Šta ako niko ne pobedi na izraelskim izborima, glasio je naslov jedne analize objavljene u američkom časopisu Forin polisi nedelju dana pred glasanje proglašeno za jedno od najvažnijih, ako ne i najvažnije u istoriji jevrejske države. Šta, zaista, pitao se uoči izbora i čitav svet, jer se s velikom verovatnoćom predviđalo kako će se upravo to dogoditi: da posle 27. oktobra do većine od 61 poslaničkog mesta u 120-članom Knesetu neće moći ni vladajuća koalicija predvođena partijom Likud premijera Benjamina Netanijahua, ni opozicioni blok na čelu s Gadijem Ajzenkotom, bivšim načelnikom Generalštaba Izraelskih odbrambenih snaga (IDS).
Vladajuća koalicija će po svoj prilici ipak završiti s više mandata od one opozicione, pa je realno očekivati da predsednik Hercog priliku za sastavljanje novog kabineta prvo poveri Netanijahuu
Tako je i ispalo. Izlaznost je bila rekordno visoka za dug niz godina unazad; Likud ostaje pojedinačno najjača stranka; a prema u vreme nastanka ovog teksta još nekompletnim rezultatima, vladajući blok je čak bio i na putu da u zbiru ima više mandata od opozicionog, iako se prognoziralo suprotno. Ali potencijalno ključna vest s ovih izbora nije ništa od ovoga, već okolnost da su dve grupacije arapskih partija, Zajednička lista i Ram, u zbiru osvojile možda i čitavih 19 mandata: to, barem matematički, otvara jasnu mogućnost da opozicija svoj primarni cilj – skidanje Netanijahua s vlasti – ostvari nekim vidom formalnog ili neformalnog savezništva s ovim koalicijama.
Samo što politika nije matematika, i što je ovde reč o Izraelu, gde važe posebna pravila i ništa nikad nije jednostavno.
Gotovo sve stranke u Ajzenkotovom bloku dosad su isključivale mogućnost saradnje s partijama izraelskih Arapa, iako drugog načina da odnesu prevagu nad Bibijem i njegovim ekstremističkim koalicionim partnerima definitivno (i predvidljivo) nema. Pre izbora ni sam Ajzenkot, iako ne izričito kao neki drugi, takvu mogućnost nije smatrao nečim o čemu ima preteranog smisla govoriti.
Svejedno, raspodela mandata, makar i nekompletna, nameće potrebu da se iznesu moguće kalkulacije. Smatra se da bi se, ako bi ipak prelomio da u nekoj formi sarađuje s arapskim strankama, opozicioni blok lakše dogovorio s Ramom (pun naziv: Ujedinjena arapska lista) nego s Zajedničkom listom, koja važi za tvrđi orah; ali pošto ih je manje, glasovi prvih ne vrede bez glasova ovih drugih. Za opoziciju bi alternativna mogućnost mogla da bude formiranje manjinske vlade, koje doduše u Izraelu brzo padaju; ali sve i ako je rada da tako nešto pokuša, moraće prvo da sačeka priliku za tako nešto. Jer, prema trenutnom razvoju situacije, logično je očekivati da će predsednik Isak Hercog priliku za sastavljanje novog kabineta prvo poveriti Netanijahuu, pošto će izgleda premijerov blok biti taj koji će završiti s više mandata.
A prema uobičajenoj praksi, tek ukoliko ni nakon šest sedmica prvobitni mandatar ne uspe da sklopi novu vladajuću koaliciju – izraelske vlade uvek su koalicione – priliku dobija neko drugi. Da li će, suočeni s rastućom mogućnošču da Netanijahu, na sve moguće načine diskreditovana figura ali velemajstor političkog preživljavanja, još jednom pronađe put do o(p)stanka na vlasti, u opozicionom bloku biti u stanju da, ako ništa drugo a ono zarad spasa demokratije u zemlji, spuste gard i urade ono što je politički i na svaki drugi način oportuno?
Namerava li jevrejska većina da sunarodnike arapskog porekla, koji čine petinu ukupnog stanovništva Izraela, zauvek drži u statusu građana drugog reda
Pitanje koje se postavlja pred Ajzenkotov blok je zapravo krucijalno pitanje koje se postavlja i pred kompletno izraelsko društvo. Palestinci s izraelskim državljanstvom čine oko 20 odsto ukupnog stanovništva zemlje. Namerava li jevrejska većina da petinu sunarodnika zauvek drži u statusu građana drugog reda, s kojima nikakvog posla ne želi da ima ni na ulici ni tamo gde se odlučuje o vođenju države, ili bi za stanje demokratije – već debelo ugrožene Netanijahuovim potezima u poslednje četiri godine – bilo bolje da najzad barem pokuša da ih integriše i tako uveća izglede da Izrael u budućnosti demokratija i ostane? Jer ovako kako se situacija u njihovoj zemlji razvija, sve ukazuje na to da će se, u ne tako dalekoj budućnosti, Izraelci naći pred binarim izborom između demokratije za sve i zemlje čiji je temeljni princip etnička i verska čistota.
