Biznismen Mark Krendal se još 2005. orijentisao na zelenu energiju, a danas je vlasnik CWP, kompanije koja je izgradila prvi vetropark u Srbiji. Živi u Beogradu i za Radar je govorio o svom iskustvu poslovanja u Srbiji, ali i Ani Brnabić, kojoj je bio poslodavac, kumu Aleksandra Vučića Nikoli Petroviću, koji je bio direktor Elektromreža Srbije, samom predsedniku Srbije, projektu Jadar i Rio Tintu…
„Kada govorimo o energetskom biznisu u Srbiji, govorimo o stvarima koje su ovde sveprisutne. Šta god da pokušate da radite ukoliko ima bilo kakve interakcije sa društvom u celini, neko će vam prići i reći: ‘Veruj mi Mark, biće sve mnogo bolje ako angažuješ ovu kompaniju kao podizvođača… da, oni su malo, na primer 50 odsto skuplji, ali (smeh) život će biti mnogo lakši sa njima.’ Tipa, razmisli još jednom o ideji da kupuješ uvek po najnižoj ceni. Vi znate to, takav je život u Srbiji. Takve predloge smo imali, konstantno. Svako bi imao da preporuči nekog rođaka, brata, ili sestru najboljeg prijatelja”, rekao je, između ostalog, Mark Krendal.
Donosimo vam i intervju s Lukom Ercegom, stručnjakom za retke minerale i kanadskim biznismenom, čiji su roditelji poreklom iz Livna i Loznice, pored koje se planira rudnik litijuma. Naš sagovornik je ujedno bio suvlasnik firme Simbol Materials, koja je 2011. dobila sve neophodne dozvole da u Kaliforniji izgradi dve fabrike za preradu litijuma.
Prema njegovoj proceni, potencijalni ekonomski efekti projekat Jadar se preuveličavaju.
„To znači da bi država od rudne rente od pet odsto godišnje imala 29 miliona dolara ili oko četiri dolara po stanovniku. Nije to džeparac, ali nisu ni velike pare u odnosu na 2,4 milijarde evra, koliko Rio Tinto tvrdi da će uložiti u rudnik i na rizik koji taj projekat sa sobom nosi. U Čileu, na primer, rudna renta ide i do 40 odsto, dok je u Argentini tri procenta i od tih država, velikih proizvođača litijuma, Srbija bi dosta mogla da nauči“, ističe Erceg.
Naši novinari su se bavili i „spiskovima nepodobnih”, ili, drugim rečima, protivnika režima SNS-a, koje je „po svojoj ličnoj savesti”, a prema sopstvenom priznanju, pravio bivši direktor BIA i ministar policije, a danas potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vulin. Od Severine, preko Sofije Todorović i Milice Ranđelović do Feđe Štukana, i uz mnoge slične primere maltretiranja između, postavlja se pitanje: šta je u današnjoj Srbiji verbalni delikt koji bio zavredeo zadržavanje na granici, pretrese, privođenja?…
Nedeljnik Radar se bavio i sudbinom Socijalističke partije Srbije i njenog lidera Ivice Dačića, kojima zagrljaj Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića možda produžava politički život, ali počinje i da ih guši.
„Navikao je Dačić da ga Vučić ponižava, ali čini se da mu je, nakon utapanja na listu SNS-a na junskim izborima, položaj neudobniji, manevarski prostor manji a unutarstranačko nezadovoljstvo veće“, zaključak je naših novinara.
Za kraj treba navesti i intervju sa Zoranom Hamovićem, direktorom i vlasnikom izdavačke kuće Klio i predsednikom Političkog saveta Pokreta slobodnih građana. Naš sagovornik je odgovarao na pitanja o protestima protiv litijuma, karakteristikama vladajuće koalicije i opozicije, komunikaciji koju politički akteri (ne) neguju…
„Vlasti proglase neprijateljem naroda nekoga ko se, realno govoreći, nikakvim neprijateljstvima niti bavi, niti ima tu potrebu i kapacitet, a uz to javnost medijski zasipaju lažima o njemu i tabloidima oblikuju njegovu ‘negativnu harizmu’ u društvu, kako bi se stvorio utisak ravnopravnosti moći. Tako kroz ‘fer odbranu’ od ravnopravnog neprijatelja medijski održavaju sopstvenu važnost. Toliko se sigurno osećaju da dežurnim neprijateljima mogu da se bave olako. Ponekad imam utisak da sede u kafani i prave šale. I državu samu i upravljanje njom posmatraju kao kafansku priču“, rekao je Hamović za Radar.
Za novi broj govore i pišu Andrej Gnjot, Ana Martinoli, Aleksandra Bulatović, Dragan Velikić, Tanja Lazarević, Milan St. Protić…
