Da li Kina prosperira ili stagnira? S jedne strane, njenim izvoznim industrijama – uključujući električna vozila, solarne panele i praktično kompletan dijapazon industrijske robe – zavidi ceo svet, a njena tehnološka industrija i sektor veštačke inteligencije zaostaju samo za Sjedinjenim Državama, ostavljajući Evropu daleko za sobom. S druge strane, Kina je sada u šestoj godini sveobuhvatne krize građevinskog sektora, kroz kakvu je svojevremeno prošao i Japan. Može li Kina istovremeno da bude i u usponu i u stagnaciji?
U radu koji smo pripremili za Brukings institut, Juančen Jang iz Međunarodnog monetarnog fonda i ja istražujemo zapanjujuće paralele između današnje Kine i Japana devedesetih godina prošlog veka, posebno na planu stanogradnje i izgradnje komercijalnih objekata, te s tim povezane infrastrukture. Kolaps spekulativne pomame je u obe zemlje za sobom ostavio masivan višak nedovršenih objekata koje je još godinama potom nemoguće kompletirati; Kina je i dalje usred tog procesa.
Ekonomske sile koje koncentrišu aktivnost u velikim centrima, zajedno sa snažnom željom da se moć zemlje potvrdi na međunarodnom planu, na kraju bi mogli da odnesu prevagu u odnosu na pritisak za smanjenje nejednakosti
Zapanjujuće je da je Kina izgradila više kvadratnih metara stambenog prostora po glavi stanovnika nego Ujedinjeno Kraljevstvo ili Francuska, iako je od njih i dalje daleko siromašnija zemlja. Njene drumske i železničke mreže su, pak, na nivou najrazvijenijih svetskih ekonomija, i po mnogo čemu superiorne u odnosu na američke.
Ali kineska ekonomija je takođe duboko neizbalansirana, poput bodibildera koji je razvio samo torzo. Potrošnja, glavni pokretač rasta u razvijenim ekonomijama, ostaje slaba. Istočna Kina danas ima reprezentativne gradove koji su prilično primakli tome da mogu da se mere sa svojim zapadnim pandanima, ali u mnogim manjim gradovima i ruralnim područjima, u kojima živi najmanje polovina kineskog stanovništva, životni standard i dalje je negde između onog u Latinskoj Americi i južnoj Aziji.
Sada postoji bojazan da, pošto je mehur tržišta nekretnina pukao, Kina možda nikada neće uspeti da se izvuče iz takozvane zamke srednjeg dohotka. Kada ga je pogodila kriza na tržištu nekretnina, Japan je već bio veoma bogata zemlja, sa dohotkom po glavi stanovnika koji se mogao meriti s američkim. Trideset godina kasnije, japanski per capita dohodak bliži je italijanskom, koji je zauzvrat ispod onog u Misisipiju, najsiromašnijoj američkoj saveznoj državi. A današnja Kina nije ni približno bogata kao Japan početkom devedesetih.
Usled automatizacije i primene veštačke inteligencije, najdinamičniji sektori kineske industrije ne kreiraju dovoljno radnih mesta. Nezaposlenost među mladima je postala toliko velika da vlasti više ne objavljuju zvanične podatke o tome. A čak i u najpovoljnijim okolnostima, bilo bi teško nadoknaditi posustale sektore građevine i infrastrukture, na koje – kako Jang i ja pokazujemo – kada se uračunaju direktni i indirektni efekti otpada skoro trećina potražnje.
Ipak, bilo bi pogrešno pretpostaviti da kriza na tržištu nekretnina u Kini nužno ograničava njenu sposobnost da se geopolitički ili ekonomski nadmeće s drugima. Ako razgovarate sa biznismenima ili prisustvujete tehnološkim konferencijama, čućete da je kineska ekonomija dominantna i inovativna. Pošto Kina nije demokratija, njeni lideri sebi mogu da priušte situaciju u kojoj dinamični tehnološki i izvozni sektori cvetaju dok ostatku domaće ekonomije trebaju decenije da se oporavi od prekomerne gradnje. Sasvim je lako zamisliva situacija u kojoj 450 miliona Kineza nastavlja da prosperira u okolnostima dinamične ekonomije kojom dominiraju tehnologija i proizvodnja, dok preostalih 950 miliona preživljava od meseca do meseca i ima daleko niži životni standard.
Suočene sa takvom podelom, većina zapadnih demokratija bila bi pod ogromnim pritiskom da sprovede preraspodelu dobara, što evropske zemlje iz iskustva već dobro znaju. Ali to ne mora da bude slučaj u Kini, posebno ukoliko vlasti veruju da nacionalna bezbednost i globalni uticaj zemlje zavise od jačanja njenih najnaprednijih sektora. A 450 miliona i dalje je više od broja stanovnika u SAD, odnosno na istom nivou kao kompletno stanovništvo Evropske unije.
Da li je takav ishod moguć, naravno, ostaje da se vidi. Otkako je Si Đinping 2013. postao predsednik, Komunistička partija posvećuje značajnu pažnju smanjivanju regionalnih nejednakosti. Međutim, ekonomske sile koje koncentrišu aktivnost u velikim centrima, zajedno sa snažnom željom da se moć zemlje potvrdi na međunarodnom planu, na kraju bi mogli da odnesu prevagu u odnosu na pritisak za smanjenje nejednakosti.
Kada je Japan pogodila kriza na tržištu nekretnina, imao je dohodak po glavi stanovnika koji se mogao meriti s američkim. Danas je japanski per capita dohodak bliži italijanskom, koji je zauzvrat ispod onog u Misisipiju, najsiromašnijoj američkoj saveznoj državi. A današnja Kina nije ni približno bogata kao Japan početkom devedesetih
Veliki ekonomski istoričar Angus Madison je krajem šezdesetih pisao da – suprotno mišljenjima mnogih ekonomista u to vreme, uključujući i Pola Samjuelsona – Sovjetski Savez nikada neće u potpunosti dostići SAD. Ipak, zahvaljujući bogatoj tradiciji naučnog rada, SSSR je i dalje bio u stanju da se nadmeće na planu tehnoloških proboja i da uspostavi vojnu ravnotežu sa Zapadom.
Krupna razlika između SSSR i Kine u tome je što je Kina uložila maksimalan trud da se integriše sa SAD na trgovinskom i naučnom planu. Uprkos trgovinskom ratu koji je pokrenuo predsednik Donald Tramp, jasno je da se današnji izazovi, od klimatskih promena do nekontrolisane veštačke inteligencije, ne mogu rešavati bez sveobuhvatne saradnje dve supersile. Tako da će, koliko god parališuća bila kriza na kineskom tržištu nekretnina, i uprkos tome što će prekomerna gradnja privredni rast zemlje verovatno sputavati još godinama, dinamično jezgro njene ekonomije nastaviti da napreduje sve dok zemlja ostaje politički stabilna – i ne podleže iskušenjima imperijalnog viška ambicija.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
