Nepune tri godine nakon što je Havijer Milei postao predsednik Argentine, ovaj zagovornik slobodnog tržišta s motornom testerom u rukama etablirao se kao miljenik krajnje desnice. Brazilski desničarski predsednički kandidat Flavio Bolsonaro obećava ekonomsku politiku koja bi sledila Mileijev primer, a američki predsednik Donald Tramp ga naziva svojim „omiljenim predsednikom“. Prošle godine Tramp je, potezom bez presedana, Argentini odobrio valutni svop (istovremena kupovina i prodaja dve valute u dva različita vremenska perioda, prim.) u vrednosti od 20 milijardi dolara kako bi bio zaustavio slobodan pad argentinskog pesosa uoči parlamentarnih izbora, i taj gambit je upalio: Mileijeva partija je ostvarila iznenađujuću pobedu.
Više od pukog simbola ili uzora za krajnju desnicu, Milei igra ključnu ulogu u Trampovom novom „Štitu Amerikâ“, bezbednosnom kišobranu osmišljenom da odvrati američke rivale i pretvori Latinsku Ameriku u resursima bogato američko zadnje dvorište popunjeno partnerima koji će se poslušnički odnositi prema Sjedinjenim Državama. Ali pošto Mileijev doprinos Trampovom hemisfernom poretku zavisi od ekonomskih rezultata Argentine, postavlja se pitanje kako zasad prolazi južnoamerički mezimac MAGA pokreta.
Spuštanje inflacije sa 30 odsto zahtevaće dodatne mere štednje, ali je preostalo manje toga što se dodatno može skresati. Siromašna domaćinstva polako ostaju bez opcija
„Plan motorne testere“ (Plan Motosierra) koji je Milei predstavio u junu 2022. bio je više od načina za zaustavljanje hiperinflacije. Važniji cilj bio je da se iscedi duša javnom sektoru, na koji se gleda kao na izvor političkog patronažnog sistema, te da se Argentina ponovo učini velikom kao izvoznik sirovina. Ova vizija se odlično uklapa u geoekonomski pogled na svet Trampove administracije. Ulaganja u litijumska polja na severu zemlje i hidrokarbonate u Patagoniji podstakla su ekonomski oporavak i ojačala strateški značaj Argentine za Štit Amerikâ.
U međuvremenu, zemlja je zatrpana bilbordima na kojima piše da Malvini (poznati i kao Folklandska ostrva) pripadaju Argentini, a ne Velikoj Britaniji. Mileiju ne smeta da se udovoljava populističkom nacionalizmu dok u isto vreme iskazuje pretenzije na novootkrivena naftna polja u južnom Atlantiku.
Ali inicijalni uspeh „Plan motorne testere“ počiva na radikalnim merama štednje. Upravo je Milei taj koji je ponudio obrazac za kratkotrajni (a neuspešni) poduhvat u vidu departmana za efikasnost državne uprave (DOGE) Ilona Maska. Kada je preuzeo dužnost, Milei je prepolovio broj ministarstava na devet, zamrzao javne radove, otpustio 51.218 zaposlenih u državnoj administraciji (i još 23.000 onih koji su radili u kompanijama u državnom vlasništvu) i skresao socijalna davanja. Uskoro su hronični deficiti pretvoreni u budžetske viškove. Nakon godina nestabilnosti i nekontrolisanog rasta cena, stopa inflacije pala je s oko 250 na 30 procenata, a ekonomija se oporavila.
Osim što su doveli do obuzdavanja cena, Mileijevi rezovi su kapital usmerili ka privatnom sektoru, pošto je njegova vlada ponudila poreske podsticaje stranim investitorima i obećala obimni novi režim privatnog osiguranja kojim je trebalo zameniti ulogu države na tom polju. Radikalne mere štednje naterale su zaposlene da prate novac, što je izazvalo odliv iz javnog sektora ka profitnim firmama u sektorima zdravstva, bezbednosti i obrazovanja. Argentina je imala laboratorije svetske klase podržavane od nacionalne agencije za nauku (CONICET); ali nakon snižavanja plata i smanjenja budžeta za istraživanja, više od 10 odsto naučnika i tehničara dotad zaposlenih u CONICET – uglavnom biologa, geologa, agronoma i fizičara mlađih od 40 godina – prešlo je u privatni sektor.
Ali neformalni sektor je taj u kome završava većina onih koji ostaju bez posla. Noć oči skupljanja javnog otpada, mnoštvo Argentinaca ide ulicama u potrazi za metalom i hartijom za reciklažu. U zoru se karavani kolica za kupovinu i konjskih zaprega s tim otpadom upućuju do deponija, gde će sakupljačima za to što su doneli biti isplaćeno malo novca.
Skupljanje otpada je pritom samo jedna aktivnost u neformalnom sektoru – tradicionalnom amortizeru na tržištu rada koje ne nudi adekvatnu socijalnu zaštitu. Bez ugovora o radu, naknada za nezaposlene ili doprinosa za penziju, neformalna ekonomija je mnogim Argentincima jedina zaštitna mreža. Jednom kada pređu u taj sektor, ljudi se obično ne vraćaju formalnom zaposlenju, pa se sada 40-50 procenata argentinske radne snage izdržava prekarnim radom.
Mladi više ne polažu nade u zapošljavanje u javnom sektoru, čak ni u bilo kakvo formalno zapošljavanje; skoro 70 odsto Argentinaca uzrasta između 18 i 25 godina radi na neformalnim poslovima. Kada sam nedavno predavao na univerzitetu u jednom periferijskom delu Buenos Ajresa, u kom socijalna mobilnost njegovih stanovnika vodi naniže, svi moji studenti su imali posao, ali ne i obećavajuće izglede. Ako nisu nastavnici koji rade za platu blizu minimalne, onda su ulični prodavači, vozači Ubera, kućne pomoćnice ili dostavljači hrane i lekova.
Drugačije rečeno, veliki ekonomski oporavak Argentine ispunjen je bedom. Početkom 2026. urbano siromaštvo dostiglo je 32,3 odsto, dok ekstremna uskraćenost pogađa preko sedam odsto stanovništva. Obim bede je zapanjujući, posebno kada se uzme u obzir u kolikoj je meri prikriven podjednako frapantnim rastom individualne zaduženosti. Fintek aplikacije, digitalni novčanici, lokalni zajmodavci, hitne kreditne kartice i drugi proizvodi osmišljeni da pomognu siromašnim porodicama ne bi li sastavile kraj s krajem postali su sveprisutni. Procenat onih koji kasne s otplatama eksplodirao je. Pošto skoro šest miliona Argentinaca s otplatom dugova kasni najmanje 90 dana, zvaničnici centralne banke muče se da spreče plimni talas sitnih bankrota.
Pošto skoro šest miliona Argentinaca s otplatom dugova kasni najmanje 90 dana, zvaničnici centralne banke muče se da spreče plimni talas sitnih bankrota
Motorna testera će nastaviti da reže. Spuštanje inflacije sa 30 odsto zahtevaće dodatne mere štednje, ali je preostalo manje toga što se dodatno može skresati. Novi rekordi u visini cena sirovina generišu rast, ali ne i mnogo novih radnih mesta, a siromašna domaćinstva polako ostaju bez opcija. A Mileiju se žuri. Koncept državne intervencije radi podsticanja ekonomskog oporavka je, prema njegovoj karakteristično suptilnoj proceni, „kejnzijansko smeće“.
Vreme ističe. Sledeće godine su izbori, a Milei možda neće moći da ponovo računa na Trampovu velikodušnost kao privremeno rešenje. Širinu njegove političke baze ne treba potcenjivati, ali je zanemarljiva u poređenju s bezbrojnim mnoštvom ljudi koji upadaju u zamku niskih prihoda i niske produktivnosti. Možda je Milei zasad ključna figura u Trampovoj geoekonomskoj viziji; ali bi uskoro mogao da postane njena najslabija karika.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
