Predizborna groznica ne potresa samo Srbiju. Za različite političke elite i (neobuzdane) vlastodršce na pomolu je jesen puna iskušenja. Između ostalih, biće stavljeni na probu Benjamin Netanijahu i Donald Tramp, to jest njihovi programi, politike i ostvareni rezultati. Izbori za čitav sastav donjeg doma američkog Kongresa i trećinu sastava gornjeg doma zakazani su po tradiciji na prvi utorak novembra meseca, što je ove godine 3. novembar. Budući da je Tramp suvereno zagospodario Republikanskom partijom, te da nastoji da zavede gvozdenu partijsku disciplinu pružanjem ili uskraćivanjem podrške tokom unutarstranačkih izbora, mogući neuspeh njegovih kandidata biće pripisan upravo njemu.
Izborni jadi
Sudeći po istraživanjima javnog mnjenja datiranim na 10. oktobar, Trampov rejting se trenutno nalazi na antirekordnih -23.9 odsto. Pritom, anketa konzervativnog Foks njuza naklonjenog republikancima, sprovedena između 9. i 12. oktobra, navodi korupciju u vladajućim krugovima, inflaciju i cene goriva kao tri brige koje zadaju najviše muka američkim biračima pred ovaj, veoma važan, izborni ciklus. Aktuelna istraživanja daju demokratama sigurnu prednost kada je u pitanju osvajanje većine u donjem domu Kongresa, dok pitanje koja će partija zadobiti većinu u Senatu ostaje otvoreno. Prognoze uvaženog istraživača Nejta Silvera, koji se trudi da zadrži umerenu poziciju u okviru visokopolarizovanog američkog društva, daju demokratama 93,1 odsto šanse za većinu u donjem domu i 77 odsto posto u gornjem, dok nešto konzervativniji Decision Desk HQ demokratama za donji dom daje 77 procenata šanse, a za Senat 56 odsto. Oba istraživanja su iz prve polovine oktobra.
Ishod ovih parlamentarnih izbora veoma je bitan za Trampa, budući da je on dosad vladao uz apsolutnu kontrolu nad Kongresom, ali i Vrhovnim sudom. To znači da institucionalne kočnice njegovom cezarizmu jednostavno nisu postojale. Ukoliko bi demokrate preuzele kontrolu nad čitavim Kongresom, oni bi imali pravo da blokiraju važnu legislativu koja dolazi iz Bele kuće, da ne dozvoljavaju imenovanja MAGA radikala na najvažnije državne funkcije, kao i mogućnost pokretanja istrage nepočinstava Trampove administracije. Usto bi bila otvorena mogućnost impičmenta. Uz prevagu isključivo u donjem domu, demokrate bi svakako dobili veći uticaj nego što trenutno poseduju, ali bi on bio znatno manji nego u prethodno opisanom slučaju potpune pobede.
Problem je u tome što je Evropa strateški zavisna od Amerike, a Vašington je takvo stanje pažljivo kultivisao od završetka Drugog svetskog rata
Jasno je zašto je za Trampa od izuzetnog značaja da, ako već ne može da preotme pobedu od demokrata, tu razliku barem ublaži u najvećoj mogućoj meri. Kako bi ostvario svoj naum, Tramp konstruiše sopstvenu verziju mita o nožu u leđa. Pomenutom političkom mitu često su tokom istorije pribegavali gubitnički vladari kako bi skinuli sa sebe odgovornost za pretrpljeni poraz. Za Nemce nakon Prvog svetskog rata krivicu za sramni poraz nije nosilo njihovo imperijalističko i militarističko rukovodstvo koje ih je zarad prevelikih ambicija odvelo u ambis, već Jevreji i komunisti. Trampov žrtveni jarac je Ukrajina. Kao što smo videli, američki birači su zabrinuti zbog previsokih cena, uključujući i gorivo. Do naglog skoka u cenama tekuće godine došlo je zbog rata u Iranu, koji su započeli Tramp i Netanijahu, a koji je rezultirao visokom nestabilnošću na energetski bogatom Bliskom istoku, kao i remećenjem ustaljenih lanaca snabdevanja usred borbi oko bitnih transportnih arterija.
Pre Trećeg zalivskog rata, svetske cene energenata su bile uveliko stabilizovane posle šoka 2022. godine prouzrokovanog ruskom invazijom na Ukrajinu. To je jasno i Trampu i ljudima u njegovom okruženju, no priznanje datog stanja bilo bi jednako prihvatanju krivice za aktuelno stanje. Pošto je u okviru političkog procesa uvek od ključnog značaja ko će biti okrivljen za poraz, jer taj će snositi i njegove posledice, Tramp se okrenuo dobro poznatom obrascu upiranja prstom na Ukrajinu. Ne pate Amerikanci zbog rata u Iranu, nego zato što Ukrajina bombarduje ruske naftne rafinerije – to je suština ovog propagandnog narativa. Dakle, sve što je neophodno da se stvari vrate u normalu jeste da Ukrajina kapitulira pred Rusijom, kako bi Trampova dinastija mogla sa Kremljom da zaključi plejadu unosnih poslovnih ugovora.
Dovoljno je baciti letimičan pogleda na grafikon kretanja cene nafte na svetskom tržištu i shvatiti da skokovit rast počinje sa američko-izraelskim ratom protiv Irana, koji je uzgred budi rečeno i dalje u toku i kraj mu se ne vidi. Međutim, Tramp računa da njegove pristalice zaziru od grafikona i brojki – oni im samo zadaju suvišne glavobolje. Umesto toga, pokreću se narativi o dobrim i lošim momcima. U ovoj uprošćenoj slici poimanja sveta: Putin, arijevsko plavooki hrišćanski desničar, nadilazi u vrednosti Jevreja Zelenskog koji stalno traži američke pare. Ljudi sa takvom paradigmom čine tvrdo jezgro MAGA pokreta koji je zarobio nekada umereno desnu, Republikansku partiju, i njima se Tramp ciljano obraća pred izbore.
Niti ruski dizel može biti uvezen u Ameriku po važećim sankcionim propisima, niti su najavljeni obimi – pet miliona tona dizela kroz višemesečni period, uopšte dovoljni da bi mogli da snize cene na pumpama širom SAD
U slučaju kada njegova popularnost opada, Trampu nije više cilj da pridobija nove birače, već da konsoliduje postojeće i spreči naglo osipanje svog jezgra. Radi se o defanzivnoj taktici kada protivnik nadire, a cilj je što više ublažiti pobedu suparnika, te zadržati makar minimum vlasti. To je bilo bitno i Vučiću tokom vrhunca studentskih protesta u prva tri meseca prethodne godine. Vučić je svoje jezgro uspeo da zadrži, ali su njemu na raspolaganju administrativni resursi, to jest ljudi koji direktno zavise od volje države, dok je američka društvena i ekonomska struktura sasvim drugačija. Ono što Vučić može novčanom ucenom, Tramp je prinuđen da postiže marketingom. Otuda je za Trampa propaganda primarni alat, u šta on uliva svu preostalu snagu, dok se Vučić poigrava strategijom kampanje iz prostog razloga što je to za njega puki ukras – njegov uspeh proizlazi iz državne kontrole.
Nenadležni predsednik
Sporazum o uvozu ruskog dizela koji je Tramp 9. oktobra najavio na društvenim mrežama (a gde bi drugde), nema nikakvu praktičnu vrednost osim slanja propagandne poruke kako je američki imperator odličan pregovarač, koji očas posla može da reši svaki problem i koji, nadasve, brine o kućnom budžetu svojih podanika. Niti ruski dizel može biti uvezen u Ameriku po važećim sankcionim propisima koje je usvojio Kongres 2022. godine, niti su najavljeni obimi – pet miliona tona dizela kroz višemesečni period, uopšte dovoljno značajni da bi mogli da snize cene na pumpama širom Sjedinjenih Država.
U istoj nedelji ruski dronovi napali su trgovačke brodove u bugarskim vodama, sabotiran je strateški važan objekt Maskovog Starlinka, a pod napadom se našla i rumunska zona u Crnom moru
Tramp je naložio suspenziju sankcija na ruski dizel na međunarodnom tržištu, što je njegov prerogativ kao predsednika, ali on nije nadležan za ublažavanje sankcija koje je usvojio Kongres. Ostaje otvorenim pitanje da li je Rusija u stanju da na svetsko tržište izveze dovoljno goriva, budući da je i sama do ovog meseca ograničavala njegov izvoz. Na kraju krajeva, skromne količine dizela kojima Rusija trenutno raspolaže, završiće u Indiji i Kini, pritom neće u rusku kasu uneti dobit koja kardinalno menja situaciju u ratu. Ipak, iako sam po sebi Trampov potez nema veliki značaj ni za SAD, ni za Rusiju, on je simbolički veoma indikativan zato što predstavlja jasnu nameru Bele kuće da zaključuje sporazume sa Rusijom dok rat u Evropi još uvek traje.
Propaganda i diverzije
U vreme dok Tramp pokušava da zapleše sa Putinom, Rusija intenzivira hibridni rat protiv Evrope. U našem susedstvu, u roku od jedne oktobarske nedelje, ruski dronovi napali su trgovačke brodove u bugarskim vodama, sabotiran je strateški važan objekt Maskovog Starlinka u istoj zemlji, a pod napadom se našla i rumunska zona u Crnom moru. Radi se tek o vrhu ledenog brega u konfliktnom procesu čitavog niza diverzija, propagandnih aktivnosti, pa i planiranja atentata na vodeće ljude u evropskoj odbrambenoj industriji. Moskva neskriveno projektuje svoju moć i time demonstrira kako bi se ophodila prema Evropi u slučaju pokoravanja Ukrajine. I dok državni sekretar Marko Rubio u Atini drži govore o odbrani zapadne civilizacije, Tramp sklapa zakulisne dogovore sa ruskom imperijom koja pledira na dominaciju evropskim kontinentom. Razume se da državni sekretar Sjedinjenih Država pažljivo pozicionira svoju buduću kandidaturu na mesto predsednika države, ali njome trenutno upravlja čovek zainteresovan isključivo za koruptivne dilove i kupanje u sopstvenoj slavi. Koliko god se Rubio trudio da predstavi Trampovu administraciju pristojnom i odgovornom, pakosne namere njegovog šefa neprekidno izlaze na videlo.
Bilo bi pogrešno tvrditi da Tramp kuje planove sa Putinom samo zbog predstojećih izbora na kojima strahuje od neuspeha svojih partijskih poslušnika. Od svog prvog mandata, Tramp je utvrdio da preferira poslovanje sa diktatorima sa kojima može u četiri oka da se dogovori o dobiti, naročito imajući u vidu svoju korist u svemu tome. U tom pogledu, američki i ruski carevi poklapaju se u verovanju da je demokratija igrarija za naivčine, te da se ne treba držati zakona kao pijan plota. Razlika je u tome što je Tramp zarobljen u demokratskom sistemu, a Putinu su ruke odrešene. Svim važnim akterima je sve ovo već dugo vremena jasno, problem je u tome da je Evropa strateški zavisna od Amerike, što su u Vašingtonu pažljivo kultivisali od završetka Drugog svetskog rata. Koliko god da je Tramp nameren da malicioznim iskorišćavanjem te zavisne povezanosti uništi datu strukturu, Evropljani trenutno nemaju drugu koja bi je mogla zameniti. Sa druge strane, američki establišment još uvek je posvećen održavanju transatlantizma, pa se zato paralelno mogu čuti izjave Trampa u korist Putina i američkih NATO generala, koji objavljuju zvanične vojne planove kao odgovor na rusku ekspanziju.
