U Jugoslaviji, toj omraženoj tamnici naroda, znao se red: 8 sati rada, 8 sati kulturne nadgradnje i 8 sati sna. Za stanovnike Beograda, bar one zaposlene, bilo je neophodno dnevno izdvojiti od pola sata do sat vremena na gradski prevoz. Iako se nisu često radila sociološka istraživanja, građani su uglavnom bili nezadovoljni, što je rezultiralo uništenjem te države. Kasnije, u SRJ, voljenoj otadžbini našoj, isto tako znao se neki red: 8 sati se ratuje, 8 sati švercuje, 3 sata se gleda Drugi dnevnik i 5 sati se provodi u gradskom prevozu. Ne spava se. Indeks sreće je rapidno skočio.
Prošle su godine pune muka, Srbija postala punoletna, osamostalila se. Pored toga što je počela proizvodnja Mercedesovih autobusa, najavljen je leteći taksi za elitne delove glavnog grada. Probijena je prva virtuelna linije metroa kojom ministri i direktori vodećih institucija kulture odlaze svakog jutra na posao. Ovo je znatno uticalo na porast zadovoljstva kod građana. O tome nas je nedavno izvestio Demostat iznoseći statističke podatke do kojih su došli tokom poslednje ankete. Iako se o tome ne govori, usluge GSP-a presudno su uticale na konačni rezultat: „Zadovoljni smo životom u celini, nezadovoljni smo svim ostalim ali verujemo u predsednika“.
Možda je ova anketa rađena samo sa korisnicima Beovoza i delimično Sokola, jer svi oni koji koriste ostale vidove Šapićevog prevoza u Beogradu, nemaju nikakvog razloga za zadovoljstvo. S druge strane, istraživanje kaže da je životom nezadovoljan tek svaki deveti ispitanik. Izgleda da imam tu sreću da svakog dana, od Voždovca do Slavije, putujem autobusom koji vozi samo te prokazane nezadovoljnike iz ankete.
Putujemo tako i mislimo na predsednika: Kako ćeš ti bez mene, al kako ću ja bez tebe? Ipak, svako malo, tokom jednosatne vožnje do Karađorđevog parka, vidimo ga kako nam se osmehuje sa bilborda na kojima se gurka sa Šapićem. Nećemo se mi nikada rastati, kao da nas teši
Ipak, nije to više ni GSP, nego su to zamaskirani privatnici. Konkretno, na mističnim linijama 33 i 39, najređim autobusima u Beogradu koji podsećaju na komete jer se pojavljuju veoma retko i ljudi su istinski srećni kada ih vide, saobraćaju isto tako mistični prevoznici pod kodnim imenima B&B Linea (33) i M&M Trans Company (39). Štedljive su to firme, šparaju na gorivu, amortizaciji i zaposlenima. To rade uglavnom tako što preskaču redovne polaske u jutarnjem i popodnevnom špicu, tako da podaci o njima postoje samo na Šapićevim (predizbornim) displejima. Građani gledaju kako se nižu virtuelni polasci na ekranu, ali ni B&B-a niti M&M-a nema ni od korova.
Ali kada se neko njihovo vozilo ipak pojavi, ljudi krenu na juriš, dostojan onog koji je davne 1992. opevao Miša Stanisavljević u svojoj pesmi „Juriš Srba“. Dok zalazimo jedni drugima među rebra i burage, bivamo počašćeni soundtrackom kojim gradonačelnik postiže porast faktora sreće kod građana. Naime, iz zvučnika se razležu poznati tonovi. Kraljica jutarnje vožnje je Vesna Zmijanac, a njen duet sa Dinom Merlinom Kad zamirišu jorgovani samo potvrđuje Ničeovo večno vraćanje istog. Daleko je Slavija, pesma je duga, ponekad se vrti više puta tako da mi, nezadovoljnici iz ankete, imamo dovoljno vremena da promislimo o njenim rečima. Teški dani su nam fakat došli, ali nam jorgovani još uvek nisu zamirisali. Niti mogu u smogu koji nas prati kao crni oblak. Putujemo tako i mislimo na predsednika: Kako ćeš ti bez mene, al kako ću ja bez tebe? Ipak, svako malo, tokom jednosatne vožnje do Karađorđevog parka, vidimo ga kako nam se osmehuje sa bilborda na kojima se gurka sa Šapićem. Nećemo se mi nikada rastati, kao da nas teši. A Demostat samo može da ubeleži još jedno Da. Da, zadovoljni smo.