Da, znamo da je Ivici Dačiću bilo beskrajno teško onih nekoliko dana koje je proveo u opoziciji, često je naciju podsećao na taj košmar, ali je ipak mogao da bude precizniji u opisima onoga što je preživeo da bismo čisto ljudski mogli da ga razumemo. Šta su mu radili? Zabijali su mu klince pod nokte? Kidnapovali su mu porodicu? Oteli su mu tompus? Kojim je konkretno užasima bio izložen tada, da bi ih trampio za ono što danas doživljava i preživljava? Koja je to tačno muka koja čoveka natera da, iako je predsednik stranke koja je nekada vodila ratove i protiv suseda i protiv sveta, dobrovoljno legne i postane krpa kojom će bilo koji naprednjak obrisati pod kad mu se ćefne? Jer kako drugačije opisati ispad Nebojše Bakareca prilikom koga je objavio fotografiju svog mobilnog na kom se vide dva propuštena poziva od Dačića i jedna poruka sa pitanjem da li mogu da se čuju, uz prikladni Bakarčev komentar: „Dakle, odgovor Ivici Dačiću je, ne možemo da se čujemo. Ivice, zaobiđi me“. I još prikladniji dodatak: „Šta ima predsednik SPS da zove poslanike SNS? Da im preti? To kod mene ne pali. Otporan sam na pretnje“.
Kada je u pitanju Bakarec teško je razumeti da li se radi o napadu paranoje (odakle zna da bi mu Dačić pretio ako se nije javio) ili podsećanju na hijerarhiju u kojoj mali socijalisti, čak i kada su predsednici stranke, ne smeju da zovu velike naprednjake ukoliko nisu dobili dozvolu da se obrate. Ali i ta se dilema da rešiti ukoliko se podsetimo monologa Dragana J. Vučićevića, u kom je na televiziji Informer zaurlao na Dačića, valjda sa pozicije nezavisnog i profesionalnog novinara, dan nakon što je poslanik SNS-a Branko Ružić gostovao kod Danice Vučenić.
Koja je to tačno muka koja čoveka natera da iako je predsednik stranke koja je nekada vodila ratove i protiv suseda i protiv sveta, dobrovoljno legne i postane krpa kojom će bilo koji naprednjak obrisati pod kad mu se ćefne
„Ivice Dačiću, jesi li živ? Jesi li živ, majstore? Vidi šta tvoj Ružić priča na Novoj F (valjda on tako izgovara N1) ! Je l’ bi i on da nas juri po ulicama? Je l’ bi i on da nas veša po Terazijama? Je l’ bi i on da pali medije koji mu nisu po volji? Otišao kod ove, slaže se sa njom, je li?! Ja mislim da on zbog ovog mora da bude izbačen iz SPS-a. Ivica Dačić je lider SPS-a i ministar i on mora da kaže šta misli o ovome. Mora! Nema oće-neće. Nemoj da me zoveš posle Kolegijuma i da kažeš: ‚Nemoj, nije sad vreme.‘ Vreme je! Da odgovoriš na naše pitanje! Ovo je bruka i sramota“, izvrištao je Vučićević.
Pa, jesi li živ, majstore
A Dačić je shvatio poruku, pokorno savio glavu ne pred naprednjakom već pred vlasnikom tabloida koji zvanično čak i nema SNS člansku kartu i odgovorio na „njihovo pitanje“ (ko god da su svi oni): „Kao što znate, opšte je poznata politika Socijalističke partije Srbije i moja lično. Ponosni smo na sve rezultate koji su postignuti i spremni smo na tu saradnju sa SNS i Aleksandrom Vučićem da nastavimo i dalje u interesu Srbije. Svaki drugačiji pristup nije politika SPS-a i može da predstavlja samo pojedinačne i lične stavove.“
Dakle, ispovedio se Informeru i po običaju pljunuo na stranačkog kolegu da bi izašao u susret naprednjačkom diktatu koji podrazumeva mnogo poltronisanja. Pa šta ako kao predsednik socijalista nije zaštitio od smene direktora Srbijašuma Igora Braunovića? Pa šta što je iz stranke morao da isključi Aleksandra Kojića, odbornika iz Malog Zvornika koji se protivio kopanju litijuma? Pa šta što nije podržao šeficu njihove poslaničke grupe Snežanu Paunović u kritici gradonačelnika Šapića, kada je zadržao za sebe titulu omiljenog Vučićevog koalicionog partnera.
Ili nije čak ni to?
Ako pogledamo unazad primetno je da je svaki napad na Dačića rezultirao njegovim dubokim izvinjavanjem i pravdanjem, nakon koga bi mu Vučić ipak udelio packu u stilu „a o malim partnerima, o tome da vam ne pričam koliko sam ih sit“ ili „sve nam isto misle i sve nam isto žele kao i ovi koji hoće naše glave“.
Svaki napad na Dačića rezultirao je njegovim dubokim izvinjavanjem i pravdanjem, nakon koga bi mu Vučić ipak udelio packu u stilu „a o malim partnerima, o tome da vam ne pričam koliko sam ih sit“
Ipak, Dačić nije dodirnuo dno ni kada se povijao pred takvim Vučićevim izjavama, ni kada je postao igračka za podsmevanje u rukama Bakareca, mada bi za svakog drugog čoveka to bilo dno. Dodirnuo ga je tek kada je otćutao nakon izjave premijera Miloša Vučevića da su socijalisti tu samo kada je lepo, a kada je teško i „kada treba podmetnuti leđa“, sve se to svali na SNS. Kao prvi ministar koji se usudio da ode na mesto zločina u Novom Sadu i lično prisustvuje vađenju tela (baš kao što je prošle godine Ružić došao u Ribnikar nakon masakra) , nije se usudio ni da uzvrati – aman, šta pričaš čoveče, ima li nešto teže od toga što sam ja uradio a ti nisi?
Nije rekao, ali je ostao u vlasti. Valjda mu je to dovoljno.
