8. septembar
Šta reći o Mladićevoj sahrani, a da već ne znamo, da nije već sto puta rečeno?
Da nas u celom regionu vode loši, i da ih mi trpimo decenijama. Da je ova sahrana više o našim društvima nego o njemu. Kao i režim, Mladić je posledica, ne uzrok.
Da se naše anticivilizacijske i antimoderne elite (u sociološkom, ne kvalitativnom smislu) ponose stvarima kojih se treba stideti.
Da su u pitanju ljudi bez empatije, morala i svesti o čovečanstvu.
I tako dalje, možemo da nabrajamo i ništa se od tog nabrajanja i očajavanja po društvenim mrežama neće promeniti.
Isti utisak imam šetajući ulicama Zagreba ili Sarajeva: i oni su sa počastima sahranjivali svoje zločince; i mnogi njihovi i dalje šetaju slobodno i zajedno sa našima sve nas predstavljaju, našu sliku u svetu kreiraju najgori. Sada i svet ide u tom pravcu, od Amerike i Izraela, pa na sve strane…
Loši su dobili svoje vreme, vetar u leđa i sve više glasova, čak i tamo gde se glasovi ne kradu. I onda se čudimo da nam se poznati svet rastače. Nama vladaju razaratelji, ne graditelji.
Još nije kasno, istorija je posledica zbira akcija, nikakve mistične determinante, ali za te akcije je potrebno zajedništvo i plan, ideja, strategija. Ne more uzavrelih čestica koje se kovitlaju u vreloj magli društvenih mreža.
Nada je da su studenti u Srbiji taj novi zbir smislenih ideja i akcija. Organizacije i inspiracije. Trenutno jedina nada koju imamo da se spasemo od samih sebe i lešinara koji nam kruže nad glavom…
9. septembar
Dok putujem i čitam… Kako bi izgledala istorija da su je zajedno pisali Ivo Andrić, Monti Pajton i Složna Braća za novu Jutjub seriju, vidi se u novom romanu Anta Tomića o tome kako Kraljević Marko oslobađa Imotski. Ako je Na Drini ćuprija bila realistička tragedija, Tomićev roman je nihilistička farsa koja na više načina drži nit sa sadašnjim vremenom – što je, pretpostavljam i bila namera pisca.
Istorija je farsa, a farsa je zbilja, u tom delu Balkana koji je negde „između“, na dalekim periferijama svih okolnih carstava i sa mirisom mora u vazduhu, tu gde se vere i imena menjaju za jednu kravu, samo je smrt sigurna, sve ostalo je slučaj ili privremena korist. U ovom romanu, slučajno se preživljava, ne umire. Arhetipski likovi u priči kao da su sišli sa TV ili mobilnog ekrana, situacije takođe, što knjizi daje osećaj direktne povezanosti sa nama kakvi smo danas, posebno danas…
Ako je Na Drini ćuprija bila realistička tragedija, Tomićev roman je nihilistička farsa koja na više načina drži nit sa sadašnjim vremenom
Ono što je Tomićeva velika inovacija, mislim i jedinstvena u našoj literaturi (ali nemojte me držati za reč, ima mnogo naših knjiga koje nisam pročitao) je lik samog Kraljevića Marka, koga je Tomić detaljno i brutalno preokvirio (reframing) u maniru današnjih „uticajaca“ sa društvenih mreža. Ono što je Piter Šejfer uradio za Mocarta u Amadeusu, to je Tomić uradio za Kraljevića Marka.
Marko je ovde – kao i u stvarnoj narodnoj epici – samo narodna narativna konstrukcija za tešenje, brend, ali bez supstance. Modernost Tomićevog Marka je da je kao i mnogi današnji „influenseri“ vrlo zgodan i seksi, fizički potpuno reflektuje ulogu, ali je samo to: glumac, blefer, simbol nečega, amajlija narodne nade, lepo oblikovana praznina… Bira se od strane žirija svakih nekoliko godina, pobednik „rijaliti“ takmičenja sa jednom jedinom ulogom: da mu se dive. Ne zna da mačuje, nije mnogo jak u poređenju sa treniranim borcima, ne preskače klisure, ima šarca koji je samo običan konj i beskrajno je banalan: u se, na se i poda se… Slava je da se koristi.
Ali, kao i moderni uticajci, Tomićev Marko ima jedan talent: pripovedanje (u romanu, zbog konteksta, uz gusle); opreda ovaj Jutjub Marko legende o sebi i vilama i boljem životu u nekoj imaginarnoj budućnosti i o tome kako pobeđivati u životu i u borbi tako da svi oko njega stanu očarani, zablenuti, pa onda uplakani i ganuti, i onda tako zarozani vide, umesto putujućeg zabavljača i iluzioniste, ikonu, legendu, gromadu, veličinu… Taj Marko je nikakav ratnik, ali je vrhunski PR-ovac, majstor propagande kroz „sadržaj“; Marko kao kraljević viralnog marketinga…
Mada mu je forma varljivo laka, Tomićev roman je duboka alegorija na moderno društvo i svet privida i banalnosti u kome biramo da živimo, dok se, u isto vreme, pored nas u svetu dešavaju čuda i fundamentalne promene. Sve što mi vidimo u našim dnevnim diskursima su karnalno i komercijalno, plitko i kratko, male koristi i male pobede jer smo velike ispustili iz ruku i prepustili arhimufljuzima sa srebrnim jezikom… Iz tog galimatijasa se rađaju tragedije, velike – ali i male lične, porodične – istorije, kao što je i ona na kraju romana, deus ex machina samog Anta Tomića i njegove porodice.
Duhovit je ovaj Tomićev roman na površini, i mnogo mračan ispod nje.
10. septembar
Moj londonski drugar Sveta Savić, inače izvrstan pesnik i fotograf, ima malu ibijevsku poetsku vinjetu s kraja devedesetih:
Ja sam Kralj
I njegova budala
Moja glava
Tron
Retko tačno. Mnogi kraljevi, neki više, su i sopstvene budale. I skoro svi tronuju u svojim glavama, slepi za svet i za druge. Samo oni, njihova moć i korist. Sebičnost je prvi uslov za kraljevsko vladanje.
Najvažnija stvar sa ovim izborima nije da li će studentska lista pobediti, nego šta će se desiti kada režim tu pobedu negira.
I grabežljivost. Naš kralj koji se formalno tako ne zove okružen je lopovima o kojima će se, nadam se, u budućnosti recitovati poučne pesme. Na koju temu predlažem novu brzalicu za vežbanje dikcije: „ćaci ćijučući ćapavaju ćar”.
11. septembar
I tako, raspisa on izbore…
Kao što rekoh više puta ranije, najskuplja srpska reč nije „Kosovo” nego „I?”
Pokrao sam izbore, „I?”
Raskrčmih zemlju za svoj džep, „I?”
Srbija je na putu da postane toksična asteroidna kolonija, „I?”
Otpuštam svakoga ko mi se suprotstavi, osakaćujem i zatvaram škole, proganjam tužioce za organizovani kriminal, štrojim medije koji nisu moje propagandne falange – „I?”
Jedine dve hipoteze koje ja vidim za vanredno raspisivanje izbora u oktobru – pre Ekspa – jesu ili da je režim siguran da kada masovno pokrade izbore, kao nikada do sada – jer sve upućuje na to da je izgubio većinu u narodu – narod neće pružiti dovoljno otpora i da će se nakon kraćeg perioda protesta i uličnh marširanja energija rasuti. Režim će nam drsko, bezobrazno gledati u lice i dobacivati: „I?”
Ili, druga hipoteza, da je režim u zabludi da će tako biti.
Najvažnija stvar sa ovim izborima nije da li će studentska lista pobediti, nego šta će se desiti kada režim tu pobedu negira.
