Na upravo završenom skupu šefova država zemalja BRIKS-a ruski predsednik Vladimir Putin je izjavio kako „ne namerava da napadne Evropu“ već da je takav narativ propagandni izgovor Zapadu za novo naoružavanje. Pritom je dodao da će na svaku pretnju Rusiji odogvor Moskve biti adekvatan. Nećemo ovom prilikom ulaziti u iskrenost Putinovih reči s obzirom da je pre nešto više od četiti godine javno izjavljivao kako „Rusija ne namerava da napadne Ukrajinu“ pa se napad ipak dogodio. Ovde bismo želeli da ukažemo na sveukupan odnos između zemalja tzv. „kolektivnog Zapada“ i zemalja članica BRIKS-a
Naime, od početka 21. veka, a naročito poslednjih desetak godina svedoci smo sve ozbiljnijeg političkog, ekonomskog i kulturnog prodora većeg broja država i kulturâ koje se Zapadu i njegovoj – u svetskim okvirima – dosad dominantnoj kulturi energično suprotstavljaju i predviđaju joj slom. Da li je Hantington bio u pravu kad je pre više od tri decenije govorio o budućem sukobu civilizacijâ odnosno kulturâ? Ili je posredi ipak nešto drugo, mnogo prozaičnije?
Da li je Hantington bio u pravu
Iako različite po svojim istorijsko-geografskim karakteristikama, te kulture imaju danas jedinstven stav sadržan u negiranju univerzalizma kulture Zapada. Odbacuju njegove demokratske tekovine poput političkog pluralizma, vladavine prava, opštih izbora i pojedinačnih ljudskih prava i sloboda opisujući ih kao svojevrsnu ideologiju čije je „nametanje drugim narodima oblik duhovnog i političkog porobljavanja“. Stigmatizujući liberalnu demokratiju, brane autoritarni sistem istim tezama kojima su ga branili nekadašnji ali i sadašnji evropski i američki desničari, antimodernisti i protivnici prosvetiteljskih ideja iz 18. veka. Istorijski primeri Rusije i Kine su u tom pogledu vrlo karakteristični.
Tako su na primer još pre jednog stoleća, osnivači evroazijske teorije Nikolaj Trubeckoj (1890-1938), Petar Savicki (1897- 1979), Georgije Florovski ( 1893-1979) i Petar Suvčinski ( 1892-1985) zbornikom svojih radova pod naslovom „Izlazak na Istok“(1921) promovisali novu ideju za državnu i duhovnu obnovu ruskog identiteta i ruske kulture – evroazijstvo, koju je današnja Putinova Rusija revitalizovala i prihvatila kao svoju zvaničnu politiku..
Stigmatizujući liberalnu demokratiju, članice BRIKS-a brane autoritarni sistem istim tezama kojima su ga branili nekadašnji ali i sadašnji evropski i američki desničari
„Izlazak na Istok“ kao i prethodna knjiga Nikolaja Trubeckoja „Evropa i čovečanstvo“ (1920) svojevrstan su manifest evroazijskog učenja. Autori pozivaju Rusiju i Ruse da se okrenu Istoku i oslobode se duhovnog robovanja Evropi i evropskoj kulturi. Kritika liberalne demokratije ali i marksizma i uopšte evropocentrizma kao i teza o samobitnosti Rusije je sama esencija evroazijstva. Po pristalicama evroazijstva slovenstvo nije suštinska odrednica ruskog identiteta. Po njima, Rusija je više Azija nego Evropa. Mongolsko-tatarski element je, po njima, značajan formativni faktor ruske kulture i identiteta.
Evroazisti su polazili od ideje o cikličnosti svake ljudske kulture pa i kulture Zapada, odričući joj opštost odnosno univerzalnost.
Uloga Putina i Sija
Teoriju o cikličnosti ljudskih kultura posebno je razradio Osvald Špengler u svom najpoznatijem delu delu Propast Zapada koje je objavljeno neposredno po završetku Prvog svetskog rata. Po njemu, ne postoji pravolinijsko kretanje ljudske istorije, već se ona na ovaj ili onaj način ponavlja oličena u kulturama kako najstarijih tako i savremenih naroda poput trenutno vladajuće zapadne kulture. Svaka velika kultura u istoriji čovečanstva dominirala je svetom približno oko 1.000 godina, a onda je na njeno mesto dolazila druga. Po Špengleru, kultura Zapada je postajala dominantna već počev od 11. veka, a početkom 20. ušla je u svoju terminalnu fazu. Posle zapadnoevropske, veli Špengler, nastupiće nova; po njemu to će biti azijska kultura (mislio je pre svega na Rusiju).
Ali vratimo se u savremenost.
Dolaskom na vlast u Rusiji Vladimira Putina (2000) i u Kini Si Đinpinga (2012) antizapadni kurs je postao još čvršći. Putin je u potunosti prihvatio upravo evroazijske ideje. Po njemu „liberalne demokratije na Zapadu, po svojoj kosmopolitskoj prirodi, uveliko zasenjuju pa čak i negiraju naciju, kulturu, tradiciju i tradicionalne porodične vrednosti miliona ljudi koji čine glavnu populaciju“. Stoga je, s jedne strane, kriminalizovao individualna ljudska prava i slobode zabranama političkih demonstracija, štrajkova i javnih skupova naročito društveno marginalizovanih grupa poput npr. pacifista, feministkinja i LGBTQ populacije, vršio velike pritiske na rad opozicionih medija što je tokom vremena dovodilo do njihovog postupnog gašenja (sa početkom rata u Ukrajini usledila je i zakonska zabrana), dok je, s druge strane, npr. dekriminalizovao nasilje u porodici donošenjem zakona po kojem je fizički sukob u porodici intimna stvar „između četiri zida“ u koju se država ne meša. Na prigovore da se time krše pojedinačna ljudska prava, odgovarao je tvrdnjom da su ona puki produkt kulture Zapada i njegove „individualističke ideologije, potpuno strane ruskoj kulturi i tradiciji“.
Po Špengleru, kultura Zapada je postajala dominantna već počev od 11. veka, a početkom 20. ušla je u svoju terminalnu fazu
Si Đinping je tokom četrnaest godina svoje vladavine ne samo učvrstio autoritarni model vladanja Kinom već ga je doveo do krajnjih granica. Prve godine svoje vladavine (2013) doneo je tajni i poverljiv partijski dekret koji se eufemistički naziva Partijski dokument br. 9, čiji je naslov „O situaciji u ideološkoj oblasti“. (Ovaj dokument otkrila je i objavila kineska novinarka i disidentkinja Gao Ju koja je zbog toga uhapšena i osuđena na sedam godina zatvora). U dokumentu se opisuje navodna „ideološka ugroženost Kine od Zapada“ što je ocenjeno kao „napad na kineski identitet“. U tekstu su opisani protivnici u zemlji koji šire zapadnu propagandu i zagovaraju „vladavinu prava“. U jednom od odeljaka se kaže da je pokušaj „promovisanja zapadnih vrednosti u stvari pokušaj slabljenja temelja moći KP Kine“. Stoga je Si Đinping u ovom dokumentu posebno apostrofirao koje su tekovine zapadne civilizacije apsolutno neprihvatljive za Kinu. To su: višepartijski sistem, podela vlasti, opšti izbori, nezavisnost pravosuđa, individualna ljudska prava i građanske slobode. Snažno se odbacuje zapadna ideja o zadacima novinara odnosno o slobodi medija u odnosu na stav državne politike.
Kineska meritokratija
Danijel Bel, kanadski sinolog i veliki pristalica kineskog modela vladanja, u svom radu Presuda o ljudskim pravima u Kini veli sledeće: „Održavanje ispravnog političkog pravca podrazumeva sprečavanje govora i pisanja tako što se mora vršiti kontrola interneta i društvenih mreža kao i svih medija u zemlji, na šta se Partija obavezuje i traži podršku celog kineskog društva. Individualna sloboda koju zagovara Zapad, dovodi do neograničene slobode govora i osporavanja partijskih odluka, i tako otvara put neredima svih vrsta, čak i anarhiji i nihilizmu koji nisu prikladni za skladan razvoj jednog naroda. Građaninu su potrebni red, mir i blagostanje, ne treba mu sloboda misli i sloboda ubeđenja.“
Zvanična Kina ali i pomenuti sinolog Danijel Bel, kritikuju demokratiju kao navodno „neracionalnu političku kategoriju“ jer istorijski gledano u Kini je nikada nije bilo, već je hiljadama godina važio princip meritokratije, odnosno tzv. mandarinskog vladanja gde su efikasnost i veštine jednog čoveka, autoritarnog vođe koji vodi državu, dolazile do punog izražaja. Meritokratija je po takvim shvatanjima daleko ispred demokratije jer demokratija na izborima daje glas i nekompetentnim ljudima, sklonim pojedinačnim interesima a ne interesima kolektiva odnosno naroda. Bel i drugi zastupnici autoritarnog sistema vladanja, u prilog svojim idejama navode Platona i njegove reči o “prosvećenom despotu koji brine o zajednici“, ali se pozivaju i na drevnu azijsku tradiciju još od vremena Konfučija koji je tvrdio da je pojedinac u potpunosti sadržan u zajednici, u državi i porodici, u odnosu na koje on nema nikakvo individualno odnosno lično pravo. Svako lično pravo mora biti podređeno interesima zajednice odnosno nacije. Zanimljivo je da je i nacistički ideolog Alfred Rozenberg cenio ove Konfučujeve stavove i u svojoj knjizi Mit dvadesetog veka poklanjao im značajnu pažnju navodeći ih kao dobar istorijski primer kako se upravlja državom i društvom.
Putin je u potunosti prihvatio upravo evroazijske ideje. Po njemu „liberalne demokratije na Zapadu, po svojoj kosmopolitskoj prirodi, uveliko zasenjuju pa čak i negiraju naciju, kulturu, tradiciju i tradicionalne porodične vrednosti
Tako je danas Kina, zahvaljujući napretku informatičkih tehnologija već uveliko postala strogo nadzirano društvo: gotovo svaki stanovnik je poslednjih desetak godina primoran da koristi android telefon kako bi plaćao račune. Gotovina u Kini je sve ređa, a za dobijanje kreditnih kartica kojima se sve plaća, građanin mora imati dobar društveni rejting i biti odan vlastima. Loš rejting dobijaju ne samo prononsirani protivnici vlasti, disidenti i „propagatori zapadnih ideja“, već i oni koji npr. ne posećuju svoje roditelje (jer sve se prati), pijanče, posećuju noćne barove, automobilom prekoračuju dozvoljenu brzinu ili ne bacaju smeće na stogo određenim mestima za to. „Loš virtuelni socioekonoski rejting začas može od prosečnog Kineza da napravi beskućnika“ (Vladimir Đurić, Virtuelni rejting ili građanska noćna mora, Danas, 7.9. 2023., s.24)
Uzdrmani Zapad
Zapadna kultura je zaista bila na velikom iskušenju u čitavom 20. veku: dva najkrvavija rata u istoriji ljudskog roda, nekoliko snažnih ekonomskih potresa oličenih u krizama od kojih je ona u periodu 1929-1932 bila najkatastrofalnija, uzdrmali su neprikosnovenost Zapadne kulture i civilizacije. S druge strane, poslednjih decenija opravdana pobuna bivših porobljenih naroda protiv zapadnog neokolonijalizma i imperijalističkih ratova na prostorima Azije i Afrike (ranije Vijetnam, relativno nedavno Irak, Avganistan, Libija, Sirija i stoga pojačana radikalizacija muslimanskih zemalja, danas otvoreno i neprikriveno pljačkanje prirodnih resursa Venecuele i rat SAD i Izraela protiv Irana), doveli su u pitanje dalje širenje zapadnih vrednosti kao opštih, kao antropološki univerzalnih. Odnosno sve više se van Zapada ali i na samom Zapadu (npr. u današnjoj Trampovoj Americi kao i kod mnogih opozicionih krajnje desničarskih stranaka u Evropi) poriče ideja da se može odrediti nekakav skup vrednosti koje bi uvažavali svi ljudi sveta. (Si Đinping: „Ni jedna vrednost ne može biti korisna za sve narode“).
Danas su se nekoliko autoritarnh kultura, kako smo napred istakli, pre svih onih iz zemalja tzv. BRIKS-a, udružile u borbi protiv vrednosnih tekovina Zapada.. U njima dominira ideja kako već skoro hiljadugodišnja dominacija kulture Zapada stvara materijalistički, a ne duhovni svet, kako krupni kapital po samoj svojoj prirodi ne zna za granice i svojom transnacionalnošću globalizuje svet po zapadnom uzoru, mondijalizuje ga i na taj način ruši naciju kao takvu i njenu kulturu.
Si Đinping je tokom četrnaest godina svoje vladavine ne samo učvrstio autoritarni model vladanja Kinom već ga je doveo do krajnjih granica
Ali zanimljivo je da Kina zagovarajući slobodnu međunarodnu trgovinu, dakle liberalizam, svojim velikim investiciono-kreditnim projektom Pojas i put čija se ukupna vrednost pre desetak godina procenjivala na oko bilion američkih dolara, čini isto što i velike sile na Zapadu, dok u svojoj unutrašnjoj politici sprovodi načela stroge autoritarnosti! Ovo daje za pravo mišljenjima kojima se bez ikakve dileme pridružuje i pisac ovih redova, da Kina takođe, sprovodi neokolonijalnu i imperijalnu politiku u nerazvijenim zemljama Afrike i Azije koristeći se njihovim bogatim prirodnim i ljudskim resursima. Uprkos takvoj istini, Kina, Rusija i ostali protivnici zapadne demokratije i dalje tvrde kako je „Zapad zapravo lažni svet, zavodljiv ali poguban za suverenost neke nacije, svet u kojem su nacije lišene svoje tradicije i svojih iskonskih korena.“ (Aleksandar Zinovjev, 1922-2006, ruski proputinovski filozof).
Sve za narod, ništa sa narodom
Sadašnje stanje odnosa ostatka sveta prema Zapadu i zapadnoj kulturi bi se moglo sagledati kroz nekoliko vizura: kroz političku, kao borbu između demokratije i autoritarizma; kroz filozofsku kao borbu između racionalizmakoji je Zapadu donelo Prosvetiteljstvo imetafizičko-religijske duhovnosti Istoka; kroz antropološko-geografsku kao sukob između dve antropološke paradigme (materijalističkog prakticizma i doktrine preziranja materijalnih vrednosti) kroz kulturno-civilizacijsku vizuru međusobnog sudara, te naposletku i kroz vizuru puke borbe za novo uređenje sveta i novu preraspodelu sfera interesa.
Kako god sadašnja borba za prevlast kulturâ bila posmatrana, a ovom autoru se čini da je posredi borba između demokratije i autokratije koja treba da rezultuje novom preraspodelom interesnih sfera, teško je prihvatljiva teza antizapadnih pristalica da su sigurnost i relativna, obično vrlo skromna udobnost („u se, na se, i poda se“) važniji od slobode i prava na slobodnu misao i reč svakog pojedinca.. Ako je pokoran, čovek može biti siguran i u najdespotskijem režimu. Jer kako stara izreka veli „pokornu glavu sablja ne seče.“ Pokornost, međutim, ne znači ništa drugo do pojedinačno, svejedno da li voljno ili nevoljno, odricanje od slobode i od svojih prirođenih prava. Autoritarni sistemi, odnosno autokratski modeli vladanja, formalno se zasnivaju na principu „sve za narod, ništa sa narodom“, a suštinski vrlo malo čine „za narod“ iako se na njega štedro pozivaju. Čak suprotno, takve politike neretko vode ne samo sopstveni nego i tuđ narod u opštu pogibelj. Istorijski primeri autoritarnih sistema fašizma i nacizma – nastalih u prvim decenijama 20. veka upravo na kritici demokratije i njenih tekovina – o tome nam belodano svedoče.
Sloboda i prava čoveka kao individue – nemaju cenu. Lične slobode su, govorio je Karl Marks, neophodan uslov kolektivnih sloboda. To treba utuviti u glavu današnjim mladim levičarima koji se pozivaju na Marksa, a idejama se približavaju autoritarnoj desnici i populističkim politikama. Bez individualne slobode čovek prestaje da bude samosvojna ličnost, a bez prava na mišljenje i na njegovo slobodno iskazivanje bez straha od državne represije, (p)ostaje puki podanik, nešto kao antički instrumentum vocale. A upravo te slobode i ta prava ove udružene autoritarne političke kulture sasvim ili delimično negiraju, a neke, poput Kine i Rusije, čak i zakonski ograničavaju. U takvom „novom svetu“ malo ko bi voleo da živi. Masovna migracija ljudi iz Afrike i Azije na Zapad (a ne u zemlje BRIKS-a) ma kako bila potresna i tužna istina savremenog sveta, to najbolje u praksi dokazuje!
