Rekordan je broj prijava za glasanje na vanrednim parlamentarnim izborima zakazanim za 25. oktobar u dijaspori – s oko 100.000 podnesaka, predstavlja trostruko uvećanje u odnosu na rekord iz 2023. godine. Predavač, društveni preduzetnik i aktivista Nikola Ilić, član Skupštine u rasejanju (SUR), u ovome prepoznaje rezultat saradnje Proglasa, brojnih lokalnih organizacija u Nemačkoj, Švajcarskoj, širom Evrope i u Americi, i SUR-a, koja je pre dve godine osnovana upravo kako bi se dijaspora aktivnije uključila u društvene procese u matici. S druge strane, kako kaže za Radar, studenti i građani u Srbiji pokazali su da ova promena može biti drugačija od svih prethodnih – ne još jedna smena režima, već promena sistema, naveliko neodrživog. Tome u prilog ide činjenica da se tridesetoro zaposlenih u MSP – izvinilo zbog lošeg postupanja resornog ministarstva, koje se graničilo s uskraćivanjem biračkog prava!
„Nije me iznenadilo ni to što vlast poseže za nefer, a nesumnjivo i nezakonitim mehanizmima da smanji broj glasača u dijaspori. To gledamo godinama. Nije ovo prvi put da SNS i Vučić pokušavaju da dođu do pobede neregularnostima. Ono što, iskreno, nisam očekivao, jeste tolika providnost. Računao sam na manipulacije i mahinacije, ali ne na ovom nivou, gde će dvadeset do trideset hiljada ljudi imati ozbiljno otežan pristup glasanju, a neki ljudi će glasati usred noći“, kaže Ilić.
Šta nam to govori o režimskom stanju svesti?
Ono što smo znali, pogotovo mi koji se autokratijom u Srbiji bavimo već neko vreme – ovakav režim može samo da ide nagore. Kada lojalnost vredi više od znanja, vlast se puni ljudima koji ne umeju da rade svoj posao, i stvari jedna za drugom prestaju da funkcionišu. Narod to primeti i poželi promenu. Tada režimu, ako hoće da opstane, preostaje samo da potkupljuje, krade i zastrašuje. A što duže poseže za nezakonitim sredstvima, to mu lojalnost postaje važnija, a znanje nevažnije. To je začarani krug koji sistem nagriza iznutra i vodi iz jedne loše situacije u još goru. Sve što danas gledamo – odnos prema dijaspori i glasanju, ono što se dešava sa N1 i celim medijskim prostorom, opstrukcije kampanje na terenu, nasilje – govori da je režim prešao na sledeći nivo represije. To je, s jedne strane, znak slabosti sistema koji je očigledno u problemu. S druge, pokazuje na šta su sve spremni. A spremni su i na gore, samo da sačuvaju vlast. Zato je važno da se sada svi angažujemo – pre nego što represija postane još gora.
Vaše biračko mesto je u Vašingtonu. Kakvo je raspoloženje kod naših sunarodnika?
Ljudi u dijaspori, pa i u Vašingtonu, veoma su motivisani. Ovakvo ponašanje MSP samo ih je dodatno učvrstilo u odluci da pređu stotine kilometara kako bi glasali. Ali ne samo to – sve više njih pita šta još može da uradi. Mislim da režim nije postigao efekat kome se nadao. Jeste, deo ljudi će biti sprečen da glasa, a deo će morati da glasa u neobične sate, ali je mnogo veći broj njih sada još odlučniji da podrži demokratske promene i da se uključi na sve moguće načine, ne samo glasačkim listićem. Režim je nepravdu učinio opipljivom. Mnogi u dijaspori su do sada tek donekle videli šta se dešava u Srbiji; sada to osećaju na sopstvenoj koži. Sve je postalo bliže i jasnije, i znamo zašto se borimo.
Ovakav režim može samo da ide nagore. Kada lojalnost vredi više od znanja, vlast se puni ljudima koji ne umeju da rade svoj posao i stvari jedna za drugom prestaju da funkcionišu. Narod to primeti i poželi promenu. Tada režimu, ako hoće da opstane, preostaje samo da potkupljuje, krade i zastrašuje. A što duže poseže za nezakonitim sredstvima, to mu lojalnost postaje važnija, a znanje nevažnije
Ako pitate vlast, pretnja vazda preti, bilo iznutra (domaći izdajnici), bilo spolja (druge države i strani plaćenici). Rasejanje nekako obuhvata oba pola. Kako je i zašto reč „dijaspora“ postala prljava u rečniku SNS-a, iako devizne doznake godišnje dosežu i do 5 milijardi evra, što je 6–8 odsto BDP-a Srbije, prema statistici NBS?
Pre bih rekao da je „dijaspora“ postala važna reč. Organizovali smo akcije i tribine i već tada videli kako vlast reaguje napadima preko medija. Shvatili su da moć dijaspore nije samo u glasovima. Dijaspora može da obavesti predstavnike zemalja u kojima živi, a to stvara dodatni pritisak na režim koji od međunarodne zajednice i te kako zavisi – ekonomski, politički i zbog legitimiteta. Drugim rečima, dijaspora ne samo da glasa i šalje novac, ona može da uzdrma i reputaciju ovog režima. Uostalom, šta bi sve Vučić radio neistomišljenicima da nema bar delimične pažnje međunarodne javnosti? O Srbiji kao autokratiji govori se sve više. Ja se tom temom bavim godinama, i najteže je bilo objasniti ljudima koliko je stanje zaista loše. Svi su gledali Orbanovu Mađarsku ili Tursku, a ja sam im govorio da Srbija nije ništa bolja, ako nije i gora. Danas se to vidi i čuje mnogo jasnije. Najveća zasluga pripada ljudima u Srbiji i studentima koji su sve pokrenuli, ali deo toga smo i mi u dijaspori: razgovaramo sa ljudima ovde, sa novinarima, sa političarima, redovno ih obaveštavamo. Danas se zna da je Srbija autokratija.
Na sajtu SUR-a piše da je organizacija nastala „isključivo iz ljubavi prema Srbiji, sa ciljem unapređenja i očuvanja demokratije i vladavine prava u Srbiji“. Da li ste se suočavali s optužbama da zapravo radite protiv Srbije i šta sve, na osnovu vašeg rada, Srbija može da dobije od dijaspore, ne samo za izbore, nego i posle njih?
Ko god u Srbiji pokuša da uradi nešto smisleno što se kosi sa interesima vladajuće stranke, odmah dobije etiketu izdajnika. Napadali su i nas, Informer i ostali. Baš nas briga, znali smo u šta ulazimo. I što nas više napadaju, to smo sigurniji da radimo nešto vredno, nešto što oni doživljavaju kao svoj problem. Pritom smo svesni da je nama koji živimo u uređenijim i stabilnijim sredinama mnogo lakše da imamo mišljenje i da delujemo. U Srbiji je ponekad dovoljan jedan tvit da vas uhapse. Zato naš zadatak nije da pametujemo, već da budemo podrška.
Šta Srbija može da dobije od dijaspore, ne samo za izbore, nego i posle njih?
Mnogo toga. SUR je nastala kao odgovor na studentske i građanske proteste, s idejom da okupi onaj deo dijaspore koji je, bez obzira na političko opredeljenje, demokratski nastrojen i spreman da pomogne zemlji. Pogotovo sada, kad su izbori, ali i posle njih. Želimo dugoročnu priču: da povežemo dijasporu širom sveta i njene veze i znanja stavimo u službu Srbije koja će biti razvijena, moderna, demokratska i pravna država. Mnogi članovi SUR-a ugledni su građani svojih država – profesori, eksperti, umetnici, preduzetnici – sa pristupom uticajnim ljudima u svojim sredinama.
S jedne strane, priča se da najobrazovaniji odlaze iz zemlje, a s druge se upravo studentsko telo pobunilo protiv zarobljavanja ne samo države, nego i društva i politike. Kako ste reagovali kada ste prvi put čuli za studentske blokade, ali i kasnije, kako se situacija nepredvidivo razvijala?
Jeste, deo najobrazovanijih otišao je iz Srbije, ali veliki deo je ostao, a veliki deo se tek obrazuje. To su upravo ti studenti. Među studentima i građanima ima mnogo pametnih ljudi. Pogledajte studentsku listu, puna je izuzetno sposobnih ljudi koji bi u inostranstvu verovatno imali više nego što imaju sada. Kada smo videli šta se dešava posle pada nadstrešnice i prvih protesta, reakcije su bile različite. Prvo radost što je društvo uopšte odreagovalo, a onda i sumnja. Koliko će ovo trajati, hoće li istrajati i tražiti duboku promenu? Ali kako su protesti rasli, studenti i građani bili su sve odlučniji. Govorilo se da će sve splasnuti preko leta – nije. Režim je pokušavao da ih ignoriše, nadajući se da će se ugasiti sami od sebe, a mi smo videli iskrenu želju za dubokom promenom. Studenti ne žele samo da promene režim; kako sami kažu, hoće da promene sistem. Ja bih dodao: i celokupnu političku kulturu. To se vidi u načinu na koji pristupaju svemu, pa i izborima – idu među ljude i razgovaraju. Protiv diktature se bore demokratijom, protiv jednoumlja višeumljem, a protiv nasilja nenasiljem, ljubavlju, radošću i humorom. Ostali su nenasilni i kada se na njih nasrtalo, i na nasilje su odgovarali empatijom. To je oružje kome režim nema šta da suprotstavi. Spajaju delove Srbije koji su se osećali zapostavljeno, zaboravljeno, otuđeno. Otišli su tamo peške i zagrlili te ljude, a ti ljudi su u njima videli jednu drugačiju Srbiju. Hodajući od mesta do mesta, probili su informacioni monopol režima: tamo gde ne dopire nijedan slobodan medij, došli su oni sami. Patriotizma se nisu odrekli, vratili su ga. Novi Pazar koji dočekuje studente i trobojke koje režim više ne može da prisvoji pokazuju da ljubav prema Srbiji nije vlasništvo jedne stranke. Praktično su redefinisali i značenje tri prsta: od nacionalističkog simbola do simbola nade.
Novi Pazar koji dočekuje studente i trobojke koje režim više ne može da prisvoji pokazuju da ljubav prema Srbiji nije vlasništvo jedne stranke. Praktično su redefinisali i značenje tri prsta: od nacionalističkog simbola do simbola nade
Svako od nas treba pomalo da se promeni da bi država bila bolja. Zato mislim da najdublja inovacija studenata nije protest. Oni već žive Srbiju u kakvoj žele da žive: dogovaraju se, slušaju jedni druge, odlučuju zajedno i nikoga ne ostavljaju iza sebe.
Sa četrnaest godina bili ste član Otpora. Mnogi porede savremeni trenutak s onim iz 2000, a vladavinu SNS-a s vladavinom SPS-a. Gde su te paralele održive, a gde su varljive?
Ja to vidim kao kontinuitet: ono što se danas dešava u Srbiji nastavak je devedesetih. Vučić je nastavak Miloševićeve politike, samo sa mnogo boljim PR-om. Petog oktobra smenili smo Slobodana Miloševića i donekle njegov režim, ali sistem nismo promenili. Niti smo se pogledali u ogledalo i odrekli ideja koje su donele stradanje i nama i drugima. Kolektivne zablude devedesetih nisu razrešene posle Petog oktobra. To je bilo jasno i pre Vučića. Peti oktobar nije dobio svoj šesti oktobar – nije bilo ni lustracije ni obračuna sa sistemom. Sada to dolazi na naplatu. Suočavamo se sa onim s čim nismo imali snage da se suočimo tada. Razlika je, naravno, u tome što nema rata, ali i u tome što je svet danas takav da Vučić ima više opcija nego Milošević. Postoji krug autokratskih zemalja koje sarađuju i na koje može da se osloni, a i unutar EU ima dosta autokratskih pokreta s kojima deli ideologiju, simpatije i korupciju.
Upravo Peti oktobar, a delom i Otpor, postali su u međuvremenu prokazane reči, pomalo kao i dijaspora, i to ne samo kod birača SNS-a. Kako sprečiti da se razočaranje ponovi kada do smene vlasti konačno dođe?
Razočaranje dolazi otuda što posle Petog oktobra nismo promenili sebe. Ostali smo isti. Narod je ostao pri ideji da mu treba veliki spasitelj koji će rešiti sve probleme: mi samo treba da mu damo glas i moć i da slušamo. A to tako ne ide. Pitanje je uvek šta svako od nas može da uradi da država bude bolja – da bude malo bolji komšija, malo bolji radnik, muž, žena, otac, brat, sestra. Studenti su upravo to razumeli. Ko je lider studentskog pokreta? Nema ga – svi su. Ko je lider Skupštine u rasejanju? Nema ga – lider je, na svoj način, svako. Razbili su mit o vođi koji će sve rešiti. U tome je suštinska razlika u odnosu na 2000. godinu: moramo da naučimo da ne zavisimo od jednog, dvojice ili nekolicine, već da svako od nas mora nešto da uradi. Zato mislim da su studenti već na neki način pobedili, a s njima i svi mi. Uspeli su da probude liderski duh u svakome od nas i da pitaju: a šta ćeš ti da uradiš? Izađi na ulicu, uključi se. Kroz sve ove akcije i duboko emotivne događaje svi se menjamo, i tako nastaje nova kultura, ne samo politička. Naravno da i dalje očekujemo promenu vlasti i sistema – i borićemo se za to – ali tu promenu već vidim u ljudima. I to je najbolja zaštita od novog razočaranja. Važno je razumeti i da studenti nisu protiv politike – oni su protiv zarobljene politike. Godinama su nas ubeđivali da je politika po definiciji prljava, a to najviše odgovara onima fleksibilnog morala, jer tako ljude od integriteta drže podalje od nje. Studenti ne beže od politike; hoće da je vrate građanima. Prava pobeda neće biti sama smena vlasti, već trenutak kada društvo sazri toliko da prevaranti ne mogu da pređu ni cenzus.
Na Univerzitetu Džordžtaun predajete etičko i demokratsko liderstvo. Kako procenjujete Vučićeve liderske sposobnosti? Da li je njegova monolitnost sada postala njegova najveća ranjivost?
Ono što danas gledamo u Srbiji jeste sudar dva shvatanja liderstva. S jedne strane stoji Vučić kao oličenje starog obrasca, po kome su liderstvo i autoritet jedno te isto. Lider je onaj ko drži moć, a moć je ono što lidera čini liderom. Taj obrazac nije on izmislio – nasledio ga je od Miloševića, a nije ni jedini koji ga sledi. Mnoge naše stranke koje u imenu nose nešto „demokratsko“ iznutra su male autokratije: svako hoće da bude predsednik, a kada ih smene, osniva novu stranku samo da bi ponovo bio predsednik. S druge strane stoji nešto novo – i to je upravo ono što predajem na Džordžtaunu i čime se bavim celog života. Liderstvo nije autoritet. Za liderstvo vam ne treba ni titula ni fotelja; liderstvo je ono što radite, ono je delo, a ne položaj. Svako može da bude lider, i to nije samo lepa misao, već najdelotvorniji način da se vodi tim, organizacija ili država. Jer država u kojoj svako prepozna svoj deo odgovornosti i zapita se „šta ja mogu da uradim, koji je moj deo problema i kako da pomognem da se reši“ ima neuporedivo veći liderski kapacitet od države koja čeka jednog čoveka. Upravo to danas rade studenti, a sa njima i građani.
Stari model postavlja drugačije pitanje: kome ću poveriti moć i autoritet, kome ću se povinovati, ko će sve rešiti umesto mene, jer navodno ima sve odgovore? Ali niko nema sve odgovore. Uloga lidera i nije da ih ima, već da probudi talente i liderski potencijal ljudi oko sebe. To se sada dešava pred našim očima. Iz ove studentske i građanske pobune, koja će se završiti promenom vlasti, režima, sistema i kulture, Srbija će izaći sa liderskim kapacitetom kakav nikada nije imala – izgrađenim kroz zajednički rad, iskustvo, muku i prevazilaženje problema, dakle kroz sve ono što čoveka i gradi kao ličnost. Zato Vučićev režim ne zna kako da odgovori na studente. Problem nije u tome što studenti nemaju lidera, nego što ih imaju toliko da režim ne razume s čim ima posla. Pokret bez vođe, a sa puno lidera. Nasuprot njima stoji Vučić, koga se sve pita, i šačica ljudi kojima je dopustio da ponekad nešto kažu. To je sve. A šačica ne može da pobedi hiljade, desetine hiljada lidera. Zato znam da ćemo pobediti.
Kolektivne zablude devedesetih nisu razrešene posle Petog oktobra. To je bilo jasno i pre vlasti SNS-a. Peti oktobar nije dobio svoj šesti oktobar, nije bilo ni lustracije ni obračuna sa sistemom. Sada to dolazi na naplatu. Suočavamo se sa onim s čim nismo imali snage da se suočimo tada
S druge strane, studentski pokret je i one pojedince koji su slovili za nosioce izborne liste – Vladana Đokića i Mila Lompara, recimo – skrajnuo s liste kandidata za poslanike. Kako tumačite njihovu strategiju?
Kažu da je to pokret bez lidera. Nije tačno – to je pokret sa mnogo lidera, i mislim da je to odlična strategija, naročito s aspekta demokratičnosti. Plenumi su istovremeno moralna poruka i mobilizaciona tehnologija: poruka da se odluke donose zajedno, a tehnologija zato što svako ko je sedeo na plenumu i glasao postaje vlasnik odluke i spreman je da je brani. Tako se gradi demokratska kultura. Pametno su birali i zahteve: uske, konkretne i proverljive, umesto ostavki. Zahtev za ostavkom je politički i može da se ospori; zahtev da se objave dokumenti o nadstrešnici ne može – svako vidi da li je ispunjen. Na takvim zahtevima izgrađen je širok legitimitet. Zato ih i ne okuplja ideologija, već zajednički osećaj da je sistem opasan po sve nas – danas najjači mobilizacioni simbol u Srbiji. Iz pokreta sa mnogo lidera mnogo pre može da nikne duboko demokratsko društvo sa održivom demokratskom kulturom. Cilj nam nije samo da promenimo vlast i režim, već da sa Vučića ne pređemo na novog Vučića, kao što smo sa Miloševića prešli na Vučića. Da naučimo da nam ne treba autokrata koji će sve rešiti umesto nas, jer smo mi ti koji rešavamo – zajedno.
Ustaljena je pretpostavka da Srbi vole čvrstu ruku. Da li je studentska pobuna pokazala da su nove generacije željne upravo drugačijeg shvatanja politike?
Mislim da nije tačno da Srbi bas uvek vole čvrstu ruku. Studenti su dokazali da građani Srbije ne vole samo čvrstu ruku. Svuda u svetu, kada su vremena neizvesna i kada vladaju strah i anksioznost, postoji deo ljudi koji su skloniji da svoju moć, svoje odlučivanje i svoj izbor predaju nekom drugom da to reši umesto njih. To nije srpska osobina, već ljudska – ali nije ni sudbina. Reč je o naučenom obrascu, a ono što je naučeno može i da se zameni drugim: kroz lično osnaživanje, kroz vaspitanje i obrazovanje, i kroz promenu kulture u kojoj živimo. Upravo tog obrasca, kao društvo, treba da se oslobodimo. To je delom ljudska priroda, a delom naučeno ponašanje – i tome posvećujem veliki deo svog rada. U trenutku velike neizvesnosti spremni smo na razmenu: da bih se osećao malo sigurnije, daj mi nekoga ko će ovo da reši, ko će da nađe odgovore, jer meni je ovo previše. Ja ću mu verovati, samo neka me ne pita mnogo – neka reši sve. I tako svako može da nađe svog autokratu kome će verovati.
Kod nas se tome dodaje i hronična pasivnost: mnogi sebe ne vide kao aktere, već kao žrtve ili posmatrače istorije, i radije komentarišu šta bi drugi trebalo da urade. Studenti su taj narativ prekinuli. Pokazali su da građani mogu da budu pokretači promena, i to kroz ličnu žrtvu. Odrekli su se komfora, tišine i lične sigurnosti zarad nečega većeg od sebe, i to je ono što najviše inspiriše. Ako dovoljno nas uradi makar deo toga, imamo stvarnu šansu da izgradimo demokratsko društvo. Duboka transformacija dolazi kroz individualnu i kolektivnu zrtvu.
Prethodne dve godine naizmenično su budile anksioznost i nadu. Rečju – neizvesnost, koja, prema vašim tezama, može biti i prednost, ako se pravilno uposli. Ako studentsku i građansku pobunu sagledamo kao radionicu, kako biste ocenili njenu uspešnost?
Često govorim da je neizvesnost sastavni deo slobode. Stavite u sobu deset-petnaest slobodoumnih ljudi, dajte im nešto da promisle, i smisliće nešto što niko unapred nije mogao da zna. Nešto novo. Isto je sa slobodnim i poštenim izborima. Ne znamo ko će pobediti. Neizvesnost je utkana u slobodu. Zato kažem da je neizvesnost, na neki način, energija za slobodu, za promenu i za rast – lični i kolektivni. Svako od nas je u životu morao da prevaziđe neku neizvesnost ili problem da bi se izgradio kao ličnost. Tako je i sa društvom: sada zajedno prolazimo kroz nešto što će od nas napraviti bolje društvo. Studenti i građani fantastično koriste ovaj trenutak. Šire odgovornost umesto da je drže u uskom krugu, a to znači da sve veći broj ljudi stiče iskustvo zajedničkog rada na nečemu što je važno za sve nas. Iz toga će izaći mnogo više ljudi spremnih da u trenucima neizvesnosti preuzmu liderstvo i nešto urade, umesto da čekaju spasioca koji će sve rešiti umesto njih.
Demokratija nigde nije u uzletu, pa ni u SAD, kolevci modernog individualizma, gde je na snazi poseban oblik liderstva, oličen u big tech glavešinama i njihovim spregama s predsednikom Trampom. Šta predstojeći izbori za američki Kongres mogu da donesu Americi, ali i ostatku sveta?
Predstojeći izbori mogu da donesu promenu i ovde. I u Americi autoritarizam na mnogo načina uzima maha, a sadašnja administracija u mnogo čemu podseća na ono što se dešava u Srbiji. Predsednik u Americi ima veliku moć i sam sastavlja vladu, odnosno postavlja sekretare, pa izbori za Kongres – Predstavnički dom i Senat – ne menjaju vlast potpuno, ali mogu da uspostave dodatnu kontrolu nad predsednikom. Velika je verovatnoća da će demokrate pobediti, videćemo koliko ubedljivo. To bi zemlju verovatno uvelo u neku vrstu unutrašnje krize i disbalansa, jer bi predsednik morao mnogo više da se bavi unutrašnjim problemima, istragama i sličnim. Kako će to uticati na svet, veoma je teško predvideti, jer je ova administracija izuzetno nepredvidiva. Vidi se da u njoj ima dosta kleptokratije i korupcije, i da administracija, a pogotovo predsednik, pre prate ono što je dobro za njih nego ono što je dobro za državu. Zato se politikolozi i analitičari muče da predvide poteze Trampove administracije: nikad se ne zna ko će im šta privatno ponuditi, pa preko noći menjaju politiku – ovi su odjednom neprijatelji, oni prijatelji, a do juče je bilo obrnuto.
Godinama su nas ubeđivali da je politika po definiciji prljava, a to najviše odgovara onima fleksibilnog morala. Studenti hoće da je vrate građanima. Prava pobeda neće biti sama smena vlasti, već trenutak kada društvo sazri toliko da prevaranti ne mogu da pređu ni cenzus
Nije se Vučić uzalud trudio da se približi Trampu, uglavnom manje uspešno nego što je hteo, a vrhunac nastojanja je nedavno otvaranje Strateškog dijaloga zemlje, ili, bolje reći, dveju administracija. S druge strane, nekolicina američkih kongresmena i senatora, i to iz obe glavne partije u zemlji, u avgustu 2026. predložili su Zakon o Srbiji, nezadovoljni demokratskim nazadovanjem u Srbiji, ali i vezama koje zvanični Beograd ima s Iranom, Rusijom i Kinom. Da li se i kako se na Srbiju gleda „preko bare“?
Čudno je to. Rekao bih da ove dve administracije – sadašnja američka i Vučićeva – imaju mnogo toga zajedničkog: obe su korumpirane, obe imaju autokratske tendencije i vrednosno se, na neki način, nalaze na istom spektru. Zato Strateški dijalog i ne doživljavam kao dijalog dveju država, već dveju administracija koje se međusobno prepoznaju. Sporazumi o energetici, Artemis program, vojna saradnja, sve to zvuči ozbiljno, ali je potpisano sa vlašću koja kod kuće guši medije i ometa izbore. Beograd je to prodao kao najveći uspeh u decenijama. Ja bih rekao da je reč o transakciji dva političara koji slično razumeju moć. I tu se vidi najvažnija stvar koju iz Srbije često ne primećujemo: Amerika nije jedno. Postoji administracija, a postoji i Kongres, i oni danas gledaju na Srbiju potpuno drugačije. Dok Stejt department otvara dijalog, u Predstavničkom domu demokrata Bil Kiting i republikanac Džo Vilson uvode SERBIA Act, zakon koji Vučića izričito tereti za demokratsko nazadovanje i veze sa Rusijom, Kinom i Iranom, uz mogućnost sankcija. Na saslušanju novog ambasadora u Beogradu senatori su otvoreno govorili o zabrinutosti zbog putanje kojom Srbija ide. To nije mišljenje jedne partije, to je dvopartijski konsenzus. I za razliku od administracije, Kongres se ne menja preko noći.
A veza između dve administracije bio je čovek koga u Srbiji dobro znaju – Ričard Grenel. Prijatelj režima, odlikovan od Vučića, čovek koji je, po rečima samog Kušnera, dogovorio posao sa Generalštabom. Danas je taj isti Grenel pod istragom Bele kuće koju je naredio sam Tramp, zbog navodno nestalih miliona dolara donacije i poruke u kojoj je, kako se tvrdi, nudio pristup predsedniku za novac. On sve negira i istraga nije završena, ali je simbolika jasna. Most između Beograda i Vašingtona bio je sazidan od istog materijala kao i oba režima – od ličnih veza, usluga i novca. Takvi mostovi ne traju.
Zato bih na pitanje kako se na Srbiju gleda preko bare odgovorio: sa sve manje iluzija. Oni koji su hteli da vide Vučića kao partnera sve teže to mogu da brane, a oni koji su godinama upozoravali sada imaju i zakon na stolu. Srbija bi i dalje mogla da bude istinski partner Amerike, ali ne ova Srbija i ne pod ovom vlašću. Kada do promene dođe, zateći će u Vašingtonu mnogo više prijatelja nego što režim danas ima.
