Nije mala stvar biti zli savetnik još goreg gospodara, jer u takvoj situaciji njegovo zlo mora nadmašiti gospodarevo ili bar mora biti podsticajno u meri koja bi bila neophodna da razgori gospodarevu zlu političku imaginaciju na način razgorevanja jedne Deliblatske peščare, ili Stolova ili Suve planine.
Nebojša Krstić Krle, koji se sticajem okolnosti našao u mojoj kratkoj meditaciji o zlom savetovanju za Vučićevog vakta, samo je jedna paradigmatična ličnost čije zlo savetovanje se može najbolje argumentovati i dokazati kratkom analizom njegovog načina govora. Dakle, zbog čega se Krstić visoko kotira na rang listi budućih stanara u osmom krugu pakla, kako ga je opisao Dante Aligijeri?
Govor zlog savetnika, pisao je Dante, mora biti uvijen u laži, i on ima uvek istu strukturu koja se prepoznaje u Krstićevom pismu upućenom Radaru. Koji su to delovi zlosavetničkog govora? Izdvajam pet celina, pri čemu se zlo političko seme – propaganda, kao u dobrim marketinškim užbenicima, smešta u sredinu. Radi se o sledećim celinama: 1) uvodni deo ili postavljanje pogrešnih pretpostavki, 2) lament nad izostankom prave kritike ili dehumanizacija kritičara režima, 3) plasiranje SNS propagande ili napad na Studetnsku listu (tj. blokadere), 4) hvalisanje sopstvenom pameću u odnosu na obezljuđenu „linč-rulju“ i jednog od naših najvećih režisera Gorana Markovića, 5) dehumanizacija glavne urednice Radara (kao „nepoznatog bića“) i svođenje lista na nivo đubreta, jer objavljuje kritičke osvrte na „umerenu proevropsku politiku“ SNS-a.
Razume se, najbolje bi bilo kada bi svi mediji u Srbiji govorili samo ono što zli savetnici i njihovi gospodari žele, ali dijalektika političkog života je takva da će uvek postojati neko ko ulaže prigovor na njihov rad, pa čak i po cenu da bude tretiran kao deo „linč-rulje“, kako Krstić vidi kritičare režima. Šta ova polusloženica zapravo znači, osim što ima funkciju dehumanizacije svakog kritičkog glasa? Krstić kao zli savetnik svaki individualni kritički glas smešta u bezlični tabor, tabor u bunkere, koje naziva Šolakovim, predstavljajući kritičare kao mračne figure koje vitlaju toljagama i vilama. Taj postupak je možda najbolje, doduše nespretno, svojevremeno demonstrirala Barbara, reporterka Studija B, koja je protestni skup opozicije opisala kao beslovesnu masu koja „poziva na linč, silovanje, nasilje“. To je bazični postupak diskreditacije kritike, jer ti koji „vitlaju kišobranima i motkama“ zapravo zaslužuju samo brutalnu odmazdu, što žandarmerija i radi na terenu, pošto talas diskurzivne difamacije prođe.
Razume se, najbolje bi bilo kada bi svi mediji u Srbiji govorili samo ono što zli savetnici i njihovi gospodari žele, ali dijalektika političkog života je takva da će uvek postojati neko ko ulaže prigovor na njihov rad, pa čak i po cenu da bude tretiran kao deo „linč-rulje“, kako Krstić vidi kritičare režima
Dakle, nema prave kritike jer „nema ljudi“, vajka se Krstić, tu su samo „napaljeni klovnovi“ i „linč-rulja“. A šta je potrebno za kritiku?, pita se Krstić i odgovara samom sebi: „Veća količina moždane mase“.
Kao i u mnogim drugim stvarima u životu, veličina zapravo nije presudna. Veličinom se napreduje samo u teretani. Uistinu, za veću pamet, a samim tim i kvalitetniju kritiku, osim neophodnog znanja, važna je neuroplastičnost mozga, veći broj sinapsi, gustina neurona, brži protok informacija. Ajnštajnov mozak, recimo, bio je manji od prosečnog mozga odraslog muškarca. Težina mu je bila 1230 g u odnosu na prosek od 1400 g. Kao takav, nikada ne bi zadovoljio SNS standarde. Da je onako kako Krstić kaže, na osnovu veličine i kranijalne impozantnosti, Srpska napredna stranka mogla bi se kandidovati za „najpametniju“ stranku u regionu, pa čak i u Evropi. Ako bismo pored zlog savetnika i konjoglavokradice, za kandidate uzeli recimo ministre poput Bratislava Gašića, eksperta za struju i male nuklearke Milorada Grčića, ministra za „umerene“ eurointegracije Nemanju Starovića, pa čak i samog zlog gospodara, nenadležnog predsednika – SNS bi predstavljala trust mozgova. Ali nije tako. Kod ove partije, pro EU politika i poštovanje Ustava i zakona su u obrnutoj srazmeri sa kranijalnom masom. Zato je Srbija i dospela dovde. Zaglavljena između nemila i nedraga, da uzmem samo dva poslednja događaja koji plastično ilustruju njenu propast – između nesposobnosti da ugasi požare i državne sahrane osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića. Između ta dva događaja Radaru je stiglo i Krstićevo pismo, „nesvesno“ političke realnosti u kojoj je nastalo.
P. S. Obilazeći osmu zlu jarugu, Dante je sreo nekog Gvida de Montefeltra, zlog savetnika pape Bonifacija VIII kome je, između ostalog, bio savetnik i za donji veš – uvek je preporučivao ružičaste gaće, kakve je i sam nosio. Dante upozorava da se taj običaj kod zlih savetnika nikada neće promeniti, a ja mu verujem, s tim da bih uneo izvesne modifikacije kod naših savremenika; dakle, sasvim je moguće da su u pitanju pink tange. Nesrećni Gvido, veli Dante, imao je veliku glavu i lepu frizuru, što mu je najteže palo u paklu, jer su ga pali anđeli, koje on naziva psinama, potezali za kosu, vukući ga do njegove zle jaruge, br. 8.
