11. jul
Jedan od simptoma površnosti modernog sveta i medija je beskrajno ponavljanje fraze čije pravo značenje ne razumemo. Verovatno najveća žrtva ovog trenda u poslednjih trideset godina je Fukujamina teza o ‘kraju istorije’. Kod nas, što reče Stevan Filipović, ta tužna čast pripada Brehtovoj ‘Majci Hrabrost’.
Prva fraza strada kada se tumači kao ‘kraj istorijskih događaja’ – kao da je to uopšte moguće – druga kada se opisuje… pa, hrabra majka (što u komadu nije). Ostaviću majku po strani za sada, ali ono što se dešava sa svetom svakako potvrđuje Fukujaminu tezu – pod uslovom da se razume u svom originalnom značenju.
Ne radi se o tome da su odjednom, padom sovjetskog komunizma, svetski događaji prestali da se dešavaju i da na svetu više nema geopolitičkih i civilizacijskih promena. Da je ‘istorija’ stala.
Ono što je Fukujama pokušao da kaže je da se istorija ljudskih civilizacija može svesti na progresiju kroz različite političko-ekonomske (ideološke) sisteme, svaki od njih sa specifičnim ’novim’ karakteristikama koje predstavljaju radikalnu promenu postojećih odnosa u društvu. Svaki od tih sistema je imao svoj specifični ’narativ’. Skupljačko-lovačko društvo se preobrazilo u poljoprivredno, ono u robovlasničko, to u feudalno, feudalizam u kapitalizam i onda se nekoliko modernih ideologija borilo za primat: kapitalizam, komunizam, fašizam… Uvek je postojala neka nova paradigma koja je čekala iza scene, neka druga jaka priča sa zaokruženim narativom i gvozdenim dogmama.
‘Kraj istorije’ je da posle nekoliko varijanti kapitalizma koje trenutno vladaju većinom planete – i Kina i Indija i Rusija su varijante kapitalizma – i staljinističke Severne Koreje, nemamo neku novu ideološku paradigmu koja se ugurava u sve veći ideološki prazni prostor. Za primat se sada bore razni reciklirani destilati prethodnih ideologija – feudalni kapitalizam Indije, Rusije i sličnih zemalja, pseudokomunistički, a sve više takodje feudalni, kapitalizam Kine, kvazifašistički kapitalizam Trampove Amerike… i tako dalje.
Jurenje u krug je ono što nam se sada dešava. Smrtonosni nedostatak mašte, tačnije, jakog i ujedinjenog pripovedanja novih ideja. Kao da nismo u stanju da jasno i kohezivno zamislimo kako bi bolji svet mogao da izgleda. Mnoge ideje postoje – od ‘đevrek’ do ‘post-rast’ kapitalizma, od ‘zelenog Novog Dogovora’ do ‘komunitarizma’ (Žižek), ali sve nekako deluje razbacano, parcijalno, zakopano u desecima različitih knjiga. Nema nove sinteze, novog jakog, univerzalno poznatog manifesta novog sveta, čak ni naziva; ima mnogo jevanđelja, ali nema Biblije.
Zato je reakcionarima lakše: oni pričaju iste poznate zavodljive priče, bensedinske bajke za uplašenu decu u šumi koja se smrkava…
14. jul
Ameriku je sustigla sopstvena istorija, rasturaju je svi mitovi na kojima je izgrađena i sav novac u koji je odlučila da veruje kao jedinu meru svih stvari.
Najbolje se to vidi u Bajdenovoj i Obaminoj izjavi da je atentat na Trampa nešto što se tamo ne dešava i da tome nema mesta u američkom društvu. Postoje iluzije i postoje halucinacije i Amerika je već prešla u ovo drugo. Nasilje je oduvek bilo deo američke priče.
Kontinent je otet domorocima nasiljem, zemlja je dobila nezavisnost nasiljem, svoj konačni oblik dobila je građanskim ratom, poubijano je mnogo predsednika i predsedničkih kandidata. Nasilje je normalizovano u herojskim mitovima o revolverašima, osvetničkim herojima, invazijama po svetu, kompjuterskim igrama, nasilju prema Afroamerikancima, legalizovanoj prodaji svakojakog oružja i svakodnevnom teroru masovnih ubistava širom zemlje. Amerikancima je zabrana nošenja, ne samo posedovanja, oružja isto tako neprirodna kao što bi Srbima bila zabrana slava.
Nasilnički pogled na svet je sublimizovan u radikalni društveni sistem darvinističkog neoliberalizma u kome je osvajanje i pokoravanje – tržišta, konkurencije, zaposlenih, političkog sistema, institucija i stanovništva – vrhunski pokazatelj uspeha. Pobednički osvajač je aspirativni američki mentalni arhetip. ‘Zgazio sam/si’ (crushed it) je jedna od najjačih pohvala.
Amerika je zemlja glamurizovanog i mitologizovanog političkog i ekonomskog nasilja i patološkog odmaka od realnosti i nesposobnosti da se s njom suoči. Sve što joj se dešava i što će joj se tek desiti posledica je ovog fundamentalnog slepila. Kao i uvek, kao i svuda, nema ozdravljenja dok se istini ne pogleda u oči.
15. jul
U međuvremenu, izgleda kao da se bar jedan narod makar malo probudio iz mitološke i populističke opijenosti.
Smena vlasti je u Britaniji protekla mirno i civilizovano. Bivši premijer je održao vrlo emotivan i topao oproštajni govor, pozdravljajući novog premijera i želeći mu sve najbolje.
Mnogi konzervativni poslanici, uključujući i bivše ministre, na javnom prebrojavanju glasova su dostojanstveno prihvatili izbornu anihilaciju, pozdravili demokratski proces koji im je to doneo i poželeli svojim laburističkim protivnicima sve najbolje u služenju zemlji.
Oni koji nisu, bili su najtvrđi ideolozi populizma i trampovskog pristupa politici i javnoj funkciji. Mediji nisu bili mnogo milosrdni prema njima sledećeg dana…
Za jedan dan je zamenjena čitava vlada i novi premijer se uselio u čuveni broj 10 u ulici Dauning (kancelarija) i broj 11 (stan).
Već sutradan, vlada je imala prvu sednicu. Skoro svi ministri su se već unapred znali i spremali su se za funkciju godinama. Dok ovo čitate, kralj je već imao svoj govor u kome je najavio više od trideset novih zakona ili inicijativa koje bi trebalo da počnu da leče zemlju upropašćenu decenijom i po dogmatske ideologije, nekompetencije i korupcije.
Već mesecima, predugo, u Britaniji duva vetar i pada kiša. Svima nam je već muka. Ali ovaj vetar promene je dočekan željno…
16. jul
U skladu sa brendom zemlje, Englezi su opet našli razlog da u isto vreme i budu ponosni i da tuguju.
Fudbalska reprezentacija im je postala druga najbolja u Evropi. Ali nije pobedila.
Ovaj momenat ima zanimljivu paralelu sa pokazivanjem emocija u Engleskoj i Srbiji.
Englezi su uglavnom uzdržani privatno, ali im je lakše da pokažu stavove u javnosti. Kod nas je nekako obrnuto.
U Engleskoj ljudi nose šta im prija, bez mnogo obzira na modu i trendove; šminka i teretane nemaju mnogo veliku ulogu u životu; Englezi se ne libe da budu prvi koji će postaviti pitanje na konferenciji, predavanju ili sastanku. Kao što sam i lično video, sa frapantnom lakoćom mogu da ustanu i kažu, na vrlo pristojan način, da se ne slažu sa čitavom salom, iako su svi već ubeđeni da postoji konsenzus.
Zato im je sve oko sporta prilika da pokažu i emocije koje privatno retko dele. Sve ono što obično smatraju ’mediteranskim’ – burne reakcije, mahanje rukama, jaki očaj ili vrištanje, čak i psovanje – postaje normalizovano čak i za srednju klasu. Javni prostor je, interesantno, gde se engleske emocije najbolje vide.
Kod nas je nekako obrnuto: mi privatno ulazimo jedni drugima u duše, čak i kada se ne znamo, u roku od nekoliko minuta; ton naših razgovora u nekoliko udisaja postaje ton dugogodišnjih prijatelja; naše teme se sunovraćuju u duboka filozofska pitanja već posle nekoliko rečenica; naš jezik tela se magično pretvara u jezik poverenja, intimnosti, deljenja tajni i duboko ličnih stavova, izraženih kroz približavanje glava i tela, kroz polušapat, kroz spontana dodirivanje. ’Persiranje’ kod nas i dalje ima ukus veštačkog, plastičnog, neautentičnog, ukrućenog i udaljenog. Međuljudski zid je kod nas tanji, porozniji i elastičniji.
Ali, ne daj bože da ustanemo i pitamo nešto u javnosti, na konferenciji ili času; ko može da se nosi s blamom neuklapanja, ’glupog pitanja’, kontriranja grupi i svih drugih situacija u kojim osećamo da nas procenjuju; jer, kod nas se uvek procenjuje… Paradoksalno, U Srbiji, koja je mnogo više kolektivistička nego Engleska, ljudi se u javnosti osećaju mnogo više izloženi i ’goli’.
