Gaustin, glavni junak romana Georgija Gospodinova Vremensko sklonište, objavljenog u izdavačkoj kući Geopoetika, u prevodu Jasmine Jovanović, koja je prevela i naš razgovor – „beskućnik je u vremenu“. Nosio je borsalino, tamni trenčkot s visokom rolkom ispod, stare kožne cipele i kožnu torbu plemenito izbledele crvene boje: „Podsećao je na nekoga ko je upravo stigao vozom iz druge decenije: mogao je da prođe kao diskretni anarhista, ostareli hipik ili propovednik malo poznatog reda.“
No, u trenutku kada „sretne“ pripovedača, bavi se jednom od svojih profesija – gerijatrijskom psihijatrijom. Narator odmah počinje da podozreva da potajno „krade priče pacijenata da bi se u njih sklonio, da na neko vreme predahne na nečijem mestu i u nečijoj prošlosti“.
Očigledno podstaknut metežom mesta i glasova u glavi, otvara „kliniku za prošlost“ da bi lečio od Alchajmerove bolesti: na njoj svaki sprat oživljava određenu deceniju, do najmanjeg detalja, omogućavajući pacijentima da se vrate tamo gde se još snalaze.
Međutim, polako počinje da se povećava broj zdravih ljudi u tom lečilištu! Zgroženi užasnom svakodnevicom, hoće da se sklone u doba kada im je bilo bolje, zamenjujući sadašnjost minulim dekadama.
Trebalo je da sa Gospodinovim razgovaramo u martu, ali se kalendar i sa nama fino poigrao. Treba reći da je bilo dovoljno samo tri stotine dana da nam postane jasno koliko je veliko ovo delo. Tematizujući prelomna leta i događaje burne povesti, pominjući 1939 – pisao je o današnjici, problemu pamćenja i bezvremenoj zabrinutosti. Opasno i duhovito, uvek spreman za igru.
Priču otvara gomila citata. Prenosimo onaj potpisan inicijalima G. G., iz Početaka i krajeva: „Jednom je, kad je bila mala, nacrtala divlju životinju, potpuno neprepoznatljivu. Pitao sam je šta je to. Nekad je ajkula, nekad lav, a ponekad oblak, odgovorila je. Aha, a šta je sada? A sada je sklonište.“
Kada ste počeli da pišete Vremensko sklonište? Izvanredna je vaša igra spoljnim i unutrašnjim osećajem protoka godina.
Počeo sam da razmišljam o romanu u jesen 2016, posle Bregzita i Trampovog izbora, kada je već bilo jasno da su populizam i postistina počeli da menjaju svet u kome živimo. Zabrinutost je lebdela u vazduhu. Moja ideja je tek trebalo da se razbistri, ali je opšte raspoloženje već bilo prisutno. Imao sam dve godine da istražujem, da nađem formu i stvarno sam počeo da pišem na samom početku 2019. Nalazio sam se u Cirihu, idealnom mestu za tu prozu. Prva Gaustinova klinika za prošlost upravo je tamo otvorena. Voleo sam da odem do Džojsovog groba i jednog od najlepših spomenika piscu. Bilo je vremena da se potpuno posvetim pisanju i razmišljanju. Roman zamišljen kao poznata distopija pojavio se na bugarskom jeziku baš prvog dana lokdauna 2020. Knjižare nisu radile i ljudi su, zatvoreni u svojim sobama, naručivali knjigu preko pošte. Distopijski roman u distopijska vremena.
Narator se nastavlja na poglavlje o 1939. Kaže: „Svet je u istom stepenu zabrinutosti, lokalni šerif i šerif iz jedne daleke zemlje razmenjuju pretnje. To rade na Tviteru u okviru ograničenog broja karaktera. Nema stare retorike, nema elokvencije. Koferčić, dugme i… kraj svetskog radnog vremena. Činovnička apokalipsa.“ Dodaje da ratovi prolaze ali da strepnja ostaje. Stalno ista briga?
Tačno. Vremensko sklonište upravo podseća na koncentrisanu zabrinutost iz pređašnjih epoha, koje kao da se danas vraćaju. Crna rupa dvadesetog veka, ali i ovog našeg, stoji na kraju tridesetih godina. Prvog septembra 1939, kada se nešto desilo u ljudskom i istorijskom vremenu. I ta crna rupa još uvek zaokreće vreme i kao bezdan stoji ispred nas. Dok sam pisao, nisam ni mogao da zamislim da će 2022. u Evropi početi novi rat, da će Rusija tenkovima napasti Ukrajinu rano ujutro, isto kao što je Nemačka napala Poljsku 1939. U suštini, poslednje poglavlje opisuje upravo taj napad.
Junaka Gaustina zanimaju stare, prazne kuće. Ruine. Kopa po tavanima. Kao ljudi na TV kanalima posvećenim istoriji… „Sakupljaju svakakvu starudiju.” Čudan odnos prema prošlom? Opsednutost?
Obično se tako nešto dešava u vreme teških kriza, onda kada je deficit budućnosti očigledan. Normalno je da u tako zabrinjavajućim periodima čovek češće traži sklonište u prošlosti. Ali i prošlost je, u stvari, prilično loše mesto za život. Problem je kada se pojave dileri prošlosti, populisti i političari, i kada pokušavaju da čitavo društvo gurnu unazad i dole, u podrum prošlosti. Ne verujte onima koji vam obećavaju svetlu prošlost. Ili vam obećavaju da ćete se ponovo uzdići. Ako parafraziramo Heraklita, onda treba da kažemo da niko ne može dva puta da uđe u jednu istu prošlost.
Razmišljajući o klinici iz fikcije, o njenim spratovima od kojih svaki pripada drugoj deceniji, pitamo se gde bi bio smešten naš svet.
Tu je problem što su različiti delovi sveta smešteni u različita vremena. Putin, na primer, želi da vrati Rusiju u period od pre 1991, u vreme sovjetske imperije. Ali, ovim ratom, on zapravo pokušava da vrati čitavu Evropu u godine Drugog svetskog rata. A Ukrajina želi da živi u sadašnjosti i budućnosti.
Vratimo se na scenu kada lik hoće da uzme iz činije čokoladnu bombonu uvijenu u staniol, ali onda brzo povuče ruku. Slatkiš je iz šezdesetih… „Da li prošlost ima datum isteka trajanja?”
Da. I taj rok neprestano ističe. A mi pokušavamo da ponovo pokrenemo industriju nostalgije i proizvodimo novu prošlost. Da imitiramo prošlost, da pravimo rekonstrukcije, da proizvodimo jeftine kopije te prošlosti, da je reprodukujemo. Drugim rečima – da ponovo preprodajemo bombone iz šezdesetih kao da su nove.
Bitan je odnos pripovedača i Gaustina. Jako je pažljiv ukoliko se radi o putovanju kroz vreme, donekle ograničava vlasnika te ustanove koga je stvorio. Zatvara ga između korica, kao u kliniku. Bitna je parodija?
Gaustin, moj junak, nije klasičan time traveler, putnik kroz vreme. Ne želi jednostavno da putuje unazad. Njegova ambicija i opsesija daleko su veće. Gaustin želi da privuče prošlo vreme ovde i sada. Da ga vrati, da ga ponovo napravi, da uđe u satni mehanizam samog vremena.
Pedesete, prazan izlog, slaba sijalica visi na kablu… Ta scena podseća me na Srbiju devedesetih. Propala prodavnica trikotažne robe. Polomljene ruke i noge lutke u izlogu.
Nemam lak odgovor. Jedino znam da je prošlost težak tovar, da tamo postoji drugačija gravitacija i da se ona pojačava sa godinama. Posebno ona neizgovorena prošlost ima veoma veliku težinu. Možda zbog toga pokušavam da pripovedam – kako bih malo umanjio tu težinu.
Uspevamo li da držimo korak sa svetom? Čitamo da nam sve stiže sa zakašnjenjem, da su šezdesete stigle u Bugarsku tek sedamdesetih.
Dugo je u Bugarsku sve dolazilo sa zakašnjenjem. Granice su usporavale vreme i držale nas u izolaciji. Moj otac je voleo da kaže: „Mi smo ovde srećni jer ne vidimo koliko smo nesrećni.“ Sada se sve svuda jako brzo proširi. Svi vidimo da smo potopljeni u zajedničku svetsku zabrinutost. U izvesnom smislu smo isto nesrećni u istim kritičnim vremenima.
Sva naša dela
Georgi Gospodinov, književnik rođen 1968, jedan je od najprevođenijih i najpoznatijih bugarskih autora. Za roman Fizika tuge dobio je međunarodnu nagradu Jan Mihalski, a nagradu Prozart za doprinos balkanskoj književnosti. Odlikovan je Ordenom Ćirila i Metodija za doprinos bugarskoj kulturi i obrazovanju. Slepa Vajša, kratkometražni animirani film, u režiji Teodora Uševa, snimljen prema istoimenoj prozi objavljenoj u zbirci I druge priče, našao se u trci za Oskara 2017. Autor je više od petnaest knjiga poezije, proze, eseja, grafičkog romana, libreta za operu, te scenarija za kratke filmove. Za roman Vremensko sklonište dobio je niz prestižnih nagrada: Međunarodni Buker 2023, Evropska Strega 2021… Italijanska elektronska publikacija za kulturu Indiskreto stavila ga je na prvo mesto najboljih knjiga prevedenih na italijanski u 2021, a Gardijan i Fajnenšel tajms proglasili su Vremensko sklonište knjigom godine. Geopoetika je objavila njegova dela Prirodni roman, I druge priče, Fizika tuge, I sve postade mesec, Sva naša tela, Vremensko sklonište. Ovaj naš izdavač je Prirodni roman 2001. preveo prvi na svetu, posle čega je predstavljen u još dvadeset zemalja.
Sto godina Čarobnog brega
Na stogodišnjicu objavljivanja Čarobnog brega Tomasa Mana, bilo je nemoguće preskočiti redove u kojima Georgi Gospodinov pušta junake da prave moguću evropsku geografiju starenja: Pariz, Berlin i Amsterdam su za mladost. Zrelost? Beč i Brisel. „Za one što još ne žele da ostare – Rim, Barselona, Madrid.“ Kasnoj mladosti dodaje Njujork – računa ga u evropska mesta sticajem okolnosti preseljena preko okeana… „Cirih je dobar grad za starenje. I za umiranje, takođe (…) Svet je usporio, reka života se ulila u jezero, lenjo i mirno na površini, luksuz dosađivanja i sunce na brdu za stare kosti. Vreme u svoj svojoj relativnosti. Nimalo nije slučajno što su se dva najveća otkrića dvadesetog veka, upravo ona povezana sa vremenom, desila upravo u Švajcarskoj – Ajnštajnova teorija relativiteta i Čarobni breg Tomasa Mana“ – čitamo u Vremenskom skloništu.
