Pre jedne decenije, tadašnji premijer Aleksandar Vučić najavio je da Srbija ima potencijal da postane „ekonomski tigar“ Balkana, pod uslovom da sprovede niz ekonomskih reformi, koje je njegova tadašnja vlada zacrtala. Četrnaest i po godina nakon dolaska na vlast Srpske napredne stranke, koja je u nedelju izgubila vanredne parlamentarne izbore, postavlja se pitanje u kojoj su meri naprednjaci ispunili to obećanje? Da li se i kako srpska privreda promenila tokom vladavine SNS-a? U kojoj meri se privredni rast odrazio na životni standard i kupovnu moć građana?
Makroekonomski, pogotovo nominalni pokazatelji u periodu od 2012. do 2025. na prvi pogled uglavnom ukazuju na pozitivna kretanja. Privredni rast bio je relativno stabilan, ali niži od svetskog proseka. Stopa nezaposlenosti dostigla je istorijski nizak nivo, s tim što je za deo njenog obaranja zaslužna i promena metodologije. Od kraja 2012. do avgusta ove godine udeo javnog duga u BDP-u smanjen je sa 50,8 na 43,3 odsto, ali je istovremeno on apsolutno povećan sa 17,7 na 41,9 milijardi evra.
U međuvremenu je povećan i udeo stranih investicija u BDP-u, ali Međunarodni monetarni fond u svom izveštaju ukazuje da se privredni rast i dalje prevashodno duguje državnim investicijama. Dodatni problem je što taj rast prate i spoljne neravnoteže. Srbija je tokom niza godina beležila deficit tekućeg računa platnog bilansa, čemu su doprinosili trgovinski deficit i odliv prihoda po osnovu stranih direktnih ulaganja.
Sve ove pokazatelje ne bi trebalo posmatrati izolovano, već ih je neophodno sagledati u širem kontekstu. Poređenje stanja srpske privrede u trenutku dolaska SNS-a na vlast 2012. sa današnjim, kada ona prelazi u opoziciju, pokazuje određena poboljšanja. Ključno je, međutim, sagledati kako su se ona odrazila na prihode i kupovnu moć građana tokom proteklih 14 i po godina.
Ne ujeda isto svaki tigar
Zarade su zabeležile značajan nominalni rast. Između 2012. i 2025. prosečna mesečna bruto zarada porasla je sa 57.430 dinara na 151.086 dinara, što predstavlja nominalni rast od 163 posto, dok je prosečna neto zarada povećana za 164 procenta, sa 41.377 na 109.462 dinara. Ukoliko prilagodimo zarade inflaciji pomoću indeksa potrošačkih cena, koji meri promenu cena robe i usluga, procenjeni realni rast prosečne zarade iznosi oko 53 odsto, mada je profesor Zoran Nikolić za Radar u tekstu „Koliko nas košta fasada ’ekonomskog tigra’ ukazao na brojna ograničenja potrošačke korpe i njenu nedovoljnu reprezentativnost u pogledu društvene stvarnosti. Uz to, iako je prosečna kupovna moć porasla, teško je utvrditi da se njen rast odražava jednako na novčanike pojedinaca. Pogotovo ako se uzme u obzir da se stopa rizika od siromaštva tokom proteklih deset godina kretala između 20 i 25 odsto, uz blagi trend smanjenja.
Penzije su, s druge strane, beležile znatno neujednačeniji rast, pa je 2017. njihov prosek bio skoro isti kao i 2012, a u međuvremenu su, tokom fiskalne konsolidacije, najstariji ostali i bez dela svojih primanja. U svakom slučaju od 2012. do sada prosečna penzija realno je porasla za oko 30,1 odsto i u avgustu ove godine bila je 56.813 dinara ili oko 484 evra. Sa najavljenim povećanjem od 7,5 odsto, ona će od decembra ove do istog meseca naredne godine biti oko 520 evra, uprkos tome što su bivši predsednik Aleksandar Vučić i odlazeći ministar finansija Siniša Mali, promovišući program „Skok u budućnost – Srbija 2027“ obećali da će do kraja naredne godine prosečna penzija dostići 650 evra. Pritom je, prema poslednjim raspoloživim zvaničnim podacima, prosečna penzija manja od 47 odsto, a pre 2012. se kretala u rasponu od 58 do 62 odsto prosečne neto zarade.
Grafikon 1. Prosečna penzija od 2012. do 2025. Izvor: Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, 2026.
Iako su realne zarade u posmatranom periodu porasle, njihovo kretanje samo po sebi ne daje potpunu sliku životnog standarda, koji zavisi i od strukture potrošnje domaćinstava, kretanja pojedinačnih cena i raspodele dohotka. SNS je, naime, 2014. sproveo niz reformi koje su značajno uticale na raspodelu dohotka između rada i kapitala, i koje se danas odražavaju na prihode građana.
Efekti „naprednih“ ekonomskih reformi
Vladavinu SNS-a obeležio je niz reformi neoliberalnog karaktera, naročito tokom 2014. Između ostalog, vlada tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića sprovela je mere fiskalne konsolidacije, čiji je cilj bio da se smanji budžetski deficit i uspostavi makroekonomska stabilnost, koja podrazumeva stabilnost cena i održiv privredni rast, kao i povećanje konkurentnosti srpske privrede.
Vlada je te mere opravdavala potrebom da modernizuje zakone nasleđene iz tranzicionog perioda. Fiskalna konsolidacija obuhvatala je rezove u javnim uslugama, penzijama i zaradama zaposlenih u javnom sektoru. Vučić je tada najavljivao i otpuštanje viška zaposlenih u državnoj administraciji, kao i smanjenje subvencija državnim preduzećima.
Uz stranačko zapošljavanje, vladavinu SNS-a obeležila je i korupcija, koja se ogleda u zloupotrebi javnih sredstava, dodeljivanju subvencija javnim preduzećima bez ekonomskog opravdanja i favorizovanju određenih privatnih aktera u postupcima javnih nabavki
Pored mera stabilizacije, izmenjeni su i zakoni o radu kako bi se povećala fleksibilnost tržišta rada i olakšalo privlačenje stranih investicija, što je Vlada isticala kao jedan od glavnih ciljeva reformi. U praksi, izmene su, kako podsećaju novinari portala Mašina, omogućile poslodavcima da ugovore o radu na određeno vreme zaključuju na period do 24 meseca, umesto dotadašnjih 12. Trajanje plaćenog odsustva smanjeno je sa sedam na pet dana, ukinuta je obaveza uvećanja zarade za smenski rad, a minuli rad počeo je da se obračunava samo na osnovu staža provedenog kod trenutnog poslodavca, umesto na osnovu ukupnog radnog staža. Smanjene su i otpremnine za odlazak u penziju.
Izmene Zakona o radu izazvale su i protivljenje sindikata. Oni su napustili radnu grupu zbog, kako su tada navodili, nedostatka transparentnosti u procesu izrade zakona. Odsustvo predstavnika radničkih interesa iz procesa odlučivanja pratio je talas protesta i štrajkova upozorenja koje su organizovali sindikati, studentska udruženja i organizacije civilnog društva. Uprkos protivljenju, Narodna skupština usvojila je izmene zakona.
Profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko ističe da su reforme bile „potrebne“, ali i „preterano restriktivne“. Pre svega, precizira on, Zakon o radu nepotrebno je smanjio prava i plate radnika, što je podstaklo emigraciju. Pritiscima na zarade i pogoršanjem uslova rada oslabljena je pregovaračka moć radnika. Profesor Arandarenko takođe podseća da je „uvođenje penala za penzionisanje dodatno povećalo nejednakost u penzijama, pa je danas siromaštvo penzionera i starih ljudi značajno iznad proseka“.
Iako potrebne, reforme sprovedene 2014. su, po mišljenju nekih ekonomista, bile preterano restriktivne, a uvođenje penala za prevremeno penzionisanje dodatno je povećalo nejednakost, pa je danas siromaštvo penzionera i starih ljudi značajno iznad proseka
Reforme su imale dvostruki efekat. S jedne strane, bile su usmerene na razvoj privrede i na potrebe privatnog sektora, dok su s druge strane oslabile pregovaračku moć radnika. Te izmene zakonodavstva dovele su, međutim, do smanjenja zarada i podstakle iseljavanje, uključujući i mladih i visokoobrazovanih radnika. To je istovremeno mehanički doprinelo smanjenju stope nezaposlenosti, što otežava procenu stvarnih efekata reformi na zaposlenost.
Ono što je, međutim, izvesno jeste da se, uprkos reformama, radna prava u Srbiji ubrajaju već dugi niz godina među najnepovoljnije u Evropi, kako to tvrdi Savez samostalnih sindikata Srbije, kao i plate, životni standard i konkurentnost tržišta.
Zaključno, reforme su doprinele uspostavljanju institucionalnog okvira neophodnog za potpuni prelazak Srbije na tržišnu privredu, kako to predstavljaju zagovornici reformi. Ovaj proces započeo je znatno pre dolaska SNS-a na vlast, ali naprednjaci nisu uspeli da obezbede pravedniju raspodelu koristi od ostvarenog ekonomskog napretka među građanima. Na to ukazuju i podaci o nejednakosti prihoda: GINI koeficijent, uprkos reformama, rastu plata i kupovne moći, nije se značajnije promenio i od 2012. do 2024. smanjen je sa 0,55 na 0,53, što je, prema evropskim standardima, i dalje visok nivo nejednakosti.
Dominantna uloga korupcije
Rasprostranjenost korupcije i stranačko zapošljavanje, koji su obeležili četrnaest godina vlasti SNS-a, takođe su imali važnu, gotovo strukturnu ulogu u srpskoj privredi, naročito u javnom sektoru. Korupcija se, između ostalog, ogleda u zloupotrebi javnih sredstava, dodeljivanju subvencija javnim preduzećima bez ekonomskog opravdanja i favorizovanju određenih aktera u postupcima javnih nabavki, a spisak takvih praksi tu se ne završava. MMF je, na primer, ukazivao na nedostatke pojedinih državnih mera, poput subvencija javnim preduzećima i poreskih olakšica za strane investitore.
Profesor Arandarenko ističe da se rasprostranjenost korupcije objašnjava tako što je „naš poresko-transferni sistem osmišljen tako da pod normalnim okolnostima generiše veliki višak javnih prihoda nad obaveznim rashodima, na primer za penzije, socijalna davanja, plate javnih službenika itd“, a onda se „taj višak prihoda kroz diskrecionu potrošnju, na primer za javne investicije, delimično preliva u privatne džepove“.
Povrh toga što šteti privredi – jer se odluke donose u skladu sa ličnim interesima, a ne na osnovu ekonomskih kriterijuma – i što narušava poverenje stranih investitora, što je paradoksalno za državu koja svoj razvoj zasniva upravo na privlačenju stranog kapitala, korupcija se finansira i novcem građana.
Naš poresko-transferni sistem osmišljen je tako da generiše veliki višak javnih prihoda nad obaveznim rashodima za penzije i socijalna davanja, a onda se taj višak kroz diskrecionu potrošnju za javne investicije delimično preliva u privatne džepove
Mihail Arandarenko
„Taj sistem napravljen je još početkom veka kroz naše tranzicione reforme koje su bile neoliberalne na strani rashoda, ali etatističke na strani prihoda. Kada je država dovoljno ojačala da obezbedi široko plaćanje poreza, dobili smo ono što sada imamo – bogatu državu ne tako bogatih građana“, zaključuje sagovornik Radara.
Ekonomski uzlet, dakle, postoji, ali više na papiru, naročito ako se razvoj Srbije posmatra u odnosu na njeno prethodno stanje. Međutim, korupcija i neefikasno upravljanje javnim sredstvima umanjili su razvojni potencijal zemlje. Iako se privredni rast odrazio na pojedine ekonomske pokazatelje, uzimajući u obzir gotovo nepromenjenu nejednakost dohotka i rast siromaštva, teško je tvrditi da su se njegovi efekti u istoj meri odrazili na životni standard svih građana, posebno onih iz nižih društvenih slojeva.
