Od uspona društvenih mreža i digitalne komunikacije govori se o tome da algoritmi nagrađuju bes. Postoji čitav korpus istraživanja koji pokazuje da sadržaji koji izazivaju moralnu indignaciju, ljutnju, strah ili osećaj ugroženosti imaju mnogo veću verovatnoću da budu komentarisani i deljeni. Od „afektivnih javnosti“ preko negativnih emocija kao gorivu političke polarizacije do nalaza da moralno-emotivni jezik povećava širenje političkih objava na društvenim mrežama. Drugim rečima, internet nas je naučio da će najdalje „putovati“ ono što nas razbesni i oko čega je moguće kreirati konflikt onlajn.
Međutim, pre dve večeri desilo se nešto zanimljivo.
Kao i svakog leta, uključila sam HRT u vreme prenosa već tradicionalnog tribute koncerta Oliveru Dragojeviću iz Vela Luke. Jedan mali, minut dugačak insert – Jakova Jozinovića koji peva „Pismo moja“ – snimila sam i podelila na svom Instagram profilu. Uz objavu je bila prikačena kratka, pomalo sentimentalna poruka koja se završava rečima „za sećanje na neka lepa vremena“.
Nisam influenserka, nemam ogroman broj pratilaca, moj profil je otvoren i uglavnom ga koristim za profesionalne objave i tek poneku važnu privatnu belešku.
Za manje od 24 sata ta objava, taj emotivni isečak ljubavne, nežne pesme pregledalo je više od 200 hiljada ljudi, „lajkovalo“ preko 16.000, a statistika objave je pokazala da su to isključivo korisnici iz Srbije, Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine.
Neko bi sada mogao da kaže – „ok, to su jugonostalgičari„.
Međutim, tu stvar postaje zanimljivija – više od 75 odsto njih imaju između 18 i 44 godine.
To nisu ljudi koji se sećaju zajedničke države. Oni se, u najboljem slučaju, sećaju detinjstva devedesetih ili dvehiljaditih, a oni mlađi od trideset praktično nemaju nikakvo lično iskustvo SFRJ. Njihova emocija ne može biti nostalgija za državom u kojoj nisu živeli. A to može da znači mnogo toga.
Države mogu da nestanu, granice da se promene, ali muzika, filmovi, humor, jezik, način izražavanja emocija i porodična sećanja nastavljaju da se prenose između generacija. Oliver nije postao važan mlađim ljudima zato što su živeli u Jugoslaviji, već zato što su odrastali uz roditelje koji su ga slušali, uz letovanja na Jadranu, uz svadbe, porodična okupljanja, kafane, radio
Za početak, da zajednička kultura traje duže od zajedničke politike.
Države mogu da nestanu, granice da se promene, ali muzika, filmovi, humor, jezik, način izražavanja emocija i porodična sećanja nastavljaju da se prenose između generacija. Oliver nije postao važan mlađim ljudima zato što su živeli u Jugoslaviji, već zato što su odrastali uz roditelje koji su ga slušali, uz letovanja na Jadranu, uz svadbe, porodična okupljanja, kafane, radio. Kulturno nasleđe ne prenosi se samo kroz škole i institucije, već kroz svakodnevni život.
Druga mogućnost je da mlađe generacije uopšte ne reaguju na prošlost, već na odsustvo konflikta.
Njihov ceo život odvija se u digitalnom prostoru koji ih svakodnevno „bombarduje“ sukobima, političkim svađama, moralnim osudama i beskonačnim krizama. Nekoliko minuta muzike, mora i ljudi koji zajedno pevaju može delovati gotovo kao digitalni predah. Nije važno što je to Oliver ili Jakov, važno je to što nema neprijatelja.
Post koji nije napravljen sa ciljem da bude viralan, za 24 sata je to postao.
Post koji ne proizvodi bes, ni šok, ni cinizam, ni osećaj superiornosti. U njemu nema neprijatelja. Nema poziva na obračun. Nema političke poruke. Ovaj post čak ne nudi čak ni spektakl u klasičnom smislu. On je običan isečak televizijske emisije koju je svako mogao da pogleda. To je samo nekoliko minuta muzike, jedne pesme koja za veliki broj ljudi u regionu nosi isto značenje: leto, more, ljubav, nedostajanje, porodicu, detinjstvo, prijatelje, neke srećnije godine.
A kada hiljade ljudi iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Slovenije rade upravo to sa istim snimkom iste pesme, onda to postaje mali, ali pozitivan društveni podatak. On je ohrabrujući podsetnik da postoji zajednički emocionalni registar koji politika ne uspeva da izbriše
To ukazuje na nešto o čemu se retko govori, a još ređe se sreće onlajn.
Algoritmi možda jesu optimizovani za pažnju, ali ljudi nisu optimizovani za bes.
Mi često izjednačavamo ono što algoritam favorizuje sa onim što ljudi zaista žele. Ali, to nije isto.
Bes jeste efikasan okidač pažnje. Ali nežnost, ljubav, zajedništvo – to su efikasni razlozi za deljenje.
Skoro 3.000 ljudi je podelilo ovu objavu. I to je najvažniji podatak.
Jer lajk je skoro, pa refleks. Nema mnogo udubljivanja, kliknemo i idemo dalje.
Ali, deljenje je drugačija vrsta ponašanja. Ono znači: „ovo me je podsetilo na nekoga“, „želim da ovo još neko vidi“, „želim da ovu emociju podelim“.
To je mnogo intimnija, složenija, promišljenija digitalna radnja.
A kada hiljade ljudi iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Slovenije rade upravo to sa istim snimkom iste pesme, onda to postaje mali, ali pozitivan društveni podatak. On je ohrabrujući podsetnik da postoji zajednički emocionalni registar koji politika ne uspeva da izbriše.
Politički diskurs u regionu gotovo neprekidno funkcioniše kroz proizvodnju razlika. Svaka kriza ponovo aktivira iste identitete, podele i istorijske sukobe. Ako bismo sudili samo po izjavama političara ili naslovnim stranama tabloida, pomislili bismo da živimo u društvima koja više nemaju gotovo ništa zajedničko
Ljudi dele sadržaj onlajn kada žele da potvrde neku vrstu pripadanja, a pripadanje ovde nije nacionalno.
To je pripadanje jednom kulturnom prostoru.
Politički diskurs u regionu gotovo neprekidno funkcioniše kroz proizvodnju razlika. Svaka kriza ponovo aktivira iste identitete, podele i istorijske sukobe. Ako bismo sudili samo po izjavama političara ili naslovnim stranama tabloida, pomislili bismo da živimo u društvima koja više nemaju gotovo ništa zajedničko. A onda jedan snimak od minut iz Vele Luke pređe granice gotovo neprimetno.
Niko ne razmišlja iz koje države dolazi osoba kojoj šalje pesmu. Niko ne razmišlja kojoj naciji pripada glas koji peva Olivera. U tom trenutku važnije je da pesma priziva isto sećanje, nego ono šta piše u pasošu.
Godinama proučavamo kako digitalne platforme šire polarizaciju. Istraživanja nas uče da bes i mržnja putuju najbrže. Upravo zato je ovakav primer zanimljiv, jer pokazuje da postoji drugačiji put viralnosti, koji ne počiva na ogorčenju, već na zajedničkoj emociji. Ljudi vole i žele da podele osećanja zajedništva, ljubavi, pozitivne utiske. Uprkos ogromnim naporima političara na našim prostorima da se afirmišu logika sukoba, mržnje i podela, još uvek opstaje nešto jače, a to je kulturna memorija.
Uprkos ogromnim naporima političara na našim prostorima da se afirmišu logika sukoba, mržnje i podela, još uvek opstaje nešto jače, a to je kulturna memorija
Politika već trideset pet godina proizvodi zajednice kroz razlike. Muzika ih i dalje proizvodi kroz prepoznavanje – umesto „nas“ i „njih“ kultura stvara „mi“.
Oliver Dragojević je deo zajedničke emocionalne infrastrukture prostora bivše Jugoslavije. Njegove pesme više nisu samo muzika, već su medij kroz koji ljudi prizivaju vlastite živote. Možda je zato ovaj reel sa jednog običnog profila postao viralan. Ponudio je nešto čega na internetu ima sve manje – zajedničku emociju koja ne traži neprijatelja.
