Jednom davno – približnije: pre nešto više od mesec dana – činilo se da Donalda Trampa ništa ne može da spreči da se narednog januara trijumfalno vrati u Belu kuću.
Ne samo da je, u susret novembarskim predsedničkim izborima, naspram sebe imao mentalno i fizički nepovratno oronulog Džoa Bajdena, čiji je katastrofalan nastup u junskoj televizijskoj debati doživljen kao definitivna potvrda da aktuelni predsednik nema nikakve izglede da na njima pobedi; nego je netom preživljeni pokušaj ubistva na mitingu u pensilvanijskoj provinciji – u trenu iskorišćen za dodatnu mobilizaciju ionako fanatičnih pristalica – Trampu pribavio i gotovo mitski oreol nekoga ko na svojoj strani ima i onog odozgo.
Demokratski momentum
A onda je, počev od Nacionalne konvencije Republikanske partije (RNC) održane nekoliko dana nakon atentata, sve krenulo nizbrdo; u samo nekoliko sedmica momentum je u potpunosti prešao na stranu demokrata.
Po republikance loša sekvenca događaja započeta je Trampovom odlukom da za potpredsedničkog kandidata odabere Džej Dija Vensa, senatora iz Ohaja čiji je lični i ideološki profil odavao samouverenost Trampa i njegovog tima. Računajući da će naspram sebe imati Bajdena i Kamalu Haris, evidentno nisu smatrali neophodnim da potpredsednički kandidat bude neko ko je od Trampa ne samo politički umereniji, nego i socio-kulturno drugačiji – žena i(li) pripadnik neke manjine, na primer – a sa ciljem da na svoju stranu prevuku za pobedu potencijalno presudan deo neopredeljenih birača, te onih kojima su republikanci prirodno bliži, ali ih odbija to što je njihov kandidat neko poput Trampa. Umesto opredeljivanja za takvu, politički logičniju opciju, bivši predsednik se odlučio za Vensa, koga je, već i zbog mladih godina (tek mu je 40), trebalo „prodati“ kao nastavljača trampizma jednom kad on sam – kao i Bajden, omatoreo i rapidno opadajućih mentalnih sposobnosti – siđe sa scene.
Malo je reći da nije ispalo u skladu s očekivanjima.
Promašaj s Vensom
Ništa u vezi s Vensom nije se dobro primilo među biračima, pa ni onim republikanskim. Čak je i njegova životna priča – odrastao u siromaštvu, završio prava na elitnom Jejlu, služio u marincima (bez borbenog iskustva), pare zaradio kao preduzetnički kapitalista u tehnološkom sektoru (uz ključnu finansijsku podršku radikalno desno nastrojenog investitora i inovatora Pitera Tila), širu prepoznatljivost stekao autobiografskom hit knjigom… – pod pojačanom pažnjom javnosti počela da se okreće protiv njega; ali ništa ga ne ukopava više od njega samog. Od izveštačenih nastupa, preko bizarnih izjava, do stupidnih uvreda na račun pojedinih kategorija birača – onih čiju bi podršku trebalo da pridobija – Vens zasad privlačnosti republikanskog izbornog tiketa ne samo da ne doprinosi, nego je i aktivno potkopava.
Nisu likovi i dela potpredsedničkih kandidata ono što ima naročitog uticaja na ishod izbora. Ali ono što su doneli Vens i Vols odražava trenutnu razliku u raspoloženju u dva tabora
Barem je po tome Trampov naslednik. Jer, nakon što se na RNC, u istupu kojim je formalno prihvatio predsedničku kandidaturu, čitavih dvadesetak minuta upinjao da emituje pomirljivije poruke, poziva na jedinstvo i, sve u svemu, nastupa državnički – na to podstaknut otrežnjujućim iskustvom srećno izbegnute smrti – Tramp je u ostatku više od sat i po dugog govora ponovo bio onakav kakav jeste: razobručen i, sve češće, nesuvisao. I otad se, na očajanje ljudi koji vode njegovu kampanju, nije zaustavio.
Svaki od nastupa koje je potom imao, bili to mitinzi ili intervjui, Tramp nije koristio – rezimira Dejvid Smit, vašingtonski dopisnik britanskog Gardijana – ni za šta drugo osim da „napada, širi laži, upućuje uvrede, isprobava nadimke, plasira rasističke poruke i ponavlja besmislice, u očajničkom pokušaju da povrati kontrolu nad narativom“. A kontrola je izgubljena u onom trenutku kada su demokrate, umesto da se kao dotad samo hvataju za glave i ne preduzimaju ništa, konačno presekle; odnosno, kada je Bajden – pod pritiskom partijskih čelnika i finansijera, ali i stranačke baze – koji dan po završetku RNC konačno popustio i objavio da se povlači iz predsedničke trke, dajući punu podršku kandidaturi potpredsednice Haris.
Iako mogućnost da do takve promene dođe republikanski stratezi nisu isključivali, ispostavilo se da je MAGA pokret u celini ipak zatečen efektom koji je ona proizvela. Tada izbačeni iz ravnoteže, republikanci i dalje ne nalaze način da kontrolu ponovo uspostave.
Značaj „kolebljivih država“
Koliko je republikance ulazak u trku Harisove poremetio, toliko je na drugoj strani Bajdenovo povlačenje imalo revitalizujuće dejstvo za demokrate, bez obzira na belodane slabosti njihove kandidatkinje. Naprasno probuđeni entuzijazam članstva i pristalica, te iznova odrešene kese velikih i malih donatora koji su prethodno novčanu podršku uslovljavali Bajdenovim povlačenjem – samo u julu za kampanju Harisove prikupljeno je 310 miliona dolara, naspram nepunih 139 miliona za Trampa – već utiče na opredeljenje birača.
Nakon što je kratko po objavi da će se Harisova boriti za predsedničku kandidaturu demokrata (kandidaturu koja je u međuvremenu i formalizovana) Tramp držao minimalnu prednost u odnosu na nju, odnos snaga se otad postojano menja na njegovu štetu: poslednja istraživanja javnog mnenja malu prevagu sada daju kandidatkinji demokrata. Posebno je značajno što se prednost sad već očitije beleži i u ključnim saveznim državama: Pensilvaniji, Mičigenu i Viskonsinu. Kao swing states – države u kojima se od izbora do izbora menja većinsko opredeljenje za jednu ili drugu partiju – one imaju presudan uticaj na ishod glasanja na nacionalnom nivou; kao i u brojnim ranijim prilikama, put do Bele kuće i ovog puta neizbežno vodi preko njih. (U tom trouglu najvažnija je Pensilvanija, prosto jer nosi najviše elektorskih glasova, 19; za pobedu na predsedničkim izborima potrebno ih je prikupiti najmanje 270.)
Pogodak s Volsom
Elan demokrata uvećan je odlukom Harisove da za potpredsedničkog kandidata uzme guvernera Minesote Tima Volsa – čije se prezime, uzgred rečeno, u ovdašnjim medijima speluje na sve moguće i nemoguće načine, ali najređe na ovaj jedino ispravan: tako ga, naime, s malo otegnutim o, on sam izgovara.
Iako nije bilo malo onih koji su smatrali da je iz taktičkih razloga Harisova trebalo da se odluči za nekog od demokratskih lidera u pomenute tri savezne države, to što je izbor na kraju pao na Volsa zasad deluje kao pun pogodak. Time su, za početak, izbegnute pogubne unutarstranačke podele kakvih bi sigurno bilo da je, na primer, izabran i hvaljeni i osporavani guverner Pensilvanije Džoš Šapiro. Vols je neko koga bez problema prihvata i sve prpošnije levo krilo Demokratske partije: tokom njegovog guvernerskog mandata u Minesoti je usvojen niz progresivnih politika – poput uvođenja prava na besplatni obrok za svu školsku decu, što je u Americi neverovatno ispolitizovano pitanje – o čemu u drugim delovima zemlje mogu samo da maštaju.
Iako mogućnost da do takve promene dođe republikanski stratezi nisu isključivali, ispostavilo se da je MAGA pokret u celini ipak zatečen efektom koji je Kamala Haris proizvela
Za percepciju je izuzetno bitno i to što, za razliku od ogromne većine kolega, Vols ne potiče iz privilegovanih slojeva i razume potrebe običnog sveta. Rodom iz ruralne Nebraske, diplomirao je na državnom fakultetu, dugo radio kao nastavnik – prvo u jednom indijanskom rezervatu, pa godinu dana u Kini, onda u srednjoj školi u unutrašnjosti Minesote (usput bio i trener školskog tima u američkom fudbalu, zbog čega mu Harisova sada tepa „Kouč“); 24 godine je paralelno bio i pripadnik rezervnog sastava Nacionalne garde. Tek je posle svega ovoga ušao u politiku; 12 godina proveo je u Predstavničkom domu Kongresa, da bi 2019. bio izabran za guvernera.
Po mnogo čemu, dakle, Vols je profil političara kakve među vodećim demokratama svećom treba tražiti: čovek sa Srednjeg zapada koji ume s ljudima – u nastupima je srdačan i neposredan – i o kome pozitivno mišljenje imaju i brojni republikanci… A instant popularnost stekao je time što se Trampu i Vensu zavukao pod kožu opisujući ih kao „uvrnute“, što vidno nervira naročito Trampa, pa otad i Vols i druge demokrate insistiraju na upotrebi tog termina.
Naravno, nisu likovi i dela potpredsedničkih kandidata ono što ima naročitog uticaja na ishod predsedničkih izbora. Daleko od toga. Ali frustracija i nervoza koje je među republikance uneo Vens, te vedrina i optimizam koju su demokratama doneli Vols i pre toga Harisova, u dobroj meri odslikavaju trenutno dijametralno različito raspoloženje u dva tabora. Ishod novembarskog glasanja ponovo je neizvestan.
