Na prvi pogled izuzetno skockan. Aposteriori: samo sklepan. Od osnivanja 1951. i od prvih Berlinskih međunarodnih filmskih igara (Internationale Filmfestspiele Berlin) Berlinski festival postoji pod obeležjem Izlog slobodnog sveta. Ovaj izlog je bio ogledalo stanja stvari u svetu, a nagrade su odražavale politički kredo – slobodu političkog izraza preko filma.
Sem što su poštovali opredeljenje osnivača, prethodni direktori Berlinala – Moric de Hadeln, Diter Koslik i, donedavno Karlo Ćatrijan, glavnu reč, ponekad poprilično ekstenzivnu, ustupali su ministru kulture i gradonačelniku Berlina, koji su kulturu gledali kroz filter politike. Političarima su se pridruživali glasnogovornici iz turbulentnih područja planete, a na prvu godišnjicu rata u Ukrajini publici se video-linkom na otvaranju obratio Volodimir Zelenski, predsednik Ukrajine.
Ovogodišnji, jubilarni 75. Berlinale počeo je bez obraćanja političara. Preokret na ceremoniji otvaranja nije označio rastanak od politike. Pre svega zbog turbulencija u Nemačkoj, svedočanstvima o prvim nedeljama „generalnog remonta“ Sjedinjenih Američkih Država koje izvode novoizabrani predsednik Donald Tramp uz asistenciju najbogatijeg stanovnika te zemlje Ilona Maska, najavama „akvizicije“ Grenlanda, ideje o promeni statusa Kanade, „transfiguracijom“ Pojasa Gaze u „Rivijeru iz snova“, uz „konstruktivno“ preseljenje Palestinaca u bliskoistočne zemlje… do pitanja zaustavljanja rata u Ukrajini.
Već je svečano otvaranje potvrdilo sveprisutnost politike. Triša Tatl, u svom prvom mandatu u funkciji direktorke Berlinala, pozvala je Toma Tikvera, legendarnog autora Trči, Lola, trči, danjegov prvi film koji je snimio na nemačkom jeziku posle 2010. Svetlost otvori Berlinale. Izostanak političkih govora nadoknadila su 162 minuta filma o društvenoj odgovornosti i statusu izbeglica, koji kroz prizmu disfunkcionalne porodice posle pada Berlinskog zida i izbegličkog egzodusa, ukazuje na sistem koji se raspada.
Tikverova slavna serija Berlin Vavilon bila je platforma za orkestriranje različitih sinematičkih formi, istovremeno i opterećenje u njegovoj nameri da filmom simboličkog naziva učini bliskim aktuelnom stanju stvari u domovini. U filmu pregabaritnog scenarija, naučnofantastični elementi prepliću se s monolozima, s muzičkim ilustrativnim sekvencama, s elementima društvene drame „kenloučovskog“ tipa… polako ali sigurno potvrđujući da napor nije dao odgovarajući rezultat.
Izborom filma Svetlost, direktorka Berlinala pokazala je da je naučila lekciju na kojoj su pali njeni prethodnici, da Berlinale pre svega i iznad svega treba da afirmiše nemački film. Njen koncept pri čitanju programa izgledao je delotvorno, ali nemački filmovi u konkurenciji demantovali su njenu nameru.
Za razliku od prethodnih ostvarenja Želimira Žilnika, njegov novi film ne teži politizovanju fenomena koji predstavlja već ukazuje na društvenu nepravednu karakteristiku novostečenih demokratskih sloboda
Filmu Šta Marijela zna Frederika Hambaleka, o devojčici koja posle nesrećno primljenog šamara koji joj je udelila školska drugarica „ovlada“ magičnom moći da zna šta njeni roditelji rade i šta misle, u rukama francuskog scenariste Žan-Kloda Karijera dosegla bi uzbudljivost nadrealne drame Krstaši, koju je pre neku godinu ekranizovao Luj Garel. Šta Marijela zna, nažalost, prošao je samo kao nemoćan pokušaj izveden u stilu „turskog mizankadra“, gde akteri sede i govore u nizu krupnih planova. Junan Amira Fahera Eldina, multinacionalna koprodukcija (uz Nemačku tu su Kanada, Palestina, Katar, Jordan i Saudijska Arabija) na temu potrebe sedimentiranja misli o smislu života, suicida u najavi i surove prirode, i pored neodoljive Hane Šigule (muze Rajnera Vernera Fasbindera i kasnije supruge Žana Kloda Karijera) takođe nije dosegla zavidnu filmsku visinu.
Ništavilo je sve što sam imao, dokumentarni film Gijoma Riboa, prikazan je u čast osamdesetogodišnjice završetka Drugog svetskog rata i četrdeset godina od premijere devetosatnog filma Šoa Kloda Lancmana, u godini kada bi on napunio sto. Naslov je preuzet iz uvodnih reči ključnog filma o Holokaustu na kome je Lancman radio dugih dvanaest godina – „Želeo sam film, ali sve što sam imao bilo je ništavilo“. Gijom Ribo je gradio film od elemenata koji nisu bili uključeni u film Šoa, kojima je kontrapunktirao Lancmanove reči, ne želeći da radi biopik o slavnom reditelju, već da u fokusu ima njegovu posvećenost tragičnoj temi.
Želimir Žilnik, nosilac Zlatnog medveda 1969. godine za film Rani radovi, posle višekratnog uspešnog učešća na Berlinalu, ove godine je imao čast da otvori berlinski Forum srpsko-slovenačkom koprodukcijom Restitucija, ili san i java stare garde. Film, za razliku od prethodnih Žilnikovih ostvarenja, ne teži politizovanju fenomena koji predstavlja već, s izuzetnom toplinom kojom oslikava junake, ukazuje na društvenu nepravednu karakteristiku novostečenih demokratskih sloboda u zemljama u razvoju. Žilnik vešto vodi neprofesionalne glumce, uz povremene maestralne vizuelne sekvence.
Pored politike, Berlinski festival karakteriše i afirmacija slobode seksualnih različitosti. Berlinale je prikazao skoro sve filmove reditelja Dereka Džarmana, Rose fon Praunhajma, Lotara Lamberta, značajna dela Patrisa Šeroa, Cai Min-lianga. Nagrada Tedi nezavisno je dodeljivana filmovima i ličnostima koje se na filmu zalažu za podršku LGBTK temama. Za Berlinale, to je političko opredeljenje, što nužno i ne znači političku akciju.
Politička akcija dogodila se na premijeri filma za koji se ni u kom slučaju ne bi moglo očekivati da bude platforma za akciju mimo kvir okvira. Mihael Štic, direktor programa Panorama, najavljujući reditelja Juna Lija, rekao je da je njegov film Queerpanorama bio jedan od prvih kojima je potvrđeno učešće u programu. „Jedino ukoliko se pretvaraš da si neko drugi, istinski možeš biti samo svoj“, izvod je iz ovog filma. Predstavljajući svoje ostvarenje, Jun Li je sa žaljenjem rekao da glavni glumac nije želeo da doputuje u Berlin, jer se ne slaže s tim kako se Nemačka odnosi prema sukobu u Gazi, stajući na stranu Izraela. U dvorani Uranija nastao je haos – od aplauza i zvižduka, odobravanja i negodovanja. Štic je apelovao na razumevanje, jer „Berlinale ne toleriše nikakve antimuslimanske niti antijevrejske stavove“.
Dva izrazito politička filma prikazana u konkurenciji potpisuju Lionel Bajer i Radu Žude. Sigurna kuća Lionela Bajera bavi se pariskim studentskim demonstracijama 1968, kroz dogodovštine jevrejske porodice, u maniru Vesa Andersona, što filmu ne daje niti uzlet niti britkost, dok je Kontinental ’25 političko začikavanje Radu Žudea na temu „elastičnosti“ morala, političke ambivalencije, ćorsokaka postsocijalističke ekonomije, međunacionalne netolerancije u savremenoj Rumuniji i korupcije. Film je sniman mobilnim telefonom, tokom deset dana, bez precizno napisanog scenarija, s namerom da provocira i da preobrati. Bunjuelovski momenat filma je kada u mrklom mraku dok zavodi bivšu mentorku, dostavljač hrane i njen nekadašnji student, peva studentsku himnu Gaudeamus igitur.
Mišel Franko i njegov film Snovi, ostao je bez nagrade. Lusil Hadžihalilović je za Ledenu kulu – slobodnu interpretaciju Andersenove bajke Snežna kraljica s Marion Kotijar, dobila nagradu za umetnički doprinos, a Zlatnog medveda Berlina poneo je norveški reditelj Dag Johan Haugerud za film Snovi (Seks Ljubav), finalni deo trilogije koju je otvorio prošle godine u Berlinu, dok je drugi prikazan u Veneciji.
Pravi junaci 75. Berlinala bili su Tilda Svinton, kojoj je pripala posebna nagrada za životno delo i Tod Hejns, predsednik žirija koga je Berlin svojevremeno lansirao i podržao u nastanku njegovih oslobađajućih filmova. Hejns je iz Berlina otputovao sa počasnim Tedi medvedićem za karijeru.
