Od osnivanja Bitefa, društveno-relevantne teme su se javljale u predstavama u takmičarskom programu i neretko pokretale diskusije, kako u zemljama odakle dolaze tako i kod nas. Ove godine, sam početak festivala započeo je govorom Mila Raua, čija je predstava Antigona u Amazonu odigrana u Ateljeu 212, a u kojoj on smešta ovu antičku dramu u kontekst eksploatacije boksita od strane „Rio Tinta“ u Brazilu, što je, zajedno s namerom iste kompanije da eksploatiše jadarit u Srbiji i jasnoj podršci evropskih diplomata za takvo rudarstvo u našoj (ali ne i njihovoj) zemlji, i bio fokus njegovog govora na otvaranju Festivala.
Predstava hrvatske dramaturškinje Jasne Žmak, ujedno i dobitnice gran-prija „Mira Trailović“, jeste predavanje-performans nazvano this is my truth, tell me yours. Ovo delo daje autorki prostora da govori o suočavanju s traumama, kako onim koje su proistekle direktnim učešćem u jednom pozorišnom komadu, tako i onim duboko ukorenjenim u društvima Balkana – mizoginijom, patrijarhatom i homofobijom. Bez obzira na višeslojnost njenog rada, on je ujedno i vrlo pristupačan u načinu na koji obrađuje teme koje većina ljudi izbegava, što zbog društvene stigme, što zbog osećaja sramote. Svojim hrabrim prkosom, autorka ličnim primerom i direktnom konfrontacijom s traumama, pokazuje da se društvenim stegama možemo odupreti, ma koliko to bilo teško ili neprijatno, osnažujući ujedno ljude koji se suočavaju sa sličnim preprekama.
Druga predstava, takođe formata predavanje-performans Pravićemo nešto o ratu, rodu i slobodi, zvaće se: šta bi rekla Čelsi Mening autora Irene Ristić i Đorđa Živadinovića Grgura, nalazi načina da kroz direktnu participaciju dela publike obrađuje lik Čelsi Mening, američke uzbunjivačice, koja je godine provela u zatvoru jer je na platformi Vikiliks objavila više od 700.000 poverljivih dokumenata koji se tiču američke involviranosti u ratove u Iraku, a do kojih je došla radeći za američku obaveštajnu službu. Specifičnost njenog slučaja ne leži samo u tome što je njen čin otkrio mnoge tajne američke vojske i pokrenuo debatu o etici uzbunjivaštva, već i u tome što se, po dolasku u zatvor, autovala kao transrodna žena i izborila da počne s hormonskom terapijom dok je još bila zatvorena. Iako su autori predstave na osvešćen način govorili o Čelsi Mening, koristeći adekvatne – ženske zamenice, veliki broj ljudi iz publike je o njoj govorio u muškom rodu. Participacija publike pokazala je da naše društvo, čak i ono koje posećuje elitne kulturne događaje kakav je Bitef, ipak ima mnogo prostora da nauči više o transrodnim pitanjima, kao i da napravi diferencijaciju između nečijeg rodnog identiteta i rada te osobe, što nisu nužno povezane stvari.
U trenutku kada izgubi svest, izvođenje preuzima njena trupa, koja na različite ali podjednako efikasne načine obrađuje teme femicida i razornog efekta koji taj čin ima
Komad koji je zatvorio 58. izdanje festivala Trilogija Snaga kučke – 1. poglavlje: Nevesta i Laku noć Pepeljugo ostavila je najsnažniji utisak od ova tri naslova: brazilska autorka Karolina Bjanki i njena trupa „Kara de kavaljo“ bavili su se temama seksualnog nasilja nad ženama i femicidom, kao i njihovim prikazom u umetnosti. Iako je tema šokantna sama po sebi, autorka uspeva da utisak pojača omamljujući samu sebe drogom koja se koristi za silovanje, što publici daje priliku da u realnom vremenu prati kako autorka gubi kontrolu nad svojim telom. U trenutku kada izgubi svest, izvođenje preuzima njena trupa, koja na različite ali podjednako efikasne načine obrađuje teme femicida i razornog efekta koji taj čin ima. Pored pijeteta prema žrtvama, predstava se dotiče i života posle zločina, kao i odnosa prema sebi posle velike traume.
