Kad ste nedavno uzviknuli – umijte se ledenom vodom – ispustila sam svu toplu vodu iz bojlera. A sve u strahu da se greškom ne oglušim o vaš savet, za koji sam shvatila da je dobronameran. Tako ste to umilno rekli, kad ste nam se obratili preko te-vea, da sam jedva čekala da proverim – šta se nakon tog umivanja događa. Pljusnula sam lice ledenom vodom, al’ samo što mi srčka nije otkazala. Uverena da vam to ipak nije bila namera, pribrala sam se i svaki naredni pljus-pljus po licu bio je podnošljiviji od prvoga. Tad sam skapirala da je voda bila jednako hladna, al’ sam ja očeličila.
To je u stvari i bila vaša želja. Da imate narod od čelika. Da očvrsnemo na nepravde. Da ne budemo kilavi i da za svaku vašu krađu i vaš javašluk – pravimo štrajkove. Ta vaša rečenica razlagala se danima na delove. Bilo je skeptika u vaše dobre namere. U nekom trenutku bila sam i ja sumnjičava. Možda nas na nešto navlačite. Da se povučemo sa ulica… Da prekinemo blokade… Da kao mame, tate, babe i dede, utičemo na studente da se vrate na fakultete…
Gugl je fini, pa moram i ja. Ne smem tu reč da napišem, iako je odomaćena – ali ne u štampi. Skinuće mi tekst s portala zbog tog vašeg malog, a ne isplati se. I da je veći – ne bih rizikovala. I zato ću napisati po srpski – srednjak. To kapirate, a Gugl nema problem s prstima
Sumnjiva mi je bila ta vaša želja da se umijemo baš hladnom vodom! A, zašto ne toplom?! Da prištedimo? Tu misao frljnula sam kao nelogičnu. Šta je vas briga koliko mi struje trošimo, kad ionako odokativno određujete – koliko da platimo. Ali, posle umivanja iz hladnog bojlera, dilema je rešena. Vaša namera bila je zdravstvene prirode. Drhtala sam prehlađena i ništa što trabunjate nisam primetila.
Kad-ono-međutim – što bi rekli ovi vaši načitani članovi – između dva paracetamola, kad mi je temperatura koliko-toliko spala, prisetim se da je bio i dodatak te rečenice – ima ladne vode koliko hoćete… Umivanje ladnom vodom vi ste nam preporučili, nismo mi to tražili – pa nam je sasvim svejedno koliko te ladne vode ima. Koliko je ima, toliko ćemo trošiti. Kad nestane, nećemo se umivati. I još ste dodali – protrljajte svoje oči, skinite krmelje… Kakve krmelje, keve vam, kad krmelj na svom oku od detinjstva nisam videla. Sem ako niste izbacili neki novi model – od kojeg oko ne krmelja, već se zamagljuje, kao mrena. Da budemo slepi kod očiju, da ne vidimo šta muljate. To me već zabrinulo, bacilo me u dilemu… Možda sam ćorava, pa nešto propuštam.
Rešila sam da proverim vid. Ne kod očnog doktora, skupo je, već privatno. Otvorila sam prozor na svojoj gajbi. Nisam promašila ni prozor, ni ručku kojom se otvara, što je bio znak mog dobrog vida. Na susednim zgradama i na trotoaru ugledala sam nešto što nikad pre toga nisam videla – stotinu džojstika. Prepala sam se da kojim slučajem ne glumim u nekom porno-filmu, pa ne znam da sam glavna glumica?! Preti li mi opasnost spreda, ili otpozadi, pitala sam se umivena ladnom vodom, u ladnom danu – ogrnuta toplim ćebetom – kao zaštitom od neželjenog seksa koji mi preti s trotoara i susednih zgrada. Džojstici su delovali zastrašujuće. Crveni, nabubreli, spremni da ulete bez pitanja – svakom ko nije vaš… Prepala sam se, jer za vas ne navijam, a vi to znate.
Ispred srednje škole, pubertetlije kojima je sve već jasno, čude se vašoj nemoći koju ste srednjakom iskazali. Da ne pominjem studente, koje ovim činom ohrabrujete da nastave započeto. Da ne odustaju dok ne priznate ko je kriv za nesreće
Šta je džojstik, pitate? Da li ste čitali Frederika Begbedea? Niste. Ne znate ni ko je on. Sad ste me razočarali. A, mislila sam da ste sveznalica, jer se u sve mešate. To je čuveni francuski pisac, koji svoj pimpek, iliti falus – u svojoj literaturi tako naziva. Kad želi nekom da ga uvali, on otkopčava rajsferšlus na pantalonama lagano, da ga ne uštine… Tako na jednom mestu, u jednom svom romanu, opisuje Begbede taj čin požude, prožet oprezom od samopovređivanja i bola koji nije prijatan ako se u brzini to dogodi. Radije bih da vam tu reč kažem na srpskom, jer se slaže s vašim prezimenom kad ljudi uzvikuju. Evo rebusa… I vaše prezime i ta reč, završavaju se na „ić“. Rimuju se, kad se vaše prezime kaže u originalu, kao što je zavedeno u matičnom listu pri vašem rođenju. A ta bezobrazna reč, koja je ime organa kojim se deca prave – u deminutivu. Oni koji pomno prate vaše javašluke i vaše nebulozne izjave, procenili su da tom vašem organu treba tepati. Ali – Gugl je fini, pa moram i ja. Ne smem tu reč da napišem, iako je odomaćena – ali ne u štampi. Skinuće mi tekst s portala zbog tog vašeg malog, a ne isplati se. I da je veći – ne bih rizikovala. I zato ću napisati po srpski – srednjak. To kapirate, a Gugl nema problem s prstima.
Kooooliko srednjaka vi imate… zaprepastila sam se kad sam ih ugledala s prozora. A, bila sam ubeđena da imate samo jedan, kao svi normalni ljudi. Ali, vi iskačete iz šablona te normale, vi ste drugačiji, pa otud toliko vaših džojstika po celom gradu. Počela sam da se preispitujem – da li je baš tako – kako vidim?! Da me hladna voda nije opalila, pa mi se od jednog srednjeg prsta – priviđa stotina srednjaka? Vidim ih ispred vrtića preko puta moje zgrade. Deca se gurkaju, roditelji crvene, nemaju odgovore na njihova pitanja. Ispred osnovne škole koja je tik uz taj vrtić, klinci već znaju šta znači kad nekome pokažeš srednji prst, pa se gurkaju i smeju se. Nedaleko, ispred srednje škole – pubertetlije kojima je sve već jasno čude se vašoj nemoći koju ste srednjakom iskazali. Da ne pominjem studente, koje ovim činom ohrabrujete da nastave započeto. Da ne odustaju dok ne priznate ko je kriv za nesreće. Da mrtve oplačemo. A da žive ne sahranjujete.
Srednjak je simbol nečeg intimnog, što svi muškarci imaju. I ne bi bilo lepo da ga nekom drugom pokazujete kako bi vam uzeo odlivak. Ne možete da poreknete da je vaš, jer svi na ulici su isti, kao štancovani. A vi ste za sve glavni. Tako se predstavljate
Zanima me – da li ste sami izlili model srednjaka, ili vam je to neko drugi uradio? Zašto mi je to bitno? Hoću da znam – da li je i vaš džojstik plaćen iz našeg džepa i državnog budžeta, ili je to vaš lični doprinos državi i narodu?! Ako ste sve sami finansirali, alal vam vera! A, bio bi red. Mi smo patrijarhalna zemlja, a srednjak je simbol nečeg intimnog, što svi muškarci imaju. I ne bi bilo lepo da ga nekom drugom pokazujete kako bi vam uzeo odlivak. Ne možete da poreknete da je vaš, jer svi na ulici su isti, kao štancovani. A vi ste za sve glavni. Tako se predstavljate. Zato, sve što smislite na temu ruganja svom narodu, trebalo bi sami da uradite. Tako je najbolje – i za pokude i za pohvale.
Krvava šaka, kao simbol otpora protiv svih onih koji su odgovorni za rušenje nadstrešnice u Novom Sadu, odavanje je počasti stradalima – s naše strane. A, vama je ta krvava šaka sa uzdignutim srednjim prstom poslužila za sprdanje. Ne sa studentima koji traže pravdu. Ni sa nama koji studente podržavamo. Umesto presuda krivcima, krvavim srednjakom vi ste se „odužili“ žrtvama. Njima ste se narugali. Da li ste o tome razmišljali kad ste uzimali otisak svog džojstika?
Vratite ga u svoje gaće. Mesto mu je tamo, a ne na ulicama, da ga svi gledamo. I sramite se, ako za sram znate.
Obraz će nam osvetlati mladi.
