Iz državnog budžeta Srpska pravoslavna crkva godišnje dobija milione evra, što putem redovnih davanja, što vanredno, iz tekuće budžetske rezerve, a zbog „teške situacije“, obnove manastira ili završetka Hrama Svetog Save, za koji je u poslednjih sedam godina država izdvojila najmanje 74 miliona evra. U isto vreme SPC kao investitor ulazi u građevinske poduhvate i zida luksuzne stambeno-poslovne objekte u Beogradu koji su namenjeni daljoj prodaji i to po cenama koje dostižu i 6.000 evra po kvadratu.
Nedavno, Crkva je dobila upotrebnu dozvolu za zgrade koje je sa svojim partnerima izgradila u strogom centru prestonice Srbije. U tom kompleksu sve je već rasprodato, osim jednog lokala čija je cena čak 700.000 evra. To svakako nije kraj crkvenog biznisa sa nekretninama. Naprotiv.
Trenutno Crkva pribavlja dokumentaciju za gradnju još jednog sličnog kompleksa, ovoga puta u Ulici cara Dušana u Zemunu, jednoj od glavnih ulica te beogradske opštine. Parcela je u vlasništvu SPC, a osim nje kao investitor vodi se i građevinska kompanija Premijum konstrakšn, koja je pred kraj prošle godine, 12. decembra, podnela zahtev za građevinsku dozvolu. Lokacijske uslove im je izdao Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove grada Beograda još pre godinu dana.
Parcela na kojoj će zidati Crkva nalazi se u delu grada u kojem su uglavnom porodične kuće. Budući da na njoj već postoji objekat površine od 279 kvadrata, moraće da ga ruše pre početka bilo kakvih radova. Kako piše u lokacijskim uslovima, na njegovom mestu zidaće stambeno-poslovnu zgradu od skoro 3.000 kvadrata, sa 20 stanova, dva poslovna prostora i 26 parking mesta u podzemnim etažama, a imaće ukupno četiri sprata, odnosno tri i još jedan povučeni.
U „Dorćol centru“ cena kvadrata preskočila 6.000 evra
Može se pretpostaviti da će i ovaj kompleks u Zemunu biti luksuzan, imajući u vidu da je SPC baš takve zidala prethodnih godina. Jedan je, sa još dve privatne firme, nedavno završila u strogom centru Beograda, na uglu ulica Cara Dušana, Knićaninove i Skenderbegove, za koji je sredinom oktobra 2024, posle više neuspešnih pokušaja, dobila i upotrebnu dozvolu. Taj blok zgrada sastoji se od dograđivanog i rekonstruisanog starog objekta i dve nove lamele, a prema građevinskoj dozvoli ima 107 stambenih jedinica, 11 poslovnih, kao i tri podzemne etaže sa 148 parking-mesta.
Umesto postojećeg objekta od 279 kvadrata, koji će biti srušen, u centru Zemuna SPC i privatna firma Premijum konstrakšn zidaće stambeno-poslovnu zgradu od skoro 3.000 kvadrata, sa 20 stanova, dva poslovna prostora i 26 parking mesta u podzemnim etažama
Ovo mini-naselje koje je gradila Crkva nosi naziv „Dorćol centar“, a kako je pisalo na sajtu na kome se promoviše, u tom objektu planiran je prostrani spa i fitnes centar koji je „toplom vezom“ povezan sa sva četiri ulaza. Svaki od ulaza ima takozvani prijemni prostor, mesto za portira, kao i dva luksuzna lifta, koji su osim sa stanovima povezani i sa garažama i stanarskim ostavama. Kao i garaže, i one se nalaze u podzemnim etažama.
Stanovi su prodati dok je objekat bio još u izgradnji, a na početku, kada je tek bio oglašen, cena je išla i iznad 4.000 evra po kvadratu. Pred okončanje radova kvadrat je koštao i više od 5.000 evra. Kako nam je rečeno u firmi koja ga prodaje, nekoliko dana pre Nove godine u ponudi je bio samo još jedan lokal, površine od 113 kvadrata, a koštao je čak 700.000 evra. To znači da je cena jednog kvadrata za poslednju neprodatu nekretninu u tom kompleksu dostigla skoro 6.200 evra.
Grade samo na atraktivnim lokacijama, poput Senjaka i Bulevara Zorana Đinđića
Srpska pravoslavna crkva već nekoliko godina gradi objekat i u beogradskom luksuznom naselju Senjak, u Drinićkoj ulici, u kojoj je 2023. kvadrat dostigao maksimalnu cenu od oko 13.000 evra i bio je najskuplji u Beogradu. Sudeći prema građevinskoj dozvoli, taj objekat će se sastojati od podruma, prizemlja, jednog sprata i povučenog sprata, a kad radovi budu okončani imaće šest stanova i 12 garaža, ukupne bruto površine od 1.318 kvadrata, od čega će 660 kvadrata biti iznad zemlje.
Prve nekretnine Crkva je izgradila 2018. u Bulevaru Zorana Đinđića, kvadrat je koštao oko 3.000 evra ili više od sedam tadašnjih prosečnih plata, a njen partner u toj investiciji bio je PMC inženjering, ćerka firma Jugoimporta SDPR, državnog preduzeća za trgovinu naoružanjem
Građevinska dozvola za ovaj projekat Crkve izdata je u februaru 2021, a rok za završetak radova bio je tri godine, što bi trebalo da znači u februaru 2024, a ni nekoliko meseci kasnije radovi nisu bili okončani. Uprkos tome, taj objekat već je bio upisan u katastar i tu može da se vidi da će u njemu biti 12 garaža površine od 13 kvadrata i šest stanova, od kojih najmanji ima 32, a dva najveća po 114 kvadratnih metara.
Prvi investitorski poduhvat Srpske pravoslavne crkve u stanogradnji bio je kompleks na atraktivnoj lokaciji u Bulevaru Zorana Đinđića, na Novom Beogradu još 2018, gde je cena kvadrata bila oko 3.000 evra sa PDV-om, tako da je za njega u to vreme bilo potrebno nešto više od sedam prosečnih neto plata, koja je te godine u Srbiji bila nepunih 420 evra.
Godinu dana kasnije sazidano je 36.600 kvadrata sa 127 stanova, među kojima su i luksuzni petosobni dupleksi na vrhu zgrada. U ovaj projekat Crkva je ušla sa kompanijom PMC inženjering, ćerkom firmom državne kompanije za izvoz naoružanja Jugoimport SDPR, kojoj je SPC zapravo ustupila zemljište za gradnju.
Podaci o tome kako se troši javni novac postali svojevrsna državna tajna
I sve bi to bilo u redu da je Srpska pravoslavna crkva preduzeće i da kao i ostale građevinske kompanije podnosi finansijske izveštaje, odnosno polaže račune građanima koji je zapravo i finansiraju. O tome ćuti i vrh SPC, ali i Ministarstvo finansija koje uporno odbija da odgovori na pitanje novinara koliko se godišnje iz budžeta Srbije izdvaja za finansiranje raznih aktivnosti SPC. Tek približan iznos možemo odrediti ako se poslužimo podacima iz zakona o budžetu i izdvajanjima iz tekuće budžetske rezerve.
Tako će, bar sudeći po Zakonu o budžetu za 2025, SPC ove godine dobiti nešto više novca iz državne kase nego ranijih godina. Uprava za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama, čiji je najveći korisnik ubedljivo SPC, imaće ove godine za 4,3 miliona dinara veći budžet nego lane, konkretno oko 1,1 milijardu dinara (oko 9,4 miliona evra), od čega je 325 miliona dinara planirano za plaćanje penzijskog i invalidskog osiguranja sveštenika, a 177 miliona je opredeljeno za izgradnju verskih objekata. U odnosu na prošlu godinu, oko 3,8 miliona evra više biće izdvojeno za zaštitu kulturne baštine, podršku Srpskoj pravoslavnoj crkvi i kulturnim aktivnostima. Uz to, preko Kancelarije za Kosovo i Metohiju, u te svrhe biće potrošeno još oko 8,5 miliona evra.
Sve bi bilo u redu da je SPC preduzeće i da kao i sva druga podnosi finansijske izveštaje i polaže račune onima koji je finansiraju. O tome ćute i u vrhu SPC i u Ministarstvu finansija, koje uporno odbija da saopšti koliko se godišnje iz budžeta izdvaja za finansiranje SPC
Međutim, neiscrpan izvor prihoda za SPC je tekuća budžetska rezerva preko koje se, malo-malo, milioni evra slivaju u crkvenu kasu. Istraživanje Radara je pokazalo da je samo u prošloj godini na taj način isplaćeno devet državnih donacija Crkvi i to u ukupnom iznosu od oko 4,1 milion evra. To i nije neka suma, ako se zna da je ranijih godina bilo pojedinačnih donacija koje su iznosile i neverovatnih 10 miliona evra. To se dogodilo u martu 2019. kada je Vlada Srbije donela odluku da se baš toliko uplati za izgradnju Hrama Svetog Save.
Država samo za Hram Svetog Save obezbedila 74,5 miliona evra
U 2024. najveću donaciju od države SPC je dobila u novembru, kada je za Hram Svetog Save opredeljeno 212,4 miliona dinara ili nešto više od 1,8 miliona evra. Upravo izgradnja ovog objekta je i najviše koštala poreske obveznike. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, obilazeći Hram, rekao je 2020. da „niko kao vlast SNS-a nije toliko pomagao Srpsku pravoslavnu crkvu u poslednjih 50 godina“. On je tada obelodanio da je samo u poslednje tri i po godine, dakle od marta 2017. do septembra 2020, država za izgradnju Hrama izdvojila 43 miliona evra.
Od tada je, međutim, kako su objavili mediji, preko budžetske rezerve za taj objekat donirano još najmanje 31,5 miliona evra, pa ispada da je država do sada za njegovo finansiranje obezbedila 74,5 miliona evra.
Međutim, država finansira i obnovu crkava, manastira, a daje novac i kada je SPC u „teškoj situaciji“. Baš tako je doslovno glasilo jedno obrazloženje objavljeno u Službenom glasniku u novembru 2018, kada je Vlada prebacila Patrijaršiji milion evra. Kako je tada preneo Insajder, patrijaršijska upravna kancelarija SPC u Beogradu prethodno se obratila dopisom predsedniku Vlade sa zahtevom da im se odobri milion evra, s obzirom na tešku situaciju i nemogućnost izmirenja prispelih zakonskih obaveza za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje za svoje zaposlene, kao i pripadajuće poreze. S tim u vezi valja podsetiti da država iz budžeta ionako, bez ičije intervencije, izdvaja novac upravo za zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje sveštenika.
Poreski stručnjaci ukazuju da se po važećem zakonu porez na imovinu ne plaća na objekte koji služe za obavljanje verskih obreda, ali da to izuzeće ne bi trebalo da važi za zgrade koje Crkva gradi za prodaju i lokale koji se koriste u komercijalne svrhe
Osim za izgradnju Hrama Svetog Save, država je preko budžetske rezerve u 2024. novac dala i za Zadužbinu svetog manastira Hilandar i to 100,4 miliona dinara, za obnovu i izgradnju manastira Rmanj još 29,5 miliona dinara, Eparhiji vranjskoj za manastir Prohor Pčinjski 53,1 milion dinara…
Kad se sve to ima u vidu, a posebno veliki novac koji Crkva zarađuje prodajom luksuznih nekretnina koje gradi zajedno sa ortačkim, uglavnom privatnim firmama, ne čudi što će samo za renoviranje vile za patrijarha Porfirija u Užičkoj ulici na Dedinju Crkva izdvojiti 75,4 miliona dinara ili oko 650.000 evra.
Sve što nije transparentno dobra je podloga za nelegalne aktivnosti
Goran Radosavljević, ekonomista i profesor na fakultetu FEFA, navodi za Radar da je u većini evropskih zemalja uobičajeno da država finansira obnovu i održavanje manastira, koji su uglavnom kulturna dobra od izuzetnog kulturnog značaja. On dodaje da je država pomagala i druge verske zajednice, ali da je pomoć SPC verovatno najveća, jer je ona i najveća u Srbiji. S druge strane, postavlja pitanje da li Crkva plaća sve poreze koje bi trebalo.
„To je informacija koju nikako ne možemo da dobijemo od države. Iz nekog ranijeg vremena imao sam informaciju da oni ne plaćaju porez na imovinu. Zakon je tu jasan i kaže da se ne plaća porez na imovinu za objekte koji služe za obavljanje verskih obreda, a zgrade koje se prodaju i lokali koji se koriste u komercijalne svrhe nisu za obavljanje verskih obreda“, objašnjava Radosavljević.
On kaže da zakon ostavlja veliku rupu budući da Crkva nije u obavezi da vodi finansijske izveštaje, ali da isto tako problem nije samo u zakonu, već u tome što se on ne primenjuje.
„Smatram da bi kompanije unutar Crkve koje se bave različitim delatnostima i koje su profitabilne, trebalo da plaćaju porez i da transparentno posluju. Komercijalne aktivnosti bi trebalo da budu transparentne. Kada nisu, postoji određena bojazan da se radi o pranju novca, neplaćanju poreza… Ne kažem da to oni rade. Ali zamislite da imate neku firmu koja ne polaže nikom račune, ni državi, ni Poreskoj upravi. Ona bi bila dobra podloga za bilo kakve nelegalne radnje. Tu čak nije problem ni sa zakonima, već sa neprimenom zakona“, naglašava Radosavljević.
Kompanije unutar Crkve koje se bave različitim delatnostima i koje su profitabilne trebalo bi da plaćaju porez i da transparentno posluju. Kad komercijalne aktivnosti nisu transparentne postoji određena bojazan da se radi o pranju novca, neplaćanju poreza
Goran Radosavljević
On smatra da je domaće zakonodavstvo, makar poresko, dovoljno široko postavljeno da bi, ako se neko bavi delatnošću koja potpada pod plaćanje određenog poreza, taj porez morao da plati, bez obzira na to o kome se radi. „Mi znamo da Crkva kad kupi građevinski materijal plati PDV, svi koji kupe neke stanove imaju pravo na odbitak PDV-a, u skladu sa zakonom… Te bi transakcije morale da se prate. Mislim da ako problem postoji, on je najčešće u neprimeni zakona, a ne u zakonskim ograničenjima da Poreska uprava to ne može da kontroliše“, zaključuje sagovornik Radara.
Nesumnjivo je da crkve u Srbiji, ne samo Srpska pravoslavna, imaju privilegovan položaj u odnosu na građane i druga preduzeća. Dobijaju milione iz budžeta, oslobođene su poreza za versku delatnost, država njihovim zaposlenima plaća socijalno, penziono i zdravstveno osiguranje, dok one svojom imovinom upravljaju kako žele i nikom ne polažu računa. Crkva je, takođe, 2019. dobila milione kada su u poštama širom Srbije prodavane markice sa likom Svetog Save, a novac je iskorišćen za „finansiranje građevinsko-zanatskih radova i radova na uređenju enterijera“ najvećeg pravoslavnog hrama na Balkanu. Iste godine, Vlada Srbije odlučuje da iz budžetskih rezervi isplati skoro milion evra za potrebe izdavanja ove doplatne markice.
Vučić je u jesen 2020. rekao da je samo u poslednje tri i po godine država za izgradnju Hrama Svetog Save izdvojila 43 miliona evra, a od tada je preko budžetske rezerve za taj objekat donirano još najmanje 31,5 miliona evra
Zbog ovakvih privilegija Srpska pravoslavna crkva sa patrijarhom Porfirijem na čelu ne rizikuje, pa već godinama vrh Crkve ćuti na ključne odluke vlasti u Beogradu. Već dugo se ne oglašava o važnim društvenim i političkim temama, iako bi njen stav za mnoge u Srbiji bio presudan. Tako je oćutala i potpuni poraz politike aktuelne vlasti sa Vučićem na čelu u vezi sa Kosovom i Metohijom, baš tamo gde, prema zvaničnim podacima, ima više od 1.300 manastira, crkava i drugih objekata. Ćutala je i na povlačenje Srba iz svih kosovskih institucija, zbog čega su na teritoriji KiM ostali bez ikakve zaštite.
Da nije pojedinih vladika, iz Crkve se ne bi čuo nijedan glas o kopanju litijuma, a isto je i sa studentskim blokadama širom Srbije. Nasuprot tome, posle tragedija i masovnih ubistava u „Ribnikaru“, Malom Orašju i Duboni, u maju 2023, kada su građani izlazili na ulice, patrijarh je otišao u Predsedništvo Srbije i pružio podršku Aleksandru Vučiću. Možda je vrh SPC procenio da im se ćutanje više isplati. A svakako je lakše.
