Glavna urednice Radara,
Ovo što sledi odgovor je na kolumnu Saše Ilića „Zli savetnik“ (od 2.9.2026.), a koja je posvećena mojoj malenkosti.
Priznajem, pročitao sam kolumnu nestrpljiv da saznam objašnjenje za ono što tvrdi naslov Ilićeve paškvile, dakle, zašto sam „zli savetnik“. Ali, o tome ni reči. Piše kakve naočare nosim (što je istina, nosim naočare), piše da sam se „nedavno vratio sa godišnjeg odmora“, što je netačno (u tom sam trenutku tek planirao da idem); piše šta sam bio u Idolima; piše o mom odnosu s Endijem Vorholom; piše ko me je odveo u DS; piše ko je autor grafita koje sam pre 45 godina pisao po zidovima; piše o donjem vešu Borisa Tadića; piše, dakle, o svemu onom o čemu Saša Ilić nema pojma (o donjem vešu možda i ima?), samo ne piše o temi koju je sam Ilić stavio u naslov – zašto sam zli savetnik. Zar to nije važnije od grafita, Idola i DS-a u vreme dok je ta stranka postojala?
Istina, Ilić daje naznaku moje zle prirode: „Neprednjačka faza Nebojše Krstića zasnovana je na osmatranju, dojavljivanju i agitovanju da se kritičari njegovog šefa što strože kazne“, tvrdi on. Ali to jednostavno nije istina! Nikad nigde nisam rekao, napisao, čak ni pomislio da se kritičari Vučićevi (pošto je on „moj šef“, iz donjeg rakursa Saše Ilića) „što strože kazne“. Istina je sasvim obrnuta. Ja bih voleo da na političkoj sceni imamo kritičare Aleksandra Vučića, a pogotovo da imamo kritičare njegove politike. Namerno ne kažem da bih voleo da bude VIŠE kritičara jer godinama unazad takvih uopšte nema. Umesto kritičara imamo Sašu Ilića i njemu slične. Imamo, znači, galeriju likova koji misle da su psovke, uvrede, kletve, etiketiranje, podmetanje, lažiranje, diskvalifikacije, imputiranje, govor mržnje i prostakluk – kritika! Misle da su pretnje Vučićevoj deci kritika?! Kad Šolakovi programski direktori i njihovi programski gosti, svi kao jedan, krenu da udaraju u ploču da je Vučić zapalio šumu u Deliblatskoj peščari, to se u mom selu ne zove kritika nego kleveta.
Kritika je nešto malo složenije i nešto što zahteva malo veću količinu moždane mase. Kritika traži dokaze i argumente. Kritika politike bi zahtevala i alternativnu politiku uz objašnjenje zašto bi ona bila bolja i uspešnija od Vučićeve. Kritika zahteva ljude, a ne napaljene klovnove.
Ovde bismo, izvinjavam se na digresiji, mogli da se zapitamo zašto nema alternativne političke ponude, a kad bismo to učinili dali bismo ozbiljan doprinos uljuđivanju političke scene, međutim za takav razgovor, nažalost, nema zainteresovanih na blokaderskoj strani. Iz toga zaključujem da je ulično i verbalno nasilje njihov najviši domet. Ponekad mi se čini da bi odijum blokaderske elite (koja je pre toga bila antilitijumska, pre toga su oni bili „borci protiv nasilja“ u Ribnikaru, itd), znate o kome govorim jer su to uvek isti majčini sinovi. Imam utisak da bi koeficijent njihove nervoze bio daleko manji da je Vučić ostao radikal umesto što vodi politiku umerenog napretka (prema EU) u granicama zakona i Ustava. I paralelno, neumerenog ekonomskog napretka Srbije.
Inače (vraćam se na Ilićevu neosnovanu tvrdnju da insistriram na kažnjavanju Vučićevih kritičara), ja sam zagovornik prihvatanja evropskih vrednosti. U tom smislu od države Srbije tražim da se prema linč-rulji, bila ona ulična ili „elitna“ (mislim na onu koja deluje iz bunkera Šolakovih medija), odnosi isto onako kako bi je tretirali u Nemačkoj, Holandiji ili Hrvatskoj. Ako su u tim zemljama lažne vesti, govor mržnje, medijsko pozivanje na nasilje, teror linč-rulje i pokušaji rušenja ustavnog poretka, rigorozno sankcionisani zakonom, ne vidim ni jedan razlog da tako ne bude i u Srbiji.
Dozvolite mi da dodam i ovo: da je spisak poruka koje mi je Ilić poslao preko Radara bar donekle originalan i praćen elementima humora, to bih, iskreno govoreći, pohvalio. Ali nesrećnik ni uvredu ne ume sam da smisli. Njegov je tekst prepričana kolumna Gorana Markovića (Peščanik, „Pevač bez sluha (jedna karijera)“). Taj Goranov tekst posledica je besa koji je osetio kad sam (u svojoj tadašnjoj kolumni, u Blicu) citirao bljuvotine koje je govorio o Zoranu Đinđiću na mesec dana pre atentata. (Dakle, nisam pisao o Goranu Markoviću, već sam ga samo citirao). Ljutnju Gorana Markovića sam razumeo. To što je čerečio Đinđića deo je njegove prošlosti koji bi rado da zakopa jerbo sad tvrdi da je Đinđić, o kome je govorio kao o mafijaškom šefu, bio jedini političar u kog je imao poverenja (sic!). Tu sam mu prevaru pokvario, zato me je uporedio sa Hitlerom. Premisa 1: Hiler nije umeo da slika. Premisa 2: Krstić ne ume da peva. Konkluzija: Krstić je isti kao Hitler. Logika za treći gimnazije – Markoviću, sedi jedan, zaključno za polugodište.
Šta li sam uvredio Sašu Ilića da me, koristeći logičke kapacitete Gorana Markovića, stavlja u Danteov pakao? Do njegovog pismenog sastava nisam ni bio svestan Ilićevog postojanja.
Na kraju, da ne bi bilo nesporazuma, ja zaista nemam ništa protiv da Saša Ilić ili ma ko drugi, o meni misli šta god mu volja. Ono što me čudi jeste glavna urednica Radara, ona koja se nekad zvala Vesna Mališić i koja je nekad bila pristojna žena i novinar, a danas je meni nepoznato biće koje je u stanju da štampa bilo kakvo đubre samo ako je ono protiv Vučića.
P.S. Čini mi se da postoji član nekakvog Zakona koji vas, glavna urednice Radara, obavezuje da moj odgovor objavite, no, s obzirom da za vas, Šolakove programske direktore, zakoni Srbije ne važe, nisam siguran da na Zakon mogu da se pozovem. Na profesionalnost, takođe. Zato, prepuštam se neizvesnosti.
Srdačan pozdrav,
Nebojša Krstić
