O Lamanšu čovek može čuti i da razdvaja i da spaja, no Britanci i Francuzi svakako gledaju jedni u druge, bilo to u mržnji ili u ljubavi. Možda je zato predsednik Francuske Emanuel Makron tokom političke karijere u više navrata pokušavao da odglumi Margaret Tačer – podelivši, recimo, Francuze „na one koji u životu uspevaju i one koji su niko i ništa“ 2017. godine. A kada je već navukao ruho Tačerove, zašto ne bi probao i sa Čerčilovim, i predstavio se kao vođa Evrope u otporu ruskoj napasti? Da je to njegov model za zimu 2024, Makron je potvrdio krajem prošle sedmice, i na televiziji i u štampi.
Nakon što je krajem februara podigao buru tvrdeći da slanje kopnenih trupa u Ukrajinu „nije isključeno“, 14. marta je – kako kažu neki komentatori – podigao ulog i u intervjuu emitovanom na dva najgledanija francuska TV kanala ponovio:
„Ako se situacija pogorša, moramo da budemo spremni i bićemo spremni. Rusija se upustila u eskalaciju, i moramo reći da smo pripravni da odgovorimo. Previše smo oprezni na rečima.“
Dan kasnije, za slučaj da ga neko nije gledao, govorio je i za dnevni list Parizjen:
„Možda ćemo u nekom trenutku morati da se upustimo i u kopnene operacije, kakve god bile, kako bismo se suprotstavili ruskim snagama. Francuska to može da uradi.“
Saveznici
U ovome već ima i daška Napoleona – „Nemoguće nije francuska reč“, zapisao je navodno slavni vojskovođa – ali i više od daška problema. U Evropi je sve manji problem glumiti Margaret Tačer, pa Emanuel Makron može do mile volje da govori o „ljudima koji su niko i ništa“, o „nepismenim radnicama“, o tome da je „dovoljno preći ulicu i naći posao“ i o tome da bi Francuzi, sve u svemu, trebalo manje da se žale. Međutim, Stari kontinent se nije navikao samo na neoliberalni koncept života, već i na mir. I zato je odelo Vinstona Čerčila daleko sumnjiviji modni izbor. Potencijalni saveznici su Makronu to već u februaru jasno stavili do znanja – i nemački kancelar Olaf Šolc i britanski premijer Riši Sunak i američki predsednik Džozef Bajden u roku od dana su saopštili da od tog posla nema ništa. Stoga je veliko pitanje da li je Makron zaista podigao ulog, naročito ako se pažnja obrati i na manje bombastične fragmente intervjua, pa se vidi da je francuski predsednik u više navrata ponovio da „Francuska neće povesti ofanzivu“, da neće čak ni „preduzeti inicijativu“, da „nikad neće izazivati eskalaciju“. I da je za vikend saopštio da će njegova zemlja, kao domaćin predstojećih Olimpijskih igara, u skladu sa tradicijom pozvati Ruse na primirje.
Ako se tome doda nedavna anketa pariske Odokse, po kojoj 68 odsto ispitanih Francuza smatra da je Makron pogrešio kada nije isključio slanje kopnenih trupa, i da se 74 odsto ispitanika protivi kopnenoj intervenciji nezavisno od toga šta Makron govori, ostaje pitanje zašto je čovek o tome uopšte pričao. Napola ozbiljan odgovor mogao bi biti taj da su se i Zapad i Moskva u Ukrajini toliko zaglavili da će bilo kakva ideja – doslovno bilo kakva – donosioca obasjati reflektorima, a to je u političkom marketingu u principu pozitivno. Ozbiljnije objašnjenje, koje zabrinjavajuće liči na prethodno, bilo bi da Emanuela Makrona u junu čekaju izbori za Evropski parlament, i da birališta za njega i njegovu stranku Preporod neće biti igralište. Ne može se reći da je 2022. Makron ponovo postao predsednik baš „za dlaku“, razlika između njega i Marin le Pen nije bila mala, ali jeste bila manja nego 2017, a izlaznost manja nego bilo kad od 1969. godine. Još gore, britanski Dejli telegraf je za vikend objavio rezultate interne ankete koju su od Ipsosa navodno poručili Republikanci, jedna od stranaka u sadašnjem sazivu francuskog parlamenta. Ako je ta anketa autentična i ako bi parlamentarni izbori bili održani danas, Nacionalni savez Marin le Pen mogao bi da se vine čak i do apsolutne većine glasova. Preporod bi bio maltene prepolovljen. U takvim okolnostima bilo šta iz garderobera može da deluje kao pravi izbor.
