Najveći muzički festival u Srbiji i regionu će naredne godine obeležiti četvrt veka. Generacije posetilaca izdvajaju deo svog života da bi ta četiri dana, druge nedelje jula, posvetili muzici, bendovima, izvođačima, a novinari sagledavanju njihovih nastupa, analizi uspešnosti festivala – njegove progresije ili stagnacije. Trajanje i doslednost u oba smera su vredni poštovanja.
Egzit i dalje kuburi s dečjim bolestima. Protok posetilaca umanjuje pristupačnost pojedinim binama, neravan teren, prašina (ili blato) oduvek su bili kamen spoticanja. Posetilac mora biti spreman jer je festival na otvorenom, činjenica, uvek prepun iznenađenja. Ipak neke stvari poput podloge ispred glavne bine verujem da su danas, 2024. godine, rešive, što se odnosi i na trase kojima se kreće publika. Više nego ikad neophodno je mesto gde posetilac može malo da predahne. Buka je na svakom koraku, kakofonija je često nepodnošljiva. Takođe, racionalniji broj festivalskih bina bio bi dobrodošao. Recimo, poslednjih desetak godina prilaz Dance areni je ravan podvigu. Publika koja bi, na primer, želela da sluša jednog DJ-a, nakon toga izgubi volju da taj prostor napusti jer mora da pređe „planinu“ ljudima zakrčenog stepeništa kako bi iz tog grotla izašla. Verovatno je to jedan od načina da se deo publike na taj način „kontroliše“, pozicioniranjem na jednom mestu – celu noć. Ipak, verujemo u neka bolja rešenja.
Najprijatnije iznenađenje je bio nastup tursko-holandskog sastava Altın Gün. Ovaj bend se vratio psihodeličnoj mešavini roka, diska i fanka koji je, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih prošlog veka dominirao antalijskom regijom i šire
Da li je Petrovaradinska tvrđava još mesto koje može da podnese sve veće organizacione, navigacione i infrastrukturne pritiske? Postoji li adekvatniji prostor koji može da pruži više opcija? Možda je dovoljno da se uporede iskustva s nekim drugim festivalima (Siget, Glastonberi) i sagleda šta od rešenja može biti primenjivo u slučaju Egzita. Sve je tešnje na Petrovaradinu braćo i sestre, vreme je za neke konstruktivne rezove. Promena bi svakako prijala, a to najbolje znaju osnivači Egzita kao nekadašnji nosioci jedne takve mnogo veće, značajnije i šire društvene promene.
U današnje vreme teško je održati festivalski biznis stabilnim. Prava je sreća da je Egzit opstao nakon korone i da „neko tamo“ ima sluha da ga održi. Stečenom reputacijom više nije neophodno dokazivanje. Racionalizacija i fokus na ključne, naročito programske elemente, mogu vratiti festival suštini njegovog postojanja. Takva pozicija otvara mnoga vrata a kroz neka od njih za ove dvadeset četiri godine Egzit nikao da hrabro i odvažno kroči. Ne možemo da govorimo o budžetima i finansijskim konstrukcijama, ali verujem da su oni osnovni razlozi takve opreznosti.
Ipak nedostaju izazov, provokacija, novina koja je dovoljno jaka da uzdrma a dovoljno prepoznatljiva da privuče. U svojoj istoriji, u sadržajnom smislu, Egzit je ipak imao i takve trenutke, naročito u prvoj deceniji svog postojanja. U tom periodu festivalska ponuda je postavljala kriterijume, kreirala i diktirala muzički ukus posetilaca. Izbor glavnih izvođača balansirao je između proverenih vrednosti i izazovnih noviteta. Održavane su pozorišne predstave i tribine koje su podsticale suživot u regionu, otvarale goruće društvene teme i skretale pažnju na mnoge vidove aktivizma. Za mlade ljude, naročito danas, takva vrsta integracije je preko potrebna (!). Egzit je sjajna platforma na kojoj je mladom čoveku omogućeno da osvesti svoju ulogu u doprinosu zajednici. U poslednjoj deceniji sve je to nestalo, a oštrica je otupela. Što se muzičara tiče, ponuda na glavnoj bini se češće oslanjala na zvučna imena koja će očekivano privući publiku kao i na artiste iz foldera „kucamo na vrata starih asova“.
Ovogodišnji Egzit možda nije programski ponudio neke radikalne rezove, ali je ipak napravio nekoliko smelijih muzičkih poteza. U tom smislu svakako treba pomenuti nastup američkog, viralno uspešnog, repera Olivera Trija. Reč je o antiheroju i njegovom antikonceptu. Inteligentan pristup muzici, humoru, parodiji, tragikomediji i životu u kom je „mali čovek“, želeći mnogo ili taman, spreman da ide glavom kroz zid. Bukvalno.
Prisustvovali smo odličnoj ponudi Fusion bine na kojoj je debitovao severnomakedonski psihodelični rok sastav Lufthansa, upoznali smo grčki Villagers of Ioannina City i prisustvovali „Hali Gali“ šoukejsu sa grupama Sitzpinker, Proto Tip i Vizelj. Set izvođača sa Lukom Rajićem, Filipom Balošem i Ivom Lorens pružio je uvid u ambiciozno muzičko i stilsko delovanje nove generacije srpskih (indi) pop artista. S pomenute bine bismo izdvojili nastup Lollobrigide – emotivno, uzbudljivo, veselo i pomalo nostalgično. Marčelov koncert je bio konceptualan i bez obzira na rano jutro okupio je ogroman broj publike.
Nakon jedva prevaziđene prepreke, „kruga za hrčke“ u vidu silaska u Dance arenu, susreli smo se s kraljem Karlom Koksom. U tročasovnom setu odlučio se za tehno set. Bazu je činio minimal tehno uz nostalgičan osvrt na esid haus što je svemu dalo istinski rejv ugođaj. Prošlogodišnji singl Džoša Vinka Talking To You je bio jedan od transičnih momenata tokom Koksovog odličnog hybrid seta (artist je koristio unapred pripremljene semplove i deonice koje kombinuje, menja i miksuje u datom trenutku, prim, aut.).
Novitet na srpskom tržištu je pojava mlade britanske elektro-autorke Kenije Grejs. Njen UK No.1 singl Strangers je osvojio ovdašnje radio-stanice. Kenija je one woman bend s pedovima i sekvencerima kojima stvara muziku na licu mesta. Ima divan glas. Neobično je zainteresovana za dramnbejs i garage UK kao muzičke izraze u trenutku raspomamljene konzumacije komercijalnog, ispraznog EDM-a, a toga je inače na Egzitu ove godine bilo i previše.
Da li je Petrovaradinska tvrđava još mesto koje može da podnese sve veće organizacione, navigacione i infrastrukturne pritiske? Postoji li adekvatniji prostor koji može da pruži više opcija
Bend Ljubičice je zasluživao mnogo bolji termin na glavnoj bini, a slovenački Joker Out svakim narednim koncertom potvrđuju status regionalnih tinejdž zvezda. Vrlo prijatno iznenađenje bio je nastup rep trija Black Eyed Peas. Hitmejler Vil Aj Em je, u ovoj inkarnaciji, elektroniku zamenio bendom u kom dominira odlična ritam sekcija. Ekstremno popularni singlovi sada su dobili drugačiji šmek. Nova pevačica Džej Rej je dodala više soula zvuku benda.
Vratimo se programskoj odvažnosti. Najprijatnije iznenađenje je bio nastup tursko-holandskog sastava Altın Gün. Ovaj bend se vratio psihodeličnoj mešavini roka, diska i fanka koji je, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih prošlog veka dominirao antalijskom regijom i šire. Inspirisani takvim zvukom Altın Gün je stvorio sopstveni muzički univerzum orijentalnog, psihodeličnog, sintetizovanog, diska. Odličan bend! Takoreći bend trenutka, s modernim pristupom onome što je deo tradicije, ali i savremene istorije turske pop kulture. Prisustvovali smo koncertu jednog od neatraktivnih novih sastava na festivalima sa obe strane okeana. Deo publike je na početku vidno bio zatečen da bi do kraja koncert prerastao u ozbiljan dernek.
Na talasu smelog svrstavanja benda Altın Gün u glavni program, među festivalske hedlajnere, nadamo se da će naredna godina biti ta kada ćemo konačno prisustvovati koncertima Jungle ili Khruangbin, Charli XCX ili Jamie xx. Ove godine su nas zaobišli Massive Attack koji su na turneji sa Elizabet Frejžer i grupa Air koja obeležava dvadeset godina svog remek-dela, albuma Moon Safari. I dalje se nadamo bendovima Gorillaz i Foo Fighters, možda Coldplay… Dok smo mladi.
Tom Morelo, legendarni osnivač i gitarista benda Rage Agains The Machine, nastupio je solo s pratećim bendom. Odsvirao je dobar deo opusa koji su činile velike pesme RATM. Posle nekoliko propuštenih prilika tvrđavom se ipak prolomio Killing In The Name, doduše bez Zaka del Roče, da bi na kraju nekoliko desetina hiljada ispred glavne bine sa podignutim pesnicama zajedno sa Tomom pevalo Power To The People. Eto, to bi mogao biti lajtmotiv u susret velikom jubileju festivala.
Ono na čemu Egzit treba da insistira u novom poglavlju svog postojanja jeste povratak angažovanosti i aktivizma kroz direktan tribinski program, atraktivne umetničke sadržaje tokom trajanja festivala (pozorišta, izložbe, razgovori sa umetnicima…). Što se muzičkog programa tiče, on nikako ne sme da potcenjuje ukus svoje publike, niti da mu po svaku cenu podilazi.