Tokom dosadašnjih 12 godina vladavine, od predsednika Aleksandra Vučića čuli smo mnogo priča koje otkrivaju različite slojeve njegove ličnosti. Ako mu verujete, naravno. U suprotnom ćete ih u pristojnijoj varijanti smestiti u folder „lovačke“, a u manje pristojnoj u kolekciju „priče ispred dragstora uoči fajronta“. I nije zgoreg podsetiti na bar neke od njih, dok se čeka da pred građane istrese nove bisere, ma koliko ih oni nezahvalni ne cene koliko bi trebalo.
Onomad je, kako kaže, na putu do mora sa roditeljima i bratom svraćao do potočića u blizini Modriče da se napiju čiste vode, jer para za kafanu nisu imali. Pričom i da je kao klinac od 15-16 godina švercovao robu iz Turske, kao da u isto vreme pokušava da impresionira predsednika Turske Redžepa Erdogana i pokaže kako je i on u teškim vremenima delio sudbinu običnih ljudi. Mada to ne pije vodu, jer je tada bio suviše mali da bi se upuštao u takve ilegalne akcije. Na stranu što većina običnih ljudi iz tih teških vremena nije izašla bogatija za garsonjeru, već toliko osiromašena i ojađena da se oporavljaju i dan-danas.
Hvali se i da se tukao na tribinama sa protivničkim navijačima. Kada je želeo da dokaže kako nikad nije konzumirao nikakvu drogu, niti imao bilo kakve veze sa njom, ispričao je da je jednom u vozu video nekoliko momaka kako duvaju lepak. A kad se nije tukao i preskakao lepkomane po vozovima, imao je i pravi posao i to ni manje ni više nego u Londonu, gde je radio kao prodavac u gvožđari.
Druge vrste su priče koje bi građanima trebalo da dočaraju kako predsednik nije samo običan čovek, već i neustrašivi borac, kad je potrebno. Tako on stalno susreće neke ljude koji ga ne vole i koji ga u startu verbalno napadaju, ali on im onda pokaže čvrstinu, ozbiljnost i odlučnost, tu na licu mesta i oni onda nerado priznaju da ga u stvari cene i poštuju, ali su, eto, potpali pod uticaj hejtera i zato ga ne vole. I to mu se dešava i u Srbiji i u inostranstvu podjednako, jer je opšte poznato da su Vučićevi antifanovi demografska kategorija koja je vrlo ravnomerno raspoređena po celom svetu.
Kada ne objašnjava hejterima da je u stvari baš kul, predsednik strancima saspe u facu sve što niko drugi u svetu ne sme da im kaže. Takoreći kao lider slobodarskog sveta. Da se ne uvrede Putin, Lukašenko i Kim Džong Un, ali kad su oni poslednji put nekome nešto skresali u Briselu, Parizu ili Beču
Kada ne objašnjava hejterima da je u stvari baš kul lik, predsednik ima malo drugačije, znatno neprijatnije susrete sa stranim zvaničnicima, a ta zbirka priča bi se mogla nazvati „Al’ sam im rek’o!“ U tim razgovorima on, naime, često zagrmi i stranim političarima saspe u facu sve što niko drugi ne sme da im kaže. A oni samo gledaju. Ne smeju ništa da kažu. A oni prvi, koji ne smeju ništa da kažu ovima drugima, ne smeju javno ni da mu odaju priznanje zato što im je skresao i onda Vučiću prilaze krišom po hodnicima da mu odaju priznanje, jer je dovoljno hrabar da zagrmi u ime svih njih, obespravljenih. Takoreći kao lider slobodarskog sveta. Da se ne uvrede Putin, Lukašenko i Kim Džong Un, ali kad su oni poslednji put nekome nešto skresali u Briselu, Parizu ili Beču?
Zato je samo pitanje kakve ćemo još priče čuti od predsednika, jer mu mandat ističe za tri godine, a do tada svakodnevne televizijske nastupe treba nečim popuniti. Nevolja je što ni lovačke priče ne mogu da se pričaju do besvesti, a da ne postanu dosadne, pa će morati dobro da se potrudi. Možda ćemo uskoro čuti da je prodavao benzin na haubi kako bi preživeo grozne devedesete ili da se pošibao sa američkom, hrvatskom, nemačkom, engleskom, crnogorskom delegacijom u Ujedinjenim nacijama. I to istovremeno i to jednom rukom. I da je, naravno, pobedio.
Možda saznamo i da je prvi leteo u svemir. Čak i pre ruskog psa Lajke i to bez ikakvih raketa i ostalih pomagala. Kad već slušamo priče dostojne vesele družine koja sedi ispred dragstora, gde svako priča šta mu padne na pamet, što da ne pustimo mašti na volju. Fajront izgleda neće skoro.