Najefektniji prizor predstave Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo Ateljea 212, jeste onaj poslednji. On nije samo likovno, muzički i scenski atraktivan, već ujedno i višestruko metaforičan, jer sublimira i poentira i scensku poetiku i tematiku predstave… Pozorišna zavesa se polako spušta; tri majke srednjih godina, bez muževa i u detektivskim mantilima, zalivaju cveće koje pokriva grobove (njihovih) muškaraca i naše nikada upokojene prošlosti; njihova vršnjakinja, takođe u mantilu i stvarno detektivka, ležeći sanjari o putovanju s bolesnim sinom; peta i starija, lepotica s perikom (i aurom) holivudske dive, takođe u mantilu, staje za stalak s mikrofonom i u stilski odgovarajućom, ditrihovskom scenskom i muzičkom maniru (odlična muzika Vladimira Pejkovića) peva brehtovski song. Njegove reči nisu iz romana Mirjane Drljević, po kojem je predstava rađena, ali jesu parafraza jednog drugog teksta iste spisateljice i govore o majci koja ima krila kao orao, glas kao lav. Uobičajene asocijacije na majku suprotne su od ovih. Slobodan Obradović, autor dramatizacije romana Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo, i rediteljka Bojana Lazić biraju ove da bi poentirali temu koju su, među svima koje im je predložak Mirjane Drljević nudio, izdvojili kao jednu od glavnih: iskušenja, patnje, žilavost i snagu majčinstva.
Kada se prepozna tematski fokus, onda jedan od glavnih izbora na kojima se zasniva ovaj metaforički višeslojan, vrlo kompleksni rediteljski koncept retroaktivno postaje razumljiv i opravdan. Dramatizacija i režija su tematski i sižejno zgusnuli predstavu na ženske priče – one dominiraju i u romanu, ali su u njemu prisutne, pored na različite načine odsutnih a važnih, i neke ne mnogo bitne muške sudbine, kao ona Jakovljeva – i zbog toga je rediteljka odlučila da sve likove, i ženske i muške, igraju glumice, njih pet. Ovo rediteljsko rešenje, noseće za ceo koncept, objašnjava i neka druga, kao što su kostimi Biljane Tegeltije Bojanić: pored toga što su duhovit komentar na žanr detektivskog romana kojem, na površinskom sloju, i pripada, mantili koje, kao što videsmo, nose sve glumice, shvataju se kao znak androginosti.
Rediteljkin izbor glumačkog žanra i stila u potpunosti je skladu sa „starijim“ izborom da sve likove igraju glumice. One, naime, ne podražavaju muške likove na klasičan dramski način – kao što, doduše, to ne rade ni sa ženskim – nego stalno, a zasnovano na jasnom rediteljskom konceptu, osciliraju između pripovedačkog i dramskog modusa: malo su u liku, malo ga, okrećući se ka publici, prepričavaju i komentarišu. Ovaj stil igre – rediteljski koncept je veoma promišljen – dodatno je opravdan time što je predstava rađena ne na osnovu drame, nego romana. Njega je najadekvatnije donela – mada joj je, jer jedina nije igrala niti muške niti bilo koje druge likove, zadatak bio lakši – donela Anastasija Mandić u ulozi inspektorke Lepe, koju su i roman, ali rekao bih još izrazitije i dramatizacija i režija postavili kao glavni u ovoj kriminalističkoj priči. Ona je duhovito, s finom distancom, bez jakog uživljavanja koje bi za ovaj stil igre bilo sasvim pogrešno, a opet s emocijom, donela lik simpatične, (nekarikaturalno) muškobanjaste, od iskustva prevejane, ali istovremeno i naivne policajke, te brižne majke.
Rediteljka metaforički označava zamrzivač, kao upečatljiv scenografski znak koji asocira i na sladoled iz detinjstva i na hladnjače kojima su dovoženi leševi s ratišta
Aleksandra Janković, Radmila Tomović i Borjanka Ljumović igraju, pre svih drugih, likove tri majke kojima je svakoj nestala po jedna kći (jedna ima i drugu, a dve samo tu jednu), a što je predmet Lepine istrage na koju se svodi glavna priča predstave. Prva je pomiskuitetna zavodnica, druga duševno rastrojena žrtva, a možda i vinovnik porodičnog nasilja (ne zna se da li ona ili muž više zove policiju po istoj osnovi), dok treći lik ostaje misteriozan i nedorečen, ali apsolutno nije jasno da li su ga dramatizator i rediteljka tako i zamislili, ili je tako ispao u tumačenju Ljumović. Pored toga što je nedorečen, ovaj lik je i najohlađeniji, najviše na distanci od sva tri, ali je opet nerazgovetno da li je to, paradoksalno, posledica samo doslednog praćenja rediteljskog koncepta, dok su se, naprotiv, Janković i Tomović malo otrgle od istog, na trenutke isuviše, te dopadljivo komički bojeći svoje likove. U postavci ova tri lika, dakle, postoje stilski šumovi, ali se ovaj problem, uz koncentraciju i disciplinu, može otkloniti, jer je, u osnovi, reč o dobro postavljenim ulogama. O složenosti njihovih zadataka, ali i rediteljskog koncepta, svedoči i četvoroglasje kojima, zajedno s najstarijom koleginicom, Snežanom Savić, njih tri donose lik Saše, za kojeg će se ispostaviti – jasno je već iz scenskog znaka da ga igraju sve četiri – da je glavni muškarac u priči, onaj kojih je oteo njihove kćeri, a koje će Lepa spasiti.
Ni roman ni predastva, valjda je već sasvim jasno, nisu samo kriminalistička priča, nego i apsurdistička parabola, kako će se ispostaviti – a što ikonički potvrđuje i televizijska zvezda bivše zemlje, Snežana Savić (znakovit kast!) – trauma vezanih za raspad Jugoslavije. Saša se otmicom (videćete kako) sveti za to što je starija generacija (muškaraca) žrtvovala njegovu, onu iz sedamdesetih, u ratovima u kojima Srbija nije učestvovala. Rediteljka metaforički označava tu ideju odsustvom muškaraca u podeli, te zamrzivačem, upečatljivim, koncepcijski ambivalentnim scenografskim znakom koji asocira i na sladoled iz detinjstva i na hladnjače kojima su devedesetih dovoženi leševi s ratišta (autorka je Zorana Popov). U takvom svetu ostaju samo majke koje se, kao lavice, bore za svoju decu.
