predlagale organizacije koje ne ispunjavaju uslove da budu predlagači, dobar broj kandidata ne uživa Zakonom propisan ugled u javnosti jer ga javnost ne prepoznaje, a bilo je i glasne diskriminacije u izbornom postupku.
Logično pitanje koje se nameće svakom normalnom konzumentu ove nenormalne države u kojoj, kako je gore pomenuti Pašić imao običaj da kaže „zakoni važe za protivnici“, jeste to da ako su članovi Odbora za kulturu i informisanje ignorisali sve procesne nezakonitosti do faze glasanja, šta je sprečilo Skupštinu da od 11 kandidata koji su ostali na listi izabere njih devet i na taj način formira kompletan Savet REM-a?
Šta je zaokret i čemu služi
Iznenadna i savešću izazvana dugo potiskivana potreba poslanika da samosvesno odluče kako se moraju poštovati zakoni u Skupštini? Ili možda odluka svevišnjeg pisca bestselera o obojenim revolucijama, koji o svemu u Srbiji odlučuje više kao Kodža Miloš no ko Pašić, da naprasno obuče ruho liberalnog evropejca i stupi u iskreni dijalog sa opozicijom zarad razrešenja krize? Ili pak postignuta principijelna saglasnost da se prihvate zahtevi studenata da institucije najzad počnu da rade po zakonu? Odgovori na ova tri pitanja su: ne, neće biti i jok. Dakle, nešto je drugo u pitanju.
Nekoliko dana pre ovog (ne)očekivanog skupštinskog događaja, u organizaciji „Slavko Ćuruvija“ fondacije i Crte, koja se tih dana za potrebe tužilaštva i u prisustvu naoružane policije bavila i kopiranjem nekoliko hiljada dokumenata vezanih za saradnju sa USAID-om, održana je ekspertska radionica pod nazivom „REM 2.0: Novi standardi za medijsku regulaciju“. Svrha ove radionice je bila da se putem dijaloga koji su vodili eksperti, medijski poslenici i dobri poznavaoci različitih oblika regulacije elektronskih medija u Evropi, poput Danice Ilić, Snježane Milivojević, Igora Božića, Dubravke Valić Nedeljković, Rodoljuba Šabića i drugih, raspravlja o potrebnim standardima za regulaciju elektronskih medija u Srbiji.
Diskusija, u kojoj je i moja malenkost učestvovala, bila je zanimljiva, a učesnici su mahom iznosili svoje stavove o tome u kojoj meri Savet REM-a, prema iskustvima evropske regulative, može i treba da utiče na programe elektronskih medija, posebno na planu ocene objektivnosti, tj. istinitosti plasiranih informacija. Diskusija, u kojoj je bilo polemičkih tonova, u jednom trenutku se usredsredila i na važnu ulogu stručnih službi u REM-u, posebno onih koje analiziraju sadržaj programa elektronskih medija.
Iako je rasprava intonirana u pravcu donošenja zaključaka kako bi trebalo da izgleda nekakav idealan REM u Srbiji, nisam se mogao oteti utisku da je vodimo u trenutku kada u toj istoj Srbiji nemamo bilo kakav REM, zahvaljujući tome što se nije poštovao Zakon o elektronskim medijima, a koji je donet u saradnji sa Evropskom unijom, OEBS-om i Ambasadom Norveške u Beogradu upravo zbog toga što su se svi akteri koji su učestvovali u njegovom pisanju složili da prethodni REM nije dobro radio svoj posao, a da je bez nezavisnog REM-a nemoguće sprovesti izbore čiji rezultati ne bi bili sporni učesnicima, ali i posmatračima. Ne kažem da priča o idealnim modalitetima regulacije elektronskih medija nije potrebna našem društvu, naprotiv, ali kada se nalazimo u situaciji da nijedan mehanizam sistemske regulacije ne postoji, a rešenje gore pomenute društveno-političke krize nam je neophodno što pre, insistirao sam da se okrenemo realnosti i pokušamo da, s obzirom na iskustvo koje imamo iz propalog procesa izbora članova Saveta REM-a, sprečimo da u ponovljenom postupku, koji očigledno sledi, verovatno kao deo nekog dogovora, ne dođe do nepoštovanja zakona, a za to je, po mom mišljenju, neophodno da se u pripremi novog konkursa postigne konsenzus svih zainteresovanih strana po sledećim pitanjima:
– da se svim onim organizacijama, koje u prethodnom neuspelom postupku nisu ispunile uslove da predlažu kandidate, onemogući da učestvuju u novom procesu izbora;
– da se svim onim kandidatima koji su dali saglasnost da učestvuju u izboru organizacijama koje u prethodnom neuspelom postupku nisu ispunile uslove da predlažu kandidate, onemogući ponovno kandidovanje;
– da nadležni skupštinski Odbor u skladu sa ovlašćenjima i zakonskim odredbama proveri da li organizacije koje predlažu kandidate, posebno one koje su osnovane u periodu neposredno pre raspisivanja konkursa, ispunjavaju uslove da predlažu kandidate i pruže na uvid javnosti dokaze o izvršenoj proveri;
– da nadležni skupštinski odbor u skladu sa ovlašćenjima i zakonskim odredbama potvrdi da predloženi kandidat ima nesporni ugled u javnosti;
– da za Savet REM-a ne mogu biti predloženi članovi niti pripadnici stručnih službi prethodnog Saveta REM-a.
Moje insistiranje da ove stavke budu sastavni deo zaključaka ekspertske radionice imalo je za cilj da se, na nivou većeg broja strukovnih i nevladinih organizacija koje su predstavljali učesnici ove radionice, postigne saglasnost oko jasne pozicije struke da mi, kao rezultat ponovljenog konkursa, želimo da dobijemo nezavisan REM, za šta je neophodno striktno poštovanje Zakona o elektronskim medijima, a ne slobodno interpretiranje istog, sa glasačkom mašinom u pozadini, čime bi se tražile nove „rupe“ u Zakonu, a u okviru kojih bi se ponovo pristupilo klasičnom „šibicarenju“, kao što je to bio slučaj sa prethodnim postupkom. Jer kakav god bio dogovor u toku (i ako ga uopšte ima) samo uspešno sproveden postupak izbora za članove Saveta REM-a može da nam obezbedi nezavisan REM, koji je jedan od najvažnijih preduslova za poštene izbore, koji su pak za ovu zemlju jedini miran izlaz iz ozbiljne društveno-političke krize.
Želimo nezavisan REM, za šta je neophodno striktno poštovanje Zakona o elektronskim medijima, a ne slobodno interpretiranje sa glasačkom mašinom u pozadini, čime bi se tražile nove „rupe“ u Zakonu, a u okviru kojih bi se ponovo pristupilo klasičnom „šibicarenju“
E sad, na samom kraju, u kojoj meri je sve to moguće u društvu koje je sa stvarnošću „doteralo cara do duvara“ u toj meri da, na primer, vlastodršci tvrde kako neka škola „normalno“ radi, tako što profesori u praznim učionicama drže časove, to vam ostavljam da zaključite sami, baš kao i onim na početku pomenutim fantomima iz srbijanskih kuloara.
