Kosovo je poprimilo bezbroj narativa, od „srca Srbije“, do „takozvanog Kosova“. Pristup ovom fenomenu je identitetski, zavetni, tradicionalistički, religijski, politički, ideološki, najmanje realistički i objektivan. Kao i u odnosu na mnoga druga pitanja poslednjih četrdesetak godina, potiskuju se uzroci, naglašavaju posledice i iz neželjenog epiloga izvode zaključci o tome ko je patriota ko izdajnik, na koga svaliti krivicu što nije onako kako bi se želelo.
Jedan od najopasnijih pristupa je onaj po kome „neki bi da predaju Kosovo, priznaju njegovu nezavisnost, opravdaju otimanje dela teritorije Srbije“. Ovakve optužbe najviše produkuje vlast, ali joj se vraćaju iz dela opozicije koji za istu odgovornost optužuje upravo one koji imaju moć odlučivanja, jer ne čine dovoljno da se Kosovo reintegriše u maticu. Time se zamagljuje suština, skriva prava odgovornost i njeni akteri, produbljuju podele i dolazi do razočaravajućeg studentskog Memoranduma o Kosovu i Metohiji, koji na prvom mestu vidi ovu teritoriju kao „neotuđivi i sastavni deo Srbije“, a koji je otuđen i nije sastavni već 26 godina.
Odmaknimo se za trenutak od geneze problema i pokušajmo da zamislimo ostvarenje sna teritorijalne celovitosti Srbije. Teritorijalne celovitosti, da, naravno. Ne zajedničkom životu Srba i Albanaca u jednoj državi jer ko bi još tako nešto poželeo, sem nekolicine naivnih, jugoslovenstvom zavedenih grupica i pojedinaca, kako bi rekli profesionalni patrioti.
Srbija ima oko šest i po miliona birača, a Kosovo oko dva miliona i sto hiljada. Na Kosovu je oko 120.000 birača Srba, a u Srbiji živi nešto više od 60.000 Albanaca. Dakle, u reintegrisanoj celovitosti, Srbija bi imala oko osam i po miliona birača, od kojih bi skoro četvrtina bili pripadnici albanske nacionalnosti. I šta je tu problem? Ništa, kada bi se radilo o stvarno demokratskoj državi u kojoj ravnopravno, sa međusobnim uvažavanjem, žive različiti narodi, gradeći multietničku, proevropsku, građansku zajednicu u kojoj su svi izjednačeni u pravima i obavezama i niko nikoga ne ugrožava. Ali da je ova država bila takva, ne bi joj se razlaz ni dogodio.
Najveća manipulacija je prebacivati Jugoslovenima i ostalim građanski orijentisanim pojedincima da oni opravdavaju odvajanje Kosova i da su mu doprineli. Pa ti su ljudi upravo bili za zajedništvo i to ne kao usud, već kao normalnost
Može li se pretpostaviti da bi albansko biračko telo u jedinstvenoj državi bilo toliko rascepkano i usitnjeno kao biračka populacija Srba? Na Kosovu ima više albanskih partija, ali u slučaju reintegracije u Srbiju, prva neprijatna solucija mogla bi da bude politička homogenizacija kako Albanaca, tako i Srba i da na izborima glasaju jedni protiv drugih. To nikako ne bi doprinelo stabilnosti i harmoničnom suživotu, ali nije samo to ono o čemu ne razmišljaju sve ostrašćeniji pobornici državno-teritorijalnog jedinstva. Najveći broj onih koji, ne iz želje za zajedništvom, već iz kosovskozavetnih, nacionalističkih i revanšističkih razloga vape za celovitošću Srbije, nikada više ne bi video dom Narodne skupštine iznutra.
Oko dva miliona birača albanske nacionalnosti, kao potencijalno jedna izborna lista, bili bi možda najjači izborni takmac, ako se zna da je na poslednjim parlamentarnim izborima u Srbiji 2023. godine za pobedničku koaliciju Srbija ne sme da stane, glasalo nešto manje od milion i osamsto hiljada birača. Albanski politički akteri verovatno ne bi mogli da osvoje vlast, ali da bi bilo ko bez njih mogao da vlada, teško je zamisliti. U parlamentu bi njihovih predstavnika bilo između četvrtine i trećine, a toliko bi moralo da ih bude i u Vladi i drugim institucijama. Najmanje jedan potpredsednik Vlade i tri, četiri ministra. I to nije sve. Značajna imovina Albanaca koji su širom Srbije imali svoje pekare, poslastičarnice i druga manja preduzetništva, trebalo bi da im se vrati. Albanski, kao zvanični jezik u Srbiji. Ponovo se vraćamo na pitanje: i šta je tu problem, ako je država demokratska i ako postoji svest da sve i treba tako da bude? Ali…
Nepostojanje iskustva višestranačja u Srbiji u vreme pre odvajanja Kosova, jer su upravo od momenta formalne obnove participativne demokratije, započeli ratni sukobi koji su rezultirali otcepljenjem, uljuljkuje zagovornike reintegracije u uverenje da bi obnova celovitosti bila prilika za dominacijom većinskog naroda nad manjinskim na celoj teritoriji. Oni ne shvataju da obnova Kosova i Metohije kao autonomne pokrajine, ne bi mogla da ograniči politički uticaj Albanaca samo na taj deo, već bi uticaj postojao na odlučivanje u celoj Srbiji, više nego što je ikada bio u kraljevini ili socijalističkoj Jugoslaviji. Nema nikakve sumnje da zagovornici reintegracije to ne žele, ali o tome i ne razmišljaju. Njima je bitno mitsko, istorijsko ovladavanje teritorijom. Zato se i govori o teritorijalnom integritetu, a ne o zajedničkom životu. Naš narod na Kosovu su samo Srbi, ostali bi trebalo da se povinuju volji većine.
Zaboravlja se još jedna činjenica. Niko, sem velikog broja kosovskih Albanaca, nije želeo otcepljenje nekadašnje južne pokrajine od Srbije. Srpski tradicionalisti i nacionalisti iz poznatih razloga, a ostali, jer su smatrali da, uprkos problemima, pojedinačnim sukobima, nezadovoljstvima kojih je bilo, može da se održi suživot. Danas je najveća manipulacija prebacivati Jugoslovenima i ostalim građanski orijentisanim pojedincima da oni opravdavaju odvajanje Kosova i da su mu doprineli. Pa ti su ljudi upravo bili za zajedništvo i to ne kao usud, već kao normalnost. Oni nisu generisali mržnju i netrpeljivost, već su nastojali da očuvaju zajedništvo. Paradoks odnosa prema problemu Kosova je u tome što oni koji su izrazito neprijateljski gledali i tako i danas gledaju na stanovništvo koje je na njemu neuporedivo brojnije, zahtevaju obnovu teritorijalne celovitosti.
U pravu su oni koji smatraju da je jedino rešenje ulazak i Srbije i Kosova u EU, čime se brišu granice i podstiče obnova poverenja i saradnje
U zaboravu, iskrivljavanju činjenica i neiskustvu onih, rođenih posle devedesetih, fermentira uverenje da je moguće, samo ako se svi u Srbiji saberu i saglase, da se obnovi vlast nad Kosovom. Time se abolira od odgovornosti režim Srbije koji je tokom druge polovine osamdesetih i devedesetih, prouzrokovao otcepljenje i zanemaruje da je sadašnja vlast, koja je nastavak te Miloševićeve, u tome učestvovala i doprinela rascepu.
Niko, dakle, ne može da bude zadovoljan sadašnjim stanjem, čak ni kosovski Albanci, jer, iako su se dokopali samostalnosti, mnogo toga kod njih ne funkcioniše. Realnost, neprijatna za sve, ne može se promeniti voljom jedne strane, ni političkom, a pogotovo ne onom koja podrazumeva upotrebu sile. Pozivanje na Ustav ne pomaže, jer upravo naše iskustvo svedoči da najviši pravni akt nije garancija održanja državne zajednice. Imali smo Ustav Jugoslavije, pa se ona raspala i Ustav Republike Srbije i Crne Gore, pa se i ona raspala. Uostalom, Kosovo takođe ima Ustav u kome nešto drugo piše i o bilo kakvim promenama moraju da se pitaju i Albanci. Nije poenta u priznavanju ili nepriznavanju nezavisnosti Kosova, već u objektivnom suočavanju sa posledicama za koje su mnogi odgovorni, a najmanje oni koji prihvataju realnost. Verovatno su najviše u pravu oni koji smatraju da je jedino rešenje ulazak obe države u Evropsku uniju, čime se brišu granice i podstiče obnova poverenja i saradnje, ako trenutna demokratska posustalost na obe strane to dopusti i ako međunarodna situacija ne skrene u potpunu neizvesnost.
