Poslednjeg oktobarskog utorka u Izraelu će biti održani parlamentarni izbori. Prvi od najgoreg terorističkog napada u istoriji zemlje, u kome je u istom mesecu 2023. blizu 1.200 ljudi masakrirano a njih još 240 oteto, i od pokretanja osvetničke kampanje u Pojasu Gaze tokom koje je ubijeno preko 75.000 Palestinaca – usput izraelsku stranu koštajući dodatnih 2.000 života – a veliki deo naseljenih delova te teritorije sravnjen sa zemljom.
To je, dakle, globalno prepoznato centralno dostignuće četvorogodišnje vladavine premijera Benjamina Netanijahua i ekstremista s kojima se posle izbora 2022. udružio kako bi se posle jednogodišnjeg odsustva vratio na vlast. (Na premijerskom mestu je od 1996. naovamo u tri navrata nakupio sad već više od 19 godina.) Osim neoprostivim bezbednosnim propustima koji su doprineli da do pokolja koji su počinili pripadnici Hamasa dođe – za šta je, koliko god je prebacivao na obaveštajne službe i njihove šefove, primarna odgovornost nužno na Netanijahuu – ta je vladavina svekolikim nasiljem obeležena i na bilo koju drugu stranu da se pogleda. Onim u vidu vojnih operacija – poput kontinuiranog udaranja po Libanu, recimo, te nesvrsishodnog, kontraproduktivnog rata s Iranom, u koji je Izrael Ameriku najpre uvukao, a onda joj njegovo vođenje u potpunosti prepustio; preko divljaštva izraelskih doseljenika na okupiranoj Zapadnoj obali (na čijem spisku žrtava se ovih dana našla pretučena i opljačkana reporterka Vašington posta), protiv koga država ništa ne preduzima jer se uklapa u ekspanzionističke planove njenih političara; sve do institucionalnog nasilja u vidu iniciranih reformi pravosuđa čiji je jedini cilj potkopavanje nezavisnosti sudskih vlasti, i koje su naišle na snažan otpor velikog broja Izraelaca.
Netanijahu je otelotvorenje kolektivne paranoje nacije nespremne da se suoči s vlastitim ogrešenjima, i koja užase iz prošlosti koristi kao opravdanje za svaku vlastitu akciju, konstatuje Šlomo Ben-Ami, bivši izraelski ministar spoljnih poslova
Svemu ovome ne može a da se ne doda i brutalnim postupanjem njene vojske u Gazi uzrokovano katastrofalno urušavanje reputacije zemlje, koja ne samo da je u rekordnom roku proćerdala solidarnost sveta nakon sedmooktobarskog horora, nego i izašla na toliko loš glas da više ni međunarodna sportska takmičenja i kulturne manifestacije ne mogu da prođu bez ogromnih kontroverzi skopčanih s učešćem izraelskih predstavnika u njima. Šta tek da se kaže o – s državnog nivoa pokrenutoj – inicijativi za oduzimanje državljanstva autorima nagrađivanog dokumentarnog filma NAZA, praćenoj pretnjama smrću koje anonimna rulja rediteljskom dvojcu upućuje zbog „izdaje“ nacije?
Tu je onda i naizgled beskonačna korupcionaška saga u čijem su središtu Netanijahu i njegova supruga – oboje skloni uživanju u lepim i skupim stvarima koje nisu platili svojim novcem – i koja bi se svakako brže primakla kraju kad „Bibi“ više ne bi bio na mestu premijera. Kao i sitnica u vidu naloga za njegovo hapšenje koji je, zbog sumnje da je svojim postupanjem u Gazi počinio ratni zločin, 2024. izdao Međunarodni krivični sud, i na osnovu koga je spremnost da Netanijahua uhapse ukoliko stupi na njihovu teritoriju izrazio i niz zapadnih zemalja.
Reklo bi se, spisak dovoljno dug i toliko kompromitujući da ne ostavlja mnogo prostora za premišljanje oko toga treba li Netanijahuu ponovo pokloniti poverenje ili ne. Ali u izraelskoj politici nikad ništa nije jednostavno – i zato, svemu uprkos, Netanijahu nije bez šansi da ostane na vlasti i ako njegov Likud i saveznici osvoje manje mandata od opozicije, kao što predizborne ankete predviđaju.
„U nekoj ’normalnoj’ demokratiji lider poput Netanijahua odavno bi bio primoran na ostavku, ili bi s vlasti pao pod pritiskom građanskih protesta. Na kraju krajeva, pod njegovim je vođstvom Izrael doživeo užasan teroristički napad, i po njegovom se naređenju upustio u nekoliko dugotrajnih ratova – ratnim zločinima obeleženih – koji su iscrpli kapacitete zemlje i naveli međunarodnu zajednicu da se distancira od nje. Ali Izrael nije normalna demokratija, a izraelski birači nikad nisu bili preterano zainteresovani za to da političari snose odgovornost za postupanje na vlasti“, ukazuje u članku za Project Syndicate Šlomo Ben-Ami, bivši izraelski ministar spoljnih poslova.
„Mada Netanijahu ne uživa široku podršku – ankete najvećim delom isključuju mogućnost da njegov blok zadrži većinu – daleko od toga da je njegov poraz zagarantovan. I to ima malo veze s politikom. (…) Izraelski izbori su se oduvek manje ticali političkih platformi, a više kulturnog i tribalnog identiteta. A Netanijahu snosi nemali deo odgovornosti što je to tako“, navodi dalje Ben-Ami, istoričar po struci.
Netanijahuov pristup je uvek isti i svodi se na podsticanje strahova kod sunarodnika prizivanjem u sećanje sukoba s arapskim zemljama i palestinskih intifada, te inisistiranjem na stavu da Izrael bezbednost ne može da obezbedi mirnim putem. „Po njemu je čak i Zapad u suštini antisemitski nastrojen: na kraju će uvek krivica biti svaljena na Jevreje. Netanijahu je otelotvorenje kolektivne paranoje jedne nacije nespremne da se suoči s vlastitim ogrešenjima, koja užase iz prošlosti, od Holokausta do Hamasovog terora, koristi kao opravdanje za svaku akciju koja bi Izraelce trebalo da učini ’bezbednim’“, piše Ben-Ami.
Opsadni mentalitet Izraelaca je, naravno, u protekle tri godine postao samo još izraženiji i militantniji, najpre usled šoka izazvanog Hamasovim masakrom, potom i zbog nebrojenih međunarodnih osuda brutalnosti izraelskih vojnih operacija u Gazi: dramatično je porastao broj onih koji, iako im Netanijahu nimalo nije drag, sada dele njegovo uverenje da se Izrael samo preventivnom upotrebom sile može odbraniti od neprijatelja koji ga okružuju. To u značajnoj meri, mada ne i do kraja, objašnjava zašto bi, uprkos katastrofalnom bilansu odlazećeg kabineta – jedne od retkih izraelskih vlada koja je potrajala pun mandat – Netanijahu posle glasanja još jednom mogao da odnese prevagu: pošto ni Bibijev blok ni onaj koji okuplja njegove protivnike ne mogu do većine od 61 mesta u 120-članom Knesetu, pitanje ko će formirati novu vladu ostaće otvoreno. Tim pre što najveći deo opozicije ne želi u postizborno savezništvo sa strankama koje okupljaju izraelske Arape – a upravo bi u njihovim rukama mogao da se nađe ključ za formiranje vlade bez Netanijahua i njegovih protofašističkih partnera, Bezalela Smotriča, ministra finansija i lidera Verske cionističke partije, i Itamara Ben-Gvira, ministra za nacionalnu bezbednost i vođe stranke Jevrejska moć.
Opozicione partije svakako žele da Netanijahu odgovara za bezbednosne propuste koji su napad od 7. oktobra učinili mogućim, kao i za vođenje rata u Gazi (istina, iz sasvim drugačijih razloga nego MKS). Žele i da zaustave njegovu antidemokratsku reformu sudstva. I da veliku zajednicu ultraortodoksnih Jevreja nateraju da konačno i njeni pripadnici počnu da služe za sve ostale obavezni vojni rok i posle toga pređu u rezervni sastav (od čega su i dalje izuzeti); kao i da se uključe u tržište rada, umesto što gotovanski žive od državnih subvencija, nabraja Ben-Ami. Ali sakupljena na gomilu, ta zalaganja čine platformu koja teško da može da privuče jasnu većinu birača, upozorava on.
U takvim okolnostima, ispada da je glavni adut opozicije na ovim izborima ličnost koja je ovog puta predvodi: Gadi Ajzenkot, još jedan izraelski general u penziji koji je po okončanju vojne karijere – u njegovom slučaju, pre samo četiri godine – ušao u politiku. I to ponajviše zato što lidera partije Jašar (na hebrejskom „ispravno“, ili „pošteno“) doživljavaju kao nekoga ko je Netanijahuov antipod. S tim da je zasad to mnogo očiglednije na osnovu spoljnih manifestacija i biografskih stavki nego na osnovu stavova koje zastupa, gde su stvari daleko manje jasne.
Po mnogo čemu Ajzenkot zaista jeste sušta suprotnost Netanijahuu, počev od pojavnog nivoa. Nasuprot uglađenom, prevejanom premijeru, Ajzenkot izgleda šljampavo, ali i kao poštenjačina. Bibi, koji se školovao i radio u Sjedinjenim Državama, engleski govori podjednako dobro kao maternji; Gadi to čini s naporom. Netanijahuov otac je bio istočnoevropski intelektualac; Ajzenkot potiče iz radničke porodice Mizrahi Jevreja koja se doselila iz Maroka i naselila u izraelskoj provinciji. U vojsku je stupio kao običan pešadinac, iz nje izašao s mesta načelnika Generalštaba Izraelskih odbrambenih snaga (IDS). A dok je jedan od Netanijahuova dva sina i nakon masovne mobilizacije u domovini proglašene posle Hamasovog pokolja ostao na Floridi, jedan od Ajzenkotovih je, dva meseca posle početka operacije u Gazi, tokom misije izvlačenja tela dvoje ubijenih talaca teško ranjen i ubrzo i preminuo.
Gadi Ajzenkot, koji ovog puta prevodi opoziciju, uglavnom izbegava da se eksplicitno izjasni o pitanjima rata i mira, a ni tamo gde je nešto konkretniji ne uočava se naročita razlika u odnosu na ono što je dominantan politički diskurs
Ali nije ni Ajzenkot bez bagaža. Prvih osam meseci operacije u Gazi proveo je u Netanijahuovoj vladi kao ministar bez portfelja, a položaj je napustio kada je njegova tadašnja stranka, Partija nacionalnog jedinstva, zbog neslaganja oko strategije istupila iz vladajuće koalicije. A godinama pre toga, kao zapovednik Severne komande IDS u vreme kratkotrajnog rata u Libanu 2006, bio je glavni kreator zloglasne „doktrine Dahija“ – tako nazvane po delu Bejruta u kome je uporište ekstremističkog Hezbolaha – koja podrazumeva upotrebu prekomerne sile i razaranje civilne infrastrukture zarad ostvarenja ratnih ciljeva. Koliko bi onda s njim na čelu nova izraelska vlada stvari radila drugačije od dosadašnje?
Ajzenkot zasad uglavnom izbegava da se eksplicitno izjasni po pitanjima rata i mira, a ni tamo gde je u prošlosti ili u skorije vreme bio nešto konkretniji ne uočava se neka naročita razlika u odnosu na ono što je u današnjem Izraelu dominantan politički diskurs. I to samo govori u prilog tezi po kojoj je njegov glavni predizborni adut, kao što kaže izraelski novinar Anšel Pfefer, to što je „anti-Bibi među mnoštvom onih koji bi da postanu novi Bibi“. Može li se samo na osnovu toga graditi neki iole drugačiji Izrael od ovog Netanijahuovog stoga je krajnje upitno; ali ako odnekud s tim treba krenuti, onda bi njegovo izbacivanje iz premijerske fotelje makar predstavljalo najbolji mogući početak.
