Ne tako davno činilo se da Nemačka ne može da napravi pogrešan korak: ekonomija joj je bila snažna, infrastruktura odlična, politički sistem stabilan. Sada se pak čini kao da Nemačka ništa ne može da uradi kako treba. Ekonomija joj je kilava, infrastruktura joj se raspada, tehnološki zaostaje, a ekstremne političke partije jačaju.
Ovako ozbiljnu bolest objašnjava pet faktora, i svaki od njih proizlazi iz neuspelog liderstva. Na ekonomskom frontu, dinamika koja je zemlji pomogla da pregura finansijsku krizu 2008. žrtvovana je na oltaru političkog samozadovoljstva. Dug period tokom koga je na kancelarskoj poziciji bila Angela Merkel nije urodio nijednom vitalno važnom društvenom i ekonomskom reformom, a pokušaji Olafa Šolca da reforme pokrene na kraju su propali jer je vladajuća koalicija koju je predvodio bila disfunkcionalna. Sada ni Šolcov naslednik, Fridrih Merc, nije u boljoj poziciji.
Da bi se nemačka bolest izlečila potrebne su četiri promene, od kojih nijednu nije lako sprovesti, a neke nisu daleko od toga da nalikuju političkom samoubistvu zarad većeg dobra
Istovremeno, izvozom opsednute nemačke korporacije su najvećim delom ignorisale mogućnosti koje im je otvaralo jedinstveno evropsko tržište. Umesto da se fokusiraju na izgradnju ekonomskih kapaciteta u Evropi, nemački korporativni i politički lideri bili su zavedeni veličinom kineskog izvoznog tržišta i jeftinim energentima uvoženim iz Rusije. Ali sve se to srušilo kad je 2022. Rusija pokrenula sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu, čime je potkopavano naivno geopolitičko poziranje Nemačke, da bi onda štetu uvećale carine koje je uveo Donald Tramp, te rat s Iranom u koji se američki predsednik svojevoljno upustio.
Ove ekonomske greške u koracima pratile su one na socijalnom planu. Kada su pre deset godina stotine hiljada izbeglica i migranata s Bliskog istoka i iz severne Afrike stigle u Evropu, Nemačka je ponavljala mantru „Wir schaffen das“ („Mi to možemo“), a isto je reagovala i pre četiri godine, kada su stigli Ukrajinci. Ali iako je pridošlice dočekala dobrodošlicom, polovičan uspeh Nemačke u njihovom integrisanju doveo je do njene fragmentacije i faktičkog uspostavljanja paralelnih društava.
Još gore, potreba građana za robustnim socijalnim benefitima sudarila se s „dužničkom kočnicom“, rigidno definisanim limitom budžetskog deficita, što je posle 2009. za posledicu imalo smanjenje javne potrošnje. Posledica toga bio je rast resantimana, posebno među onima s najnižim zaradama, da bi onda taj trend doprineo jačanju antiimigrantskog raspoloženja, koje su populisti uvek spremni da iskoriste.
Još jedan od faktora koji je doprineo današnjoj bolesti jeste neuspeh elita. Zapadnonemačka elita, koja i 35 godina nakon ponovnog ujedinjenja vodi glavnu reč u zemlji, propustila je da promoviše veću zastupljenost istočne Nemačke u biznisu i politici, i tako doprinela kreiranju nezdrave političke i kulturne neravnoteže. Istočnjaci se osećaju otuđenim od zapada, dok su zapadnjaci nezadovoljni što su morali da finansiraju transfere ka istoku. Stoga nema ničega neočekivanog u tome što je krajnje desna Alternativa za Nemačku (AfD) prve izborne uspehe počela da beleži na istoku.
Na svim ovim planovima mejnstrim političke partije su zabrljale. Nakon što su početkom novog milenijuma pod kancelarom Gerhardom Šrederom sprovedene reforme tržišta rada, partije centra – Hrišćansko-demokratska unija (CDU), Socijaldemokratska partija (SPD), Zeleni i liberali (FDP) – gotovo četvrt veka su u okviru različitih koalicija provele na vlasti, ali su kontinuirano propuštale da sprovedu druge temeljne reforme. Do te mere ih je obuzelo samozadovoljstvo da nisu ni primetile, ili su pogrešno protumačile, političke sentimente koji su omogućili uspeh najpre AfD-a, a sada i Levice (Die Linke).
Kada se AfD prvi put pojavio kao ozbiljan politički takmac, partije centra pokušale su da ga izoluju. A kada to nije uspelo, oko stranke su podigli politički vatreni zid (Brandmauer) s ciljem da se isključi mogućnost saradnje s njim. Neki su čak razmatrali ideju da ova partija bude proglašena za neustavnu. Ali ovo je (zbog podeljenih mišljenja o tome, prim.) dovelo do političkog zastoja, a AfD i Levica su sada jedine partije koje rastu.
Kultura predstavlja još jedan, mada suptilniji problem. Nemačka nema ujedinjujući narativ koji bi barem približno bio ekvivalentan „američkom snu“ ili francuskom „La grande nation“ (velika nacija – termin skovan potkraj 18. veka, u periodu Francuske revolucije i Napoleonovih ratova, prim.). I nakon što je primila veliki broj imigranata, njena kohezija nije počivala ni na čemu drugom osim na posleratnom ekonomskom i socijalnom uspehu.
Za Nemačku je specifično da je politička zajednica koju na okupu drži ono što politikolozi nazivaju „izlaznim legitimitetom“: kapacitet da garantuje i obezbeđuje visok kvalitet života. Taj lepak drži samo pod određenim uslovom – a uslov je da se održava kontinuitet uspeha. Kada se suoči s teškoćama i vremenom počne da beleži neuspehe u obezbeđivanju onoga što je garantovala, Nemačka ne može da se osloni na poslovičnu istrajnost kao Britanci, pragmatizam kao Holanđani ili jaku volju kao Amerikanci. Umesto toga, sve što joj ostaje su svakojaka ozlojeđenost i inercija.
Da bi se nemačka bolest izlečila potrebne su četiri promene, od kojih nijednu nije lako sprovesti, a neke nisu daleko od toga da nalikuju političkom samoubistvu zarad većeg dobra, kao što je to učinio Šreder kada je progurao izrazito nepopularne reforme tržišta rada (za šta je na narednim izborima cenu platila njegova SPD, prim.).
Na ekonomskom frontu, Nemačka mora ozbiljno da shvati potencijal zajedničkog tržišta i konačno počne da usvaja preporuke koje je u svom izveštaju o evropskoj konkurentnosti formulisao bivši italijanski premijer Mario Dragi. Preusmeravanjem svoje ekonomske i industrijske politike u skladu s tim preporukama, Nemačka može da preuzme vodeću ulogu u kreiranju jedinstvenog tržišta investicija i kapitala, te unapređenju komunikacionih sistema i svega digitalnog, ne bi li smanjila jaz u inovacijama koji je deli od Sjedinjenih Država i Kine.
Kada je reč o socijalnoj politici, nema nikakvih izgleda da sada važeći standardi budu zadržani. Situacija zahteva značajan zaokret od potrošnje (kroz gotovinske isplate domaćinstvima) ka investiranju u obrazovanje i zdravstvo, što zahteva rekalibriranje sistema zdravstvene zaštite i penzionog sistema. Budući da mnoge od starih privilegija neće moći da budu sačuvane, ovo je politički najrizičniji predlog. Ali s obzirom na nemačke demografske i ekonomske projekcije, takve reforme neće moći da izbegne nijedna partija ili vladajuća koalicija.
Isto važi i za upravljanje migracijama, za koje najbolji model integrisanja onih nedavno pristiglih i njihove dece predstavlja vertikalna mobilnost. Nemačkoj su migranti potrebni, ali sebi ne može da priušti njihovo tavorenje u sektorima s niskim zaradama i u paralelnim društvenim zajednicama. Biće potrebni snažniji podsticaji u vidu sistema nagrađivanja za uloženi trud u obrazovnom sistemu, te stručno osposobljavanje.
Na političkom nivou, mejnstrim partije moraju da se pregrupišu, možda i formiranjem jedne ili dve nove stranke centra. Kako aktuelne partije reflektuju strukture stare Savezne Republike, nije ni čudo da se muče s prilagođavanjem temeljno promenjenom svetu. Zašto ne osnovati neku konzervativnu partiju koja bi bila privlačna biračima i sa zapada i sa istoka zemlje? Zašto tako nešto ne učiniti i na levom centru? Novi početak mogao bi da obnovi energiju političkog centra u borbi protiv levog i desnog populizma.
Da bi se nemačka bolest izlečila potrebne su četiri promene, od kojih nijednu nije lako sprovesti, a neke nisu daleko od toga da nalikuju političkom samoubistvu zarad većeg dobra
Konačno, Nemačka mora da reformiše svoj federalni sistem. Budući da su mnoge od nemačkih saveznih pokrajina premale i finansijski preslabe da bi same sebe izdržavale, trebalo bi ih konsolidovati tako što bi njihov broj sa sadašnjih 16 bio sveden na oko osam.
Na sreću, mnoga od rešenja kakva su Nemačkoj potrebna – od ubrzane digitalizacije i integrisanja imigranata, do stanogradnje i poboljšanja efikasnosti državnih agencija – moguće je preuzeti od drugih evropskih zemalja. Dugotrajna opsednutost sopstvenim načinima za rešavanje problema mora da bude okončana. Evropi je potrebna snažna, stabilna Nemačka, kao što je i Nemačkoj potrebna stabilna Evropa.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
