Bilo je i tragično i mučno i preskupo, trajalo je predugo i delovalo beznadežno, ali sve ukazuje da se Srbija na samom kraju 2024. napokon probudila. I da, pritom, nije bunovna, već potpuno svesna koliko veliki i težak posao bi u godini na pomolu morala da obavi da bi izašla iz okova koje joj je nametnula vlast, toliko naopaka da je čak i tinejdžere naterala da bojkotuju – raspust.
Potresno petnaestominutno ćutanje nepregledne mase ljudi u nedelju na beogradskoj Slaviji, okupljenih na poziv pobunjenih studenata i pridruženih poljoprivrednika, a potom i glumaca, bilo je više nego rečito. Lekcije iz prošlosti napokon su naučene, zahvaljujući generaciji posvećenoj učenju, dovoljno mladoj da nije obeshrabrena neuspesima i dovoljno zreloj da razume suštinu: „Deca su vlasnik države“, pisalo je na jednom od transparenata.
Tek smo počeli
Preuzevši vođstvo u narastajućem pokretu otpora, studenti su postavili nova pravila. Unapred su saopštili da je cilj protesta slanje poruke o nezadovoljstvu, čime su bitno smanjili očekivanja da se preko noći desi čudo, što je do sada bio put u izduvavanje energije. Bilo je, zato, dostojanstva, odlučnosti i smirene energije, pa čak i snažne simbolike – lampe mobilnih telefona tokom možda i najvećeg skupa u istoriji, upaljene su posle zimskog solsticija, najduže noći u godini, nakon koje počinje povlačenje mraka.
„Ostanite uz nas, tek smo počeli“, poručili su nakon skupa studenti, uz zahvalnicu građanima koji su im „čuvali leđa“ i uz obećanje kontrausluge – „čuvaćemo i mi vama“. Odrasli uz strateške igrice, izgleda da imaju i plan: nakon što su izabrali mudar stav prema Aleksandru Vučiću („tebe ništa nismo pitali“), najavljuju posete institucijama za koje se školuju (pravnici su, recimo, za sredu najavili protestnu šetnju do Vrhovnog tužilaštva). Pozivaju na solidarnost, koja bi mogla značiti dalje buđenje i širenje fronta. Osim nostalgično-ohrabrujućeg „Beograd je ponovo svet“, jedan od glavnih transparenata-šetalica koji su nosili poručivao je: Generalni štrajk!
Možda studentski poziv na generalni štrajk sada deluje nemoguće, ali pre samo mesec dana delovala je nemoguće i masovna pobuna mladih, pa smo je dobili
Deluje nemoguće? Možda, ali pre samo mesec dana delovala je nemoguće i masovna pobuna mladih, pa smo je dobili – autentičnu (šta god tvrdili propagandisti vlasti), opreznu (svesni gde žive, ne dozvoljavaju formiranje lidera koje je moguće kupiti ili zastrašiti, izbegavaju medije, kriju imena), pristojnu (u satnici objavljenoj pre skupa na Slaviji bilo je predviđeno i čišćenje prostora nakon skupa, ali to nije bilo potrebno, jer otpadaka nije bilo).
Tako realni, već su ostvarili nemoguće: interesovanje za društvene probleme i učešće u političkim aktivnostima učinili su popularnim. Društvo naviklo na omalovažavanje demokratije naučili su šta je plenum i kako se dijalogom dolazi do rešenja. Rasterali su apatiju koja nas je davila, posadili klicu optimizma i nastavili da je neguju.
„Društvenjaci“ među njima verovatno znaju da su istraživanja pokazala da učešće svega tri i po procenta stanovništva u nenasilnim protestima može biti dovoljno da izazove fundamentalnu političku promenu. Što se tiče Beograda, sve govori da je u nedelju taj uslov ne samo ispunjen, već i nadmašen – Arhiv javnih skupova, koji se temeljno bavi procenom broja okupljenih, procenio je da se na protestu okupilo između 100.000 i 102.000 ljudi (u periodu između 16:45 i 17 časova). U verziji policije, okupilo se 28.000-29.000 ljudi, što teško da će biti uverljivo za onih pet miliona ljudi koji su do narednog jutra pogledali, recimo, snimak dronom kog je napravio reditelj Stevan Filipović.
Prestrojavanje
Ne može se, pritom, govoriti o skupu građana cele Srbije – delom zbog ukidanja javnog prevoza iz nekih gradova što je onemogućilo dolazak nekih zainteresovanih, delom i zato što je, istovremeno sa beogradskim, održan i vrlo brojan skup u Nišu, isto na poziv studenata. I u Brusu je istog dana protestovao značajan broj ljudi za malu sredinu, u kojoj je takav čin pravi podvig.
Čak je i vlast shvatila da nije pametno sve karte baciti na omalovažavanje brojnosti skupa, na čemu su, po običaju, radili tabloidi. Prvo je sam Aleksandar Vučić u jednom od čudnijih instagram-obraćanja govorio o „izuzetno velikom skupu“ opoziciono orijentisanih ljudi, koje je, koliko juče, nazivao „političkim pedofilima“. Plus je rekao da je „uvek spreman da čuje šta oni misle i šta je važno da se učini za našu zemlju“ – što se, naravno, do izlaska ovog Radara iz štampe može promeniti još bezbroj puta.
Jedan pravac moguće promene ponudio je njegov nezvanični trbuhozborac Vladimir Đukanović, tvrdnjom da se okupio „respektabilan broj“ ljudi, ali da je skup bio „besciljan“ pa zato predstavlja „poraz“, posle koga će „ekstremi koji su izduvali energiju biti eliminisani“, pa ćemo „imati zdraviju političku scenu“.
Koliko god istrajni, hrabri, kreativni i brzomisleći bili, studenti ne mogu sami završiti posao oslobađanja zarobljene države. Niti bi trebalo to da rade
Naravno da su obojica prećutala ono što im je i te kako jasno: slika prepune Slavije i svih okolnih ulica važan je signal za oportuniste u raznim sektorima – od policije i vojske, preko pravosuđa, privrede, do medija. Ako klatno menja stranu, važno je na vreme prestrojiti se, a sve ukazuje da se ta promena dešava: čak je i proslava obeležavanja 18. rođendana hora „Čarolija“ u Sava centru obeležena zviždanjem zbog pominjanja podrške „čika Ivice Dačića“ i ministarke Irene Vujović. U iščekivanju prepoznatljivih preletača, kao sigurnih vesnika promena, bilo je zanimljivo pratiti niz instagram-objava sportista koji su delili spektakularne fotografije prepune Slavije, iako nedeljama pre toga nisu primećivali da se u Srbiji nešto dešava.
Kome Vučić sada može da veruje iz svoje armije pohlepnih? I ko od njih, s druge strane, može biti siguran da neće biti pušten niz vodu ukoliko Vođa proceni da bi time mogao kupiti malo mira i vremena? Ne bi li, recimo, ono kritikovanje u lice ministarke Slavice Đukić Dejanović u programu TV Pink u nedelju ujutro moglo biti najava njene smene, kao pokušaj „kupovine“ studenata i prosvetara? Ukoliko, posle skupa na Slaviji nije sasvim jasno da je reč o previše slaboj valuti.
Od momenta kad je novosadska nadstrešnica ubila 15 ljudi, vlast baulja iz greške u grešku, provocirajući sve veće nezadovoljstvo. Vrlo je, zato, verovatno da će, suočena sa masovnošću i energijom skupa na Slaviji, paralelno sa „konstruktivnim“ pozivima na razgovor, dok još kontroliše sve poluge moći, pojačati pritiske na pobunjeni deo društva. I da će, zato, studentima biti i te kako neophodno „čuvanje leđa“ koje su već pominjali. „Baci kobre da se igramoooo“, naviknuti na život u neslobodi, pevali su u nedelju, sprdajući se sa Vučićevom tvrdnjom da je tokom prethodnog skupa mogao sa „kobrama“ da ih razbaca za 5-6 sekundi.
Neumoljiva matematika
Jasno je, s druge strane, i da, koliko god istrajni, hrabri, kreativni i brzomisleći bili, studenti ne mogu sami završiti ogromni i teški posao oslobađanja zarobljene države. Niti bi trebalo to da rade.
Studenti se bore protiv nepravde, ali njihovi zahtevi, čak i kad bi bili ispunjeni, ne bi bili dovoljni za ostvarenje cilja o kome stalno govore – da u Srbiju vrate zdrav razum i naprave zemlju iz koje neće morati da se sele. Za to su potrebni politički zahtevi, a njih može da isporuči opozicija – od koje se ograđuju.
Okreni-obrni, sve se ovo mora završiti na izborima, a njih nema bez političkih učesnika. Matematika je, pritom, neumoljiva – za promene će biti potrebno sinhronizovano učešće svih opozicionih igrača, njihove infrastrukture i znanja važnih za političko delovanje.
Sam Vučić je, pre skupa na Slaviji, tvrdio da prelaznu vladu „magarcima i zgubidanima“ neće dati dok je živ, ali je to isto govorio, recimo, i za Gazivode
Sinergetski talas, pokrenut „sabiranjem“ studenata i poljoprivrednika, ali i pre toga, brojnim akcijama u kojima su se opozicionari čak i fizički borili za opšti interes, a celo društvo vodilo računa o tome da studenti zatvoreni po fakultetima imaju šta da jedu i piju, mogao bi da pomogne međuopoziciono dogovaranje i reorganizovanje, neophodno za efikasno ispostavljanje zahteva koji vode u sledeću fazu dugog procesa. Da je dogovor, uprkos svemu, moguć, osim skorašnjih uličnih i drugih akcija, govori i odlazak predstavnika svih stranaka na skup u Novom Sadu koji je u nedelju organizovao Goran Ješić.
„Srpska opozicija je umela da pokaže svoje normalno lice kada je jednodušno osudila besraman napad na Dragana Đilasa. Sada je trenutak da pokaže svoje pametno lice“, napisao je, pozivajući opoziciju na dogovor „već danas“ Svetislav Kostić iz Zeleno-levog fronta, predlažući da se „da bi narod poverovao, a narod uglavnom ne veruje“, sastanci održavaju javno, pred TV kamerama.
Kao najefikasniji način da se mirno prevaziđe kriza uglavnom se pominje prelazna, zapravo tehnička vlada, koja nije „preuzimanje vlasti bez izbora“, kao što tvrdi vlast, već način da se pripreme uslovi za iole fer izbore, kakvi sada ni u tragovima ne postoje. Sam Vučić je, pre skupa na Slaviji, tvrdio da prelaznu vladu „magarcima i zgubidanima“ neće dati dok je živ, ali je to isto govorio, recimo, i za Gazivode.
Ukoliko se pritisak uspešno nastavi, a uslovi za to postoje, mogao bi i sam shvatiti da je i za njega prelazna vlada, verovatno, najbezbolniji put. Baš zato, mogao bi, ako poziv na referendum ne prolazi, taj trenutak odložiti izazivanjem izbora pod sadašnjim uslovima, kako bi opoziciju stavio pred svršen čin. Ili bar pokušao da to uradi.
